Милован Витезовић: Тражим се у своме народу

Milovan Vitezović: Tražim se u svome narodu

2 marta 2015

Milovan-Vitezovic_620x064555556Zamisliš gromadu i brusiš je do zrna mudrosti – zapisao je, započinjući svoj književni opus pre više decenija, književnik Milovan Vitezović i tako je radio rečenicu po rečenicu, misao po misao, stih po stih, repliku po repliku, neprestano i svakodnevno.

Među njegovim mislima o strpljivom pisanju, izdvaja se i ova: „Umni rad je fizički neizdrživ“. Sa tom odgovornošću Vitezović je pisao pesme, pesme za decu, romane, drame, filmske i televizijske scenarije, aforizme, studije i eseje. Tako je stvorio obimno delo, koje se već više puta bira i sabira. Sada mu Zavod za udžbenike već petu godinu objavljuje izabrana dela, objavljujući, prema finansijskim prilikama, svake godine po četiri knjige, gde svaka knjiga ima dodatak kako su je kritičari vrednovali. Vrednujući Vitezovićevo delo, Zavod za udžbenike ga je upravo i predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Često vas pitaju šta vam je osnovna književna vokacija: pesnik, dramski pisac, satiričar, romanopisac?

– U „Pesničkom umeću“ Aristotel je sve vidove književnog stvaranja nazvao pesništvom, deleći ga na epsko, dramsko i lirsko. Ja sam zakleti aristotelovac, i po uverenju i po obrazovanju, i staram se da sve što napišem, bilo gde da se svrsta, pripada pesništvu i da bude uverljivo. Pesnici moraju da znaju svoj dug, ali o dugu moraju obavestiti narod.

Koliko pisac treba da bude nacionalno svestan ili anacionalan?

– Po meni, i u mišljenju i u pisanju ima zakona genetike. I biljke pripadaju vrstama, pa se i po vrstama razvrstavaju u podvrste koje imaju svoje izvesne karakteristike. Ne sporim anacionalnost i pravo na nju, jer je i to česta pojava, koju ne treba drugima nametati. Anacionalnim opredeljenjem i postupanjem ne prelazi se iz malog u veliki narod. Samo se gubi rodno tlo pod nogama. Po meni, prirodan je red – čovek, narod, čovečanstvo. Moje poreklo je srpsko, moj jezik je srpski, moje misli su srpske. Ja se kao pisac tražim u svome narodu da bih se na taj način našao i u svetu, i imam nekog uspeha. Teško da ima svesnog čovečanstva bez tekovina naroda. Volim čovečanstvo u bogatstvu civilizacijskih postignuća i razlika naroda.

Mnogi ističu dramsku televizijsku seriju „Vuk Karadžić“ kao vaše životno delo?

– Samo sam deset godina okapao nad istorijskom sudbinom moga naroda u prvoj polovini 19. veka, i pokazao kako ga je Vuk Karadžić njegovim – narodnim blagom uveo u red istorijskih i kulturnih naroda, i sa tim, o nevolje, suočio taj narod na kraju 20. veka. Serija je doživela evropski uspeh i donela najvišu nagradu, što moj trud čini vrednim. Tu seriju sam pisao svestan da velike nacionalne teme najlakše, ako se pišu u uspaljenosti, postaju promašene. Pisac se mora često odazvati sopstvenom ehu, jer je oko njega njegova geografija.

Francusko izdanje romana „Čarape kralja Petra“ predstavljeno je nedavno, 21. februara, u Kulturnom centru Srbije u Parizu. Kako je protekla promocija?

– Nije moje da govorim i da ocenjujem promociju sopstvenog dela. Ko počne sam da se hvali, nije više sam. Dopustite mi da prizovem druge da iskažu svoje ocene. Slavica Petrović, direktorka Kulturnog centra Srbije u Parizu, javlja mi mejlom da promocija spada u tri najposećenije književne večeri ogranizovane u ovom kulturnom centru. Sličan je mejl promotera književnika Komnena Bećirovića, koji već pet decenija živi u Parizu. Promocija je počela tekstom akademika Milovana Danojlića, koji je poslat iz Poatjea i u kome je prva rečenica: „Milovan Vitezović je pokazao retku hrabrost: našao se licem u lice sa jednom krunisanom glavom, bez ustezanja i bez podrazumevane formalnosti.“ Glavni promoter bio je profesor Sorbone Bernar Lori: „Ja sam ovu knjigu tri puta čitao. Prvi put na engleskom jeziku. A pošto je bilo bilingvalno englesko-srpsko izdanje, i srpski sam utvrđivao. Sada sam je pročitao na francuskom, uvek sa uzbuđenjem, koje se u dobrim prevodima ne gubi. Ova knjiga, drama o srpskom kralju Petru i srpskoj seljanki, majci Makreni, pokazuje da duh antike nije na Balkanu još prošao.“

Promocija je vođena na francuskom jeziku, jedino je autor bio simultano prevođen?

– Simultani prevodilac je i prevodilac romana Amalija Vitezović. Kad budu objavljeni već najavljeni tekstovi o romanu profesora Sorbone Frensisa Konta, koji će i jedan čas sa svojim studentima slavistike posvetiti ovoj knjizi, istoričara Žan Pol Besa i Žan Kristofa Buisona, urednika i šefa kulture i umetnosti u magazinu „Figaro“, ova promocija će biti još potpunija. Drago mi je da je ovom promocijom u Centru promovisan i novi francuski izdavač – izdavačka kuća „Edision Ezopija“, koju vodi Raško Mićević. Iako su u većini publike bili Francuzi, bilo je to veče velikih uzbuđenja. Uzbuđenja je bilo i sutradan u svečanoj sali Hrama Svetog Save, gde je na dan Svetog Simeona prvo promovisano divot-izdanje Zavoda za udžbenike „Sveti Sava u ruskom carskom letopisu“, mene kao priređivača i prevoditeljke Miljenke Vitezović, a potom i srpsko izdanje „Čarapa kralja Petra“ i knjige eseja „Misli srpski“. Promoteri su bili protojerej-stavrof Nikola Škrbić, profesor Bogoslovije, slikarka Dragana Pajović, potpredsednica Saveza Srba Francuske, i književnik Vlastimir Šarkamenac.

„Čarape“ su do sada prevedene na osam jezika (engleski, francuski, italijanski, ruski, grčki, rumunski, švedski i esperanto). Zašto ovaj roman privlači strane čitaoce?

– Da budem pošten, nisam utvrđivao. Sa ovim lepim događajima nije ni važno. Značajno je da je roman preveden na sve jezike naših saveznika u Prvom svetskom ratu i da je na svakom od tih jezika imao više izdanja, kojih je do sada šesnaest. Ruska izdanja su bila najtiražnija: 170.000 plus 80.000 primeraka. Za ovo izdanje dobio sam nagradu Imperskaja kultura Saveza pisaca Ruske Federacije. U Italiji se dva izdanja „Sekop edicioni“ promovišu u Klubovima Savoje po velikim gradovima u čast stote godišnjice početka Prvog svetskog rata.

Koja od poruka knjige je posebno važna za sadašnju Srbiju i vreme u kojem živimo?

– Knjiga čini čast srpskoj kulturi, i jedina poruka bi mogla da bude da više poštujemo sebe i da budemo dostojni svoje istorije i dela svoje kulture.

Da li nas svet vidi i prepoznaje po dometima iz kulture, književnosti i umetnosti, ili su uvek na tapetu neki drugi parametri?

– Sigurno je da nas najbolje prepoznaju po književnosti i umetnosti, ako smo dostupni svetu. A to je problem. Mi prema najboljem ni ovde nismo raspoloženi. Zatvarali smo muzeje i galerije, ukidali izdavače, rasprodavali knjižare, terali pozorišta da tavore… Decenijama se pitamo kojoj to kulturi pripadaju naša ministarstva kulture. Moramo prvo doći k sebi, da bismo mogli u svet.

Gde grešimo u odnosu i brizi prema kulturi, jeziku, pismu i obrazovanju?

– Svuda, svuda, svuda! Za širi odgovor bile bi potrebne cele vaše novine. Ne znam gde nismo grešili. Kad bismo mogli da se proslavljamo na greškama, ne bi nam bilo kraja!

Napisali ste jednom: „Kad Srbima bude dobro, biće to kraj istorije!“

– Srbima toliko nije dobro da kraj istorije ne treba očekivati. Napisao sam i: „Oni koji su nas doveli dovde odvešće nas još dalje!“ Nešto sam i definisao: „Komedija je kad iluzionista zabavlja narod, tragedija je kad ga vodi!“

Koja bi bila dijagnoza stanja srpskog društva?

– Klonim se dijagnoza. Ne mogu ni sebi da ih dam. A i plašio bih se. Jednom su psihijatri izjavili da smo lud narod. Posle smo uleteli u veliku ludnicu.

Da li ste još uvek jedan od najcitiranijih živih pisaca?

– To se lako može proveriti, mislim da na „Guglu“ u ovom času imam skoro 90.000 citata, najviše na nemačkom. Kod Nemaca sam veći cinik nego što sam ikad poželeo da budem.

NIKOLINA LOŽA

U pozorištu na Terazijama već imate hit mjuzikl, „Producente“. U njima je Nikola Simić imao poslednju premijernu ulogu?

– I dalje nam je puna sala, mada nam Nikola mnogo nedostaje. Kada se razboleo, krajnje profesionalno zamenio ga je Rade Marjanović, ali ga se na svakom izvođenju sa setom setimo. Nikola je, jednostavno, briljirao u jedinom mjuziklu u svojoj karijeri. Iako je to bila njegova prva i poslednja uloga u Pozorištu na Terazijama, prva loža s leve strane do scene, s koje je kad god bi bio slobodan gledao predstave – dobila je ime Loža Nikole Simića…

SUDBINA JERETIKA

Pišete knjigu o Branku Ćopiću. Koliko vam je važan taj pisac?

– Za Branka Ćopića sam emotivno vezan. Napisao mi je predgovor za prvu objavljenu knjigu aforizama „Srce me je otkucalo“, izdanje koje je zabranjeno i spaljeno 1969. Pišem roman o sudbini jeretika. U pitanju je teška drama pisca sa svojom sudbinom. U najkraćem, kako je posle „Jeretičke priče“ nateran da sam sebe optuži, da pretpostavi presudu i da je izvrši.

LAZA ISTI KRALJ

Dokle se odmaklo s filmom „Čarape kralja Petra“?

– Nadam se da će na jesen početi da se odmotava traka u filmskoj kameri. Ja sam napisao scenario za igrani film za producentsku kuću „Zilion film“ i za Radio-televiziju Srbije istovremeno scenarije za istoimenu televizijsku seriju, za sada u 10 epizoda. Inače, glumac Laza Ristovski sve više liči na kralja Petra!

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Veljko Živković says:

    Milovan Vitezović je 1994. godine izdao i napisao roman “Čarape Kralja Petra”. Vitezovićev roman je i objavljen na osam jezika - italijanskom, engleskom, grčkom, ruskom, francuskom, rumunskom, švedskom i esperantu. Snimanje “Čarape Kralja Petra” u filmu i TV seriji Lazara Ristovskog treba da bude ove godine. Uz Lazara Ristovskog u ulozi Kralja Petra I Karađorđevića treba da igraju: Ivana Žigon u ulozi Makrene Spasojević, Nikola Ranđelović u ulozi Marinka Spasojevića, Gordan Kičić u ulozi Nikole Pašića, Branko Cvejić u ulozi Vojvode Radomira Putnika, Branko Jerinić u ulozi Vojvode Stepe Stepanovića, Dušan Golumbovski u ulozi Lazara Pačua, Dejan Jelača u ulozi Regenta/Kralja Aleksandra I Karađorđevića, Bojan Dimitrijević u ulozi Princa Đorđa Karađorđevića, Branimir Brstina u ulozi Kneza Arsena Karađorđevića, Predrag Miletić u ulozi Pukovnika Kneževića, Irfan Mensur u ulozi Ilije Đukanovića, Slobodan Boda Ninković u ulozi Generala Pavla Jurišića Šturma, Sergej Trifunović u ulozi Dimitrija Tucovića, Vladimir Cvejić u ulozi Vojvode Vojislava Tankosića, Danilo Čelebić u ulozi Kralja Nikole I Petrovića Njegoša, Lepomir Ivković u ulozi Serdara Janka Vukotića, Nebojša Kundačina u ulozi Jovana Dučića, Dubravka Mijatović u ulozi Princeze Jelene Karađorđević-Romanov, Nenad Jezdić u ulozi Kneza Pavla Karađorđevića, Aljoša Vučković u ulozi Doktora Simonovića, Jugoslava Drašković u ulozi Isidore Sekulić, Nikita Mihalkov u ulozi Cara Nikolaja II Romanova i mnogi drugi. Film i serija će biti prikazani 2016. godine. Film i serija “Čarape Kralja Petra” biće najgeldaniji u svim regionima. Priča o Kralju Petru I Karađorđeviću i Makreni Spasojević koja je tražila svog sina jedinca Marinka u Albaniji. Makrena je zamolila kralja da pronađe njenog sina Marinka da mu preda vunene čarape, koje mu je majka isplela. Milovan Vitezović je po ovom romanu, proširujući ga, ispisao scenario za film i seriju od 10 ili 15 epizoda. Snimanje filma i serije će početi krajem 2015. godine. Biće snimani u Srbiji, Rusiji, Albaniji, na Krfu, Parizu i Solunu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *