Ministri Vlade Srbije ne mogu da rade šta hoće, kad hoće, gde hoće, inače će nam se opet dogoditi Vuk Drašković i Goran Svilanović

Ministri Vlade Srbije ne mogu da rade šta hoće, kad hoće, gde hoće, inače će nam se opet dogoditi Vuk Drašković i Goran Svilanović

9 oktobra 2013

DACIC - EKSPOZEPiše: Miloš Kordić

Kad god vidim ili čujem bilo kog ministra, bilo kad i bilo gde, ja vidim i čujem Vladu Srbije. Vidim i čujem predsednika Vlade u njemu, kroz njega. Vidim i čujem, danas, prvog potpredsednika i potpredsednike.

I ono što još jasno vidim, a ne čujem, jeste slika dvorane u kojoj zaseda Vlada. Pa ih sve vidim i čujem na okupu. I znam da su oni tu, u toj prostoriji, jedno telo, jedna ekipa. S jednim kapitenom i njegovim zamenikom, na čelu. I šta god da oni tu, u toj prostoriji zaključe, ti su zaključci obavezni za sve njih. Jer oni bi trebalo, rekoh, da su ekipa.

Ali, gledajući pojedine ministre na ekranima pojedinih televizija, slušajući ih šta govore, slušajući njihove reči u emisijama raznih radio-stanica, čitajući o njihovim učešćima po raznim zabavama, čitajući mnoge njihove reči u štampanim medijima, po sajtovima i društvenim mrežama, često gledalac, slušalac, ostaje zbunjen.

Nije moguće da ministri u Vladi Srbije putuju kud hoće i kad im se hoće a da predsednik Vlade nema tri čiste o tome. Nije moguće da ministri učestvuju u raznoraznim i raznopraznim emisija i pričaju šta hoće a da predsednik Vlade nema tri čiste o tome. Pa se događa da jedan ministar, ili jedna ministarka, priča jedno, drugi nešto sasvim drugo o istom problemu, o istom pitanju. Nije moguće da ministarstva, i ministar, naravno, troše kako hoće i koliko hoće a da predsednik Vlade nema tri čiste o tome. Pa se postavlja i pitanje: gde to on, ili ona, ministar, ministarka rade? Ko je njima šef. Imaju li oni gazdu, gospodara, u najdemokratskijem smislu reči, u svojoj kući? U svojoj i narodnoj, našoj Vladi? I onda kad nisu više ministri, završavaju na ispitivanjima, u policiji. Kao Mlađan Dinkić. Pa završe i u pritvoru. Kao Saša Dragin. A kapiteni njihovih ekipa, Mirko Cvetković i Ivica dačić, o bilo čemu od toga tri čiste nisu imali. Njih ne ispituju. Oni nisu interesantni. Jer gospodar kuće, verovatno, i to samo, valjda, kod nas, ne mora ni da zna šta se događa u njegovoj kući. Mada jedna Vukova, stara, narodna kaže: Kakav gospodar onaki i mlađi.

Stoga je poslednji momenat da se po hitnom postupku menja Zakon o Vladi, da se menja Poslovnik.

Jer ako ministri mogu da rade toliko samostalno, kao što se to u ovoj državi događa, onda nije ni čudo što smo stigli dovde dokle smo stigli. Onda nije čudo što smo u provaliji krize bez dna u kojoj zaista već duboko jesmo.

Jer ako su nam ministri ovlašćeni da mogu da, bez da je to odobreno na sednici Vlade, potpisuju sa inostranim predstavnicima šta hoće, za koliko hoće, da mogu da odu u strane ambasade a da predsednik, i prvi prvi potpredsednik, naravno, ne znaju za to, jer ako ministar izađe sa sednice Vlade pa novinarima kaže kako on nije glasao za tu odluku, uredbu, predlog i tako dalje, onda je vreme da se nešto preduzme.

Menjati Zakon! Menjati Poslovnik! Nema druge.

Ministri su fudbalska ekipa, a ne teniseri, rvači, bokseri. Kad prime gol, svi su ga primili. Kad postignu gol, bez obzira ko ga je postigao, postigla ga je ekipa. Ministri nisu zabavljači. Ministri nisu za kojekakve rijalitije. Trebalo bi da su nam ministri ozbiljni ljudi.

Jer mi smo zagledani u svoje ministre. Mi s pažnjom, s velikom, najvećom pažnjom slušamo šta pričaju. I ono što zaista ne znam: ja zaista ne znam kad ministarka Zorana Mihajlović, na primer ona, govori kao ministar a kad kao potpredsednik svoje stranke. Jer kad god ona govori, ja u njoj čujem i vidim ministra.

I ne dao Bog da nam bilo koji naš ministar potpisuje bilo kakve prolaske bilo kojih vojski ili paktova preko Srbije, da potpisuje dokument o povlačenje tužbi… Kao što su nam u nedavnoj prošlosti potpisivali ministri Vuk Drašković i Goran Svilanović.

Vreme je da ministarstva Vlade Srbije ne mogu da budu iznad svoje Vlade. Da imaju veća prava od nje. Vreme je da ministri Vlade Srbije ne mogu da rade šta hoće, kad hoće, gde hoće…

Jer biti ministar u Vladi Srbije – to je nemerljivo teška, preteška obaveza, nesaglediva odgovornost. Ali i čast. Oči ovog naroda uprte su u njih: ovaj narod nema druge Vlade osim ove. I nema drugih ministara osim ovih. I to tek nedavno rekonstruisanih. Da se ne zaboravi.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *