Министарство здравља штеди на здравственим радницима избеглим са Космета

Ministarstvo zdravlja štedi na zdravstvenim radnicima izbeglim sa Kosmeta

3 juna 2015

Zejnel-Zejneli 7868Piše: Zejnel Zejneli

Već petnaest meseci, izbegli sa Kosova i Metohije, koji su nekada tamo radili kao zdravstveni radnici, njih nešto više od dve i po hiljade, ne prima minimalac, koji su primali od dana kada su, ne svojom voljom, izgubili posao na Kosmetu.

Zaposleni u zdravstvu sa Kosmeta odlukom države, koja im je obezbeđivala kakve-takve uslove da prežive, primali su godinama minimalan iznos od 8.400 dinara, svakog meseca. Uz to, imali su zdravstveno i penziono osiguranje. Oni koji su uspeli, zaposlili su se u mestima u kojima su odlučili da žive. Platu su dobijali od Ministarstva zdravlja, tako da nisu bili na teretu zdravstvenih ustanova u bilo kom gradu u Srbiji. Iako su oni sa nižom školskom spremom teže dolazili do posla, ipak su imali minimum sigurnosti. Naravno da to nije bilo dovoljno za život, zbog čega su se mnogi snalazili kako su znali i umeli, ali im je bar državni minimalac obezbeđivao na ovu sumu penziono osiguranje, a njihovim porodicama zdravstvenu zaštitu i zdravstvene knjižice, koje su redovno overavane u Gračanici.

Od pre petnaestak meseci, ovi zdravstveni radnici ne primaju ni minimalac, ne uplaćuje im se u penzioni fond, a što je najgore, nemaju ni zdravstvene knjižice, čime im je onomogućeno da leče sebe i svoju decu.

Najgore od svega je što im niko ne daje nikakva objašnjenja. Niti usmena, niti pismena. Na desetine ljudi javlja se svakog dana u Zdravstveni centar u Gračanici i u Beogradu, gde je smešteno, „Kosovsko zdravstvo“. Odgovora nema. Niko ne zna kada će se bilo šta rešiti, da li će biti plaćeni, dobiti zdravstveno osiguranje, otkaz, otpremnine, premeštaj… Održano je nekoliko sastanaka sa rukovodstvom zdravstvene ustanove iz Gračanice, na zahtev zdravstvenih radnika, koji su spremni i na pokretanje postupka pred nadležnim sudom, ali sem obećanja da će se na tome raditi, ništa nije preduzeto. Čeka se, navodno, zaključak Ministarstva zdravlja i same Vlade o tome kako rešiti ovaj veliki problem. Mnogi koji su došli pod udar ovih „reformskih mera štednje“, već gube strpljenje i najavljuju kolektivnu tužbu. Njihov je zahtev veoma jednostavan: isplatiti zaostali minimalac, sve proglasiti tehnološkim viškom i tako nekada zaposlenim, izbeglim zdravstvenimn radnicima sa Kosmeta „odvezati ruke“, kako bi se sami snalazili, kao nezaposlena lica.

Ovakvu meru štednje čini se da je preduzelo samo Srpsko ministarstvo zdravlja i to prema izbeglim radnicima, koji su, ni krivi ni dužni ostali bez posla. Ono što je posebno zanimljivo jeste da nekadašnji zaposleni u Elektrokosovu, redovno primaju mnogo veći iznos od zdravstvenih radnika Kosova, ukoliko nisu zaposleni prema svojim kvalifikacijama u ovoj državnoj firmi u mestima gde žive. Nadoknade u vidu minimalca primaju i nekada zaposleni u fabrikama ili drugim ustanovama, koje su na Kosmetu privatizovane odlukom kosovskih institucija, a mnogima od zaposlenih posle privatizacije, na primer, ugostiteljskog preduzeća „Sloga“, hotel „Grand“ u Prištini, plaćene su akcije posle privatizacije. Neki od zaposlenih ceo minimalac troše zato što moraju da se svakog meseca, dva ili tri, kako je ko odredio, javljaju srpskim službama na Kosovu, bez obzira gde živeli kao izbegla lica. I, oni moraju da putuju kako bi se javljali, a sve u iščekivanju neke odluke o tome šta će biti sa njima.

Ipak, Ministarstvo zdravlja je najdrastičniji primer kršenja prava bivših zaposlenih u zdravstvu na Kosmetu. To što im se ne isplaćuje određeni minimalac verovatno se računa kao ušteda samog ministarstva ili budžeta Srbije. Ako je tako, onda je tačna tvrdnja onih koji se razumeju u mere štednje, da država najviše u svojim reformama štedi na onim najsiromašnijima, penzionerima sa Kosova, ne računajući penzionere u Srbiji, kojima je Fond PIO ukinuo penzije još 1999. godine, odlukom koju su nosioci starosnih ili porodičnih penzija dobili tek četiri godine kasnije, sa objašnjenjem da je sve na Kosovu i Metohiji u nadležnosti Ujedinjenjih nacija i drugih Međunarodnih organizacija. Iako su mnogi pokrenuli sporove pred sudovima, a reč o o mnogim Srbima, Gorancima ili muslimanima i Bošnjacima, i dobili pravosnažna i izvršna rešenja, već godinama obijaju vrata PIO jer ne mogu da ostvare svoja prava, koja su imali pre NATO bombardovanja i dolaska Međunarodne administracije na Kosmet. Što se Albanaca tiče, ovaj problem se rešava, koliko čujem, u dijalogu na nekom nivou, i on će svakako biti rešen, a država će biti primorana da Albancima isplati sve zaostale penzije. Ali, pitanje je sa kim da već pomenuti Srbi i svi nealbanci vode dijalog i kome da se žale da bi ostvarili neka svoja prava ili, kao što je to slučaj sa kosmetskim zdravstvenim radnicima, kome da se obrate, kada ih država ignoriše. Jasno je da će se zdravstvo ili obrazovanje, kao sudstvo i policija, biti u nekom vremenu u nadležnosti „Republike Kosovo“, ali, uskraćivanje prava jednima, u ovom slučaju nealbancima, da bi se prikazalo kako se na najbolji način rešavaju problemi na koje ukazuju iz Prištine, nije dobar način, čak je i diskriminatorski u odnosu na Albance.

U svemu ovome trpeće nekada zaposleni na Kosmetu, koji su izbegli u gradove Srbije, i za njih svakako neće brinuti ni Amerika, ni Nemačka, niti bilo ko iz EU. Njihova briga su Albanci, što je i logično, jer svi ostali, s obzirom da su naši prijatelji priznali nezavisnost Kosova, smatraju da oni imaju svoju državu Srbiju, kojoj je, čini se, to najmanja briga, jer ih povodom svojih građana niko ne pritiska, niti uslovljava.

Srbija je davala plate gubitašima, plaćala njihove dugove, zdravstveno osiguravala zaposlene, delila otpremnine, ali nikada nije ostavljala bez ičega, čak i bez minimalca i zdravstvenog osiguranja. To se upravo čini, već više od godinu dana, sa zdravstvenim radnicima sa Kosova i Metohije.

I inače izbegli sa Kosova i Metohije, od 1999. godine, s obzirom da nemaju status izbeglica, već „privremeno raseljenih“, neka svoja prava ostvaruju sa mnogo muka i napora. Doduše, ukinuti su za njih nekadašnji „zeleni kartoni“, a i lakše dolaze do ličnih dokumenata, jer su Matične službe međusobno povezane.

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *