Милош Шобајић: Европа се кида по захтеву Великог Брата

Miloš Šobajić: Evropa se kida po zahtevu Velikog Brata

3 januara 2018

NA početku sam pravog života. Slikam i vajam onako kako sam oduvek želeo. Nedavno sam se oženio Majom, koju ću da volim do kraja. Ovako slikar Miloš Šobajić započinje priču za „Novosti“. Upravo je napunio 72 godine, a oseća se, kaže, kao da mu je sedamnaesta. Razgovaramo u umetnikovom ateljeu, gde nam, okružen radovima iz najnovijeg perioda, otvara dušu.

Izabranica njegovog srca je arhitekta Maja Iskijenvdo.

– Maja je tip žene koju sam dugo tražio – kaže Šobajić. – Izgleda egzotično, po majci je Peruanka, a po ocu Srpkinja. Sve što sam do sad uradio bila je dobra predigra, mislim da sam zaista tek sad na početku. Završio sam i svoju prvu knjigu „Slikaj i ćuti“, o umetnosti i globalizmu. Skoro pedeset godina sam proveo u Parizu, na bojnom polju, gde sam shvatio kako funkcioniše globalizam u razbijanju ljudskog uma i svega okolo.

Po naslovu knjige reklo bi se da vi 55 godina slikate i ćutite, ali poznato je da to nije tako…

– Nikad nisam mogao da gledam nepravdu, a da se protiv nje ne pobunim. Kad sam tek otišao u Pariz, negde početkom sedamdesetih, neka delegacija iz tadašnje Jugoslavije posetila je naš kulturni centar. Sedeo sam za stolom u kafeu i ne sećam se zašto, ali pitao sam šefa delegacije da li je moguće da je Josip Broz visok samo 163 centimetra. Na to je on reagovao: „Jesi li ti slikar?! E, onda slikaj i ćuti, pusti nas drugove da rešavamo te probleme.“

* Da li je tačno da nijedna državna komisija nikad nije otkupila neko vaše delo?

– Naravno da nije otkupila nijednu moju sliku. Zašto bi kupili moje slike, kad imaju svoje slikare, čija dela otkupljuju!

* Boli li vas odnos prema vrhunskim umetnicima?

– Ne. Država Srbija se ne bavi kulturom uopšte, tako da me taj problem zasada ne dira. Stalno upoređujem šta rade Francuska, Nemačka, Engleska. To je fascinantno. Umetnike koje izaberu vode do vrha svetskog slikarstva. Velikim izložbama, otkupima. Ovde se sve svelo na to da jedna ista ekipa od 5. oktobra odabira radove svojih pulena i sa njima raspoređuje novac koji država nameni za otkup umetničkih dela.

* Ali, ni situacija u Francuskoj više nije tako sjajna. Koliko se Pariz promenio posle terorističkih napada?

– Pariz je dobio ono što smo mi imali devedesetih. Sećate li se onih fotografija odsečenih srpskih glava kojima su se zločinci ponosili? Eto, to se sad dogodilo u Parizu. Nas je tad Zapad proklinjao što se branimo od islama, danas oni sami sebe proklinju što su imali takav stav o ratobornom islamu. Naravno da Zapad opet preteruje, uništava arapske zemlje i arapski narod raznim revolucijama. Oni su umesto borbe protiv terorista poveli borbu protiv islama. Često stradaju nevini, a krivci ostaju nekažnjeni.

* Šta je dovelo Evropu na prekretnicu?

– Evropa je sazdana na antičkim temeljima, hrišćanstvu i na evropskoj filozofiji. Takva Evropa je otišla vrlo visoko i daleko, svom građanstvu napravila je najluksuzniji život i dala im najveće slobode. Međutim, takva Evropa se kida i lomi u korist regija koje zahteva Veliki Brat.

* Čemu onda priključenje Srbije EU u ovom turbulentnom vremenu?

– Mislim da je naša želja da uđemo u EU, sad kad ona ni sama ne zna šta da radi, čisto ludilo. Eto, Britanija, najjača evropska država, izašla je iz te organizacije. Evropska komisija napravljena je van ikakve kontrole naroda koji sastavljaju Evropu. To je izolovana grupa ljudi, koja vodi Evropu onako kako joj se kaže, prema ogromnoj teritoriji koja će biti konzument robe, ideja i kulture Velikog Brata.

* Da li je za nas bolje rešenje da se okrenemo Rusiji?

– To je naš jedini spas. Govorimo skoro istim jezikom, iste smo vere, iste neprijatelje imamo već stotinama godina. Rusija je toliko moćna i jaka i sigurno bi htela da nam pomogne, ako mi to želimo. Ali, mi to očigledno još ne želimo.

* Zašto ste, onda, kada ste sedamdesetih odlazili iz SFRJ odabrali Zapad, a ne Rusiju?

– Zapad je svojim, kao što rekoh, hrišćansko-antičkim temeljima napravio civilizaciju koja je bila za ugled. Svi smo trčali u Pariz, London, Njujork da pokažemo ono što radimo. Pariz je bio i ostao veliko mesto, bar, za umetnost. Međutim, vremena se menjaju. Istina je da i danas bogati ljudi školuju svoju decu na Zapadu, a ne u Rusiji. Ali, ne bi trebalo zaboraviti da nas je taj isti Zapad bombardovao, i da nam prete i dalje. Čitam u štampi da jedan profesor univerziteta u Americi zahteva novo bombardovanje Srbije. Kaže da mi jedino razumemo jezik bombi i da ćemo samo tako priznati Kosovo.

* Liči li vam Beograd sve više na Meksiko Siti?

– Svojevremeno mi je bivši ambasador Dušan Bataković ispričao da su mu kad je bio u Kanadi rekli da NATO smatra da bi Srbija za pedeset godina trebalo da se nalazi samo u Beogradu, ili možda jednom velikom gradu, koji bi spojio našu prestonicu i Novi Sad. Rekli su da bi tu moglo da živi tri miliona Srba.

* A ko bi naselio ostale delove zemlje?

– Po njihovoj zamisli, trebalo bi da ih prepustimo našim komšijama – njima. Hoće da nas, Srbe, zatvore u jedan grad, da nam zaključavaju i otključavaju vrata, puštaju vodu kad oni to žele… I, očigledno se ide prema tome. Pogledajte istočnu Srbiju! Pustoš. Svi beže u Beograd. Očigledno se ostvaruje plan naših neprijatelja. Oni će nam davati koru hleba, a mi ćemo morati da ćutimo i da se više nikad ne bunimo.

* Pokušavate li sve to, što nam se događa, da predstavite na svojim slikama?

– U aprilu ću imati veliku izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, povodom sto godina jedinstva Srbije i Vojvodine. Naumio sam da na toj izložbi predstavim ovo o čemu sada razgovaramo – neku vrstu bežanije, progona, gomilu ljudi koji beže u nekim betonskim hodnicima glavom bez obzira…

* Krajem devedesetih poručili ste NATO-u da će se sa vaših slika slivati krv nevinih srpskih žrtava, kao upozorenje o neophodnosti spasavanja ljudskih duša.

– Krv nevinih Srba je i dalje na najnižoj ceni.

* Zašto ne slikate žene?

– Ne bih mogao da slikam žene u pozicijama mučenika. Na mojim slikama su pre organizmi, koji predstavljaju i muško i žensko. Moje figure nemaju kuk, struk, ni žensku lepotu. Prepustio sam to drugima.

* Da li je, zaista, kao što ste jednom ispričali, za izbor vaše životne profesije presudilo to što je slikar Milo Milunović imao veću platu od Tita, kako vam je govorio otac?

– Hteo sam da budem arhitekta, ali me je otac, koji je obožavao slikare, ubedio da odem na akademiju. Nisam znao da ona postoji. Nastavnika crtanja u našoj školi gađali smo kredom kad bi se okrenuo prema tabli da nam nešto nacrta. Mislio sam da su takvi svi slikari. Otac mi je rekao: „Idi ti, ipak, tamo“. Pitao sam ga, koliko Milunović zarađuje kao slikar, a on mi je odgovorio: „Više od Broza“. Eto, to je presudilo. To je bila šala. Zaista sam otišao na akademiju po nagovoru oca i iste sekunde video da je slikarstvo moj život.

* Kako se živelo u Jugoslaviji u to vreme?

– To je bila ozbiljna država koja je brinula o svojim umetnicima. Beograd je tada bio jedan od najbučnijih gradova u Evropi. Vrio je od talenata. Pisaca, slikara, filmadžija. Bilo je lepo i interesantno živeti u njemu. Ali, svi smo stremili ka Zapadu. Tek naknadno sam video šta se radilo. Da je Srbija gurnuta u zapećak od Broza i onih koji su mu diktirali da tako radi. Celo zlo kreće od te 1978. godine kad počinju prvi revolti u Hrvatskoj. Znate li da su tada sa mnom kontaktirali neki beogradski policajci da obratim pažnju na četnike u Parizu! Pitali su me da li bih ja to mogao. Upitao sam ih zašto ne bih pratio rad i hrvatske emigracije, zar i ona nije neprijatelj. Odgovorili su mi da ustaše nisu neprijatelji Jugoslavije. Njihova pogrešna procena je bila da su četnici ti koji će razbiti Jugoslaviju, a razbile su je baš te ustaše.

 

JEDAN NAROD I JEDAN FUDBAL

FUDBAL je najbolji sport na svetu. Kad sam bio klinac navijao sam za Partizan. Za onaj Partizan šezdesetih godina. U Parizu sam navijao za srpski fudbal. I navijam i za Zvezdu danas, i za Partizan. Volim i jedne i druge. Čudim se našim navijačima, koji se toliko mrze. Jedan smo narod i jedan fudbal. Ne treba da viđamo ratna stanja na stadionima. Naš fudbal je loš, zato što čim neko dobro zaigra ode u bogatije zemlje. Ali, nadam se da će se Srbija osnažiti po svim pitanjima, pa i po tome da može da zadrži svoje fudbalere. Da igraju za naše oči i za naše zadovoljstvo.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *