Ministarko zdravlja, gospođo Slavice Đukić Dejanović, vratite ovom narodu njihove lekare

Ministarko zdravlja, gospođo Slavice Đukić Dejanović, vratite ovom narodu njihove lekare

25 jula 2013

slavica-dejanovic-sPiše: Stevan Lazić

Vratite prof. dr Đukić Dejanović, ministre zdravlja ovog naroda, i lekarima i njihovim pacijentima bar malo osmeha na lice kad pacijent ulazi u ordinaciju, sobu ili iza paravana kod lekara. Omogućite lekaru da gleda u pacijenta kad mu ovaj ulazi u ordinaciju… Oslobodite ga obaveze da u tom momentu gleda u ekran kompjutera na svom stolu. A prisiljen je da gleda i da kucka ono što nije uspeo da ukucka dok je pregledavao prethodnog pacijenta. I dok razgovara sa pacijentom, bolesnikom, svejedno, da gleda u njega, a ne u ekran.

I dopustite lekarima (posebno lekarima opšte prakse) da mogu slobodno da ispituju pacijenta, da ga pregledavaju, da ga prislušaju svojim slušalicama (stetoskopom), da mu izmere pritisak, da mu daju lekove koje specijalista prepiše…

I ne dopustite da se pacijent oseća kod svog izabranog lekara kao kod istražnog sudije. Gde sudija postavlja pitanja, a odgovori se, verovatno, istog momenta zapisuju, upisuju. A tako je i u policiji.

A tako sada i lekari: ispituju, kuckaju, upisuju. Pa se dogodi da prepišu lek (tablete, mast…) za koji im je naređeno da baš taj prepišu. Često alternativni. Odnosno lek drugog proizvođača. Ili ga prepisuju jer su i oni posećeni i obrađeni od strane farmaceutskih trgovačkih putnika.

Dopustite, ministarko Đukić Dejanović, da lekar radi po svojoj savesti i na osnovu stečenog znanja i iskustva. A ne sa slikom straha da će mu biti smanjena plata ukoliko ne pregleda toliko i toliko pacijenata. Ili ako nije uštedeo na receptima i drugom sanitetskom materijalu. Ili, ako… i ko bi ga znao šta sve ne.

Kakav broj pacijenata kao uslov za lična primanja! Vi u stvari stimulišete mog lekara da me drži u stanju bolesnosti kako bi imao svog sigurnog pacijenta. Karikiram, naravno. Ali ispada tako. A mene, na primer, kod lekara leči i njegova topla ljudska reč. A kako da on priča sa mnom kad mora da kucka, da ukuckava!? I kako ja da pitam njega za njegovu decu? A trebalo bi. Jer i on je, ona, svejedno, čovek. I njemu je potrebna lepa reč. Kratko ljudsko pitanje. Jer i nas, pacijenata, ima da Bože sačuvaj! I ovakvih i onakvih. A opet, kakvi jesmo da jesmo, mi njih trebamo, a i oni nas trebaju. Mi smo neprestano uzajamni saradnici. Pa se najbolje i razumemo. I mimo svih tih i vaših i naših zakona. 

Dobro, zakazivanje je donekle rešeno. Čekanje nije: čekam strpljivo u redu da bih predao knjižicu, čekam u redu kad izađem od lekara.

I stvorite svojim lekarima i celokupnom medicinskom osoblju uslove za rad! Vreme partizanskih bolnica odavno je prošlo. Vreme čekaonica u kojima bolestan čovek, dok čeka, nema gde da sedne takođe je odavno prošlo.

Vratite osmeh na lice svim zdravstvenim radnicima! Verujte da ćete tada imati mnogo zdraviji narod. A što je više zdravijeg naroda a manje bolesnika, pacijenata, to je ono što bi trebalo da je osnov za stimuliciju svih zdravstvenih radnika, gospođo profesor doktor Slavice Đukić Dejanović, ministre zdravlja ovog naroda!

I napokon, vratite ovom narodu njihove lekare! Pacijenti trebaju lekare, a ne kompjutere! 

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *