Miodrag i Sabahudin nisu isti

Miodrag i Sabahudin nisu isti

26 јануара 2013

zeljko-cvijanovic-izdvojena1Piše: Željko Cvijanović

Prijatno me iznenadilo kad je predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović osudila svog kolegu sa čela Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine Dinka Gruhonjića. Naime, u tekstu za magazin „Vreme“  ona je napisala da Gruhonjić previše voli „teške reči i neodmerene optužbe“ kao i da je bezobziran „prema principu nepristrasnosti u novinarstvu“.

Dva su razloga zašto taj smeli čin svakako treba pozdraviti. Prvi, teško je u javnom prostoru današnje Srbije pored Gruhonjićevog naći još jedan primer takvog intenziteta šovinističke i rasističke ostrašćenosti. I, drugi: taj mračni primer, kojim je odavno trebalo da se bavi tužilac, pre nego što se Smajlovićka odvažila još nije bio osuđen ni iz jednog novinarskog udruženja niti nekog sličnog tela koje se bavi praćenjem pisanja srpskih medija.

Smajlović se u osudi Gruhonjića veoma umešno poslužila njegovim poređenjem sa Miodragom Zarkovićem. Ovaj urednik magazina „Pečat“, našao se na udaru dela javnosti jer, kako kaže predsednica UNS, „nije umeo da sroči kritiku programa RTV Vojvodine bez pozivanja na ‘vršenje uvida’ u nacionalnu pripadnost ‘većine rukovodilaca’ ove televizije“. Poređenje je utoliko uspelije što su Zarkovića i „Pečat“ prethodnih dana mnogi zakovali za stub srama kao etalon nacionalizma i povratka u 90-te – od RTV Vojvodine, NUNSa, pa sve do Pokrajinskog odbora DS i Ministarstva kulture Srbije. Uočavajući da se „autor iz ‘Pečata’ i predsednik NDNV veoma malo razlikuju“, Smajlović to argumentuje, veoma ubedljivo uočavajući čak i sličnost dva autora u leksici i temperamentu: „Njihovi su oponenti uvek ‘jurišnici’, s tom razlikom što su Gruhonjićevi protivnici ‘fašisti’, ‘šovinisti’ i ‘genocidni’ manijaci, odnosno ‘dželati’, dok su za Zarkovića jurišnici po pravilu ‘antisrpski’“.

Pozivajući se na visoke profesionalne i moralne principe, predsednica UNS kaže da joj „nije bilo naročito simpatično“ kada Zarković Gruhonjića, umesto imenom kojim se ovaj predstavlja – Dinko – naziva Sabahudinom Dinkom Gruhonjićem. „Mirisalo mi je“, objašnjava Smajlović, „na etničku denuncijaciju, namenjenu čitaocima koji možda nisu otprve prepoznali da je Dinko skraćenica za muslimansko ime Sabahudin“. Sasvim tačno: ako nečijim imenom ili pripadnosti naciji ili verskoj grupi, ili pak bojom kože, veličinom nosa i sl., pokušamo da objasnimo nečije ponašanje, tada smo već na teritoriji šovinizma i rasističkih vrednosti. Ali hajde da vidimo kakva nam to još pitanja Zarkovićev nesmotreni potez otvara.

GRUHONJIĆEV MORDOR Opisujući banjalučke Srbe u tekstu „Za televizijski dom spremni“ Gruhonjić piše o „jednom malom primitivnom narodu“, koga vizuelno doživljava kao ljude „čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika“. On Banjaluku vidi kao „etnički čistu naseobinu“ i, donoseći zaključak o njenoj čak i estetskoj besperspektivnosti, konstatuje da tamo više „ni ženske ni muške ljepote neće biti“. „Noge će biti sve kraće, a pogledi sve tuplji“, piše on o posleratnim Banjalučanima. U jednom drugom tekstu („2013 – Srbija je Mordor“), Gruhonjić, opisujući razuzdanu igru petardama novosadskih dečaka, zaključuje: „Oni bi, nema sumnje, u ruke uzeli prave puške, puškomitraljeze, snajpere, bazuke, minobacače…, samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli“.

Pokušajmo načas da zamislimo da su rasističke tvrdnje, poput gore citiranih Gruhonjićevih „bezobzirnosti prema principu nepristrasnosti u novinarstvu“, o Srbima izrekli, recimo, Sulejman Ugljanin i, recimo, Miodrag Zarković. Šta bi se dogodilo?

Ako bi Srbe opisivao kao svet kratkih nogu i tupih pogleda, Ugljanina bi jamačno optužili za šovinizam. Možda bi tad i njegova politička karijera, bar ona beogradska, došla u pitanje. A šta bi se desilo sa Zarkovićem da se usudio da tako piše o Srbima? Zar se još sumnja u to da bi tada pisao u redakciji koja bolje plaća od „Pečata“, da bi često gostovao na „Peščaniku“, ne bi silazio sa srpskih televizija, imao bi dobre šanse da bude novinarski funkcioner, ako već ne u NDNV, a ono negde drugde, učio bi novinarstvu studente na fakultetu, imao pregršt nagrada iz tolerancije? Ukratko, živeo bi mnogo komformije, a mogu da ga zamislim čak i da bi postao i visok, lep i plav.

Zašto bi dakle, pljujući po Srbima, u istovetnom slučaju neko ko se zove Sulejman prošao loše, a neko ko se zove Miodrag, po svoj prilici, dobro? Zato što bi Sulejman bio šovinista, što se u Srbiji, srećom, ne toleriše, dok bi Zarković bio autošovinista, što se, nažalost, ne samo toleriše već i nagrađuje. Otud nevoljno stupam na klizavi teren, gde će moj zaključak ili pokazati da i sam robujem šovinistričkim predrasudama ili će se ispostaviti kako je srpski javni prostor uređen na eminentno šovinističkom diskursu. Naime, onog trenutka kad su šovinizam i autošovinizam počeli da se tretiraju različito, kad se prvi kažnjava, a drugi nagrađuje, u Srbiji je za razumevanje značenja pojedih iskaza zaista postalo važno ko se kako zove.

Elem, Sabahudin Gruhonjić bi, potpisan tim svojim rođenim imenom pod takav iskaz, mnogo lakše i mnogo pre bio raskrinkan kao šovinista. I tada ne bi, bar ne bez ozbiljnog otpora, mogao da predaje na fakultetu, da radi kao dopisinik za ugledni nemački državni radio ili da ima toliko nagrada za toleranciju. Kao Dinko – preko „nacionalno neutralnijeg“ ili makar, u lingvističkoj terminologiji, manje semantički obeleženog oblika imena, Gruhonjić više nije šovinista već autošovinista, koga je od počasti snašlo sve ono što bi Sabahudina zacelo zaobišlo.

Šta nam to govori?

ZARKOVIĆEV OKRUG Da je šovinizam postao društveno prihvatljiv oblik javnog diskursa, naravno, ako je usmeren prema većinskom narodu. On postaje čak i veoma poželjan ako ga proizvode ljudi sa imenima kao što su Miodrag i Dinko, odnosno ako se javlja u čistoj formi autošovinizma. Taj tip politički poželjnog diskursa u Srbiji se tokom poslednje dve decenije afirmiše uglavnom preko zapadnih i regionalnih medija, u kojima se, međutim, redovno javlja kao čist šovinizam. On čak preuzima gotove modele koji su u katoličkoj Srednjoj Evropi bili primenjivani unutar antisemitskog diskursa iz 19. i prve polovine 20. veka. Istina, svoje plodno tle on kod nas nalazi u diskursu poznog titoizma, u kome su sve afirmativne forme srpskog nacionalnog bića bile nasilno legitimisane kao jugoslovenske, a sve regresivne kao srpske.

Otuda je razlika između Gruhonjića i Zarkovića u tome što je Dinko prihvatio taj oblik javnog diskursa. Iz toga je vukao sve privilegije, najpre međunarodne a potom i lokalne. Čineći ga poželjnim autošovinistom, a ne spornim šovinistom, za uverljivost unutar tog diskursa na domaćem terenu bilo mu je potrebno ime kojim se predstavlja, dok bi ga ime koje je dobio po rođenju moglo diskvalifikovati. Za to vreme, Miodrag, odolevajući tom diksursu, pliva uzvodno, sa svim posledicama i nijednom privilegijom koje proizlaze iz toga. Osim privilegije da bude zakovan na stub srama, bez mogućnosti da sam, kao i svako ko bi stao u njegovu zaštitu, svoj stav o Gruhonjiću i RTV Vojvodine objavi u najvećem delu meinstream medija u Srbiji.

Problem je, međutim, što već po tome Gruhonjić i Zarković ne mogu biti isti. Nisu isti ni po tome što je Gruhonjić, koliko god se predstavljao kao nezaštićena strana, već 13 godina na strani onih koji progone, difamiraju, proskribuju i proteruju iz javnog prostora. Zarković je za to vreme na strani onih koji izmiču poteri, koliko god on sam larmao kao da iza njega stoje divizije. Ako neko misli da to nije važno i da ista pravila važe i za Dinka i za Miodraga, neka se zapita koliko je moguće meriti „princip nepristrasnosti“ onog ko učestvuje u poteri i onog ko joj izmiče. Neka se takođe zapita da li je postojanje poželjnih tipova šovinizma, osim što Dinka i Miodraga čini fundamentalno različitim, nešto što srpski javni prostor očituje kao diskriminatoran i šovinistički, koliko god se taj poželjni šovinizam ispoljavao u formi autošovinizma. I da li taj javni prostor danas više kreira Dinko ili Miodrag, ili je ovaj drugi u njemu incident samo utoliko što je sa svojim „Pečatom“ pretekao? Uostalom, nije li šovinista Sabahudin/Dinko u tom diskriminatornom javnom prostoru ovenčan tolikim nagradama za toleranciju i razvoj građanskog društva, ne predaje li mladim ljudima, radeći i za nemački državni medij, koji bi morao biti rezistentniji prema šovinistima od svih ostalih.

Ako je sve to, na kraju, tako, može li se onda Zarkoviću zameriti što, svestan gde živi i razumevajući pravila koja vladaju unutar javnog prostora, odbija da Gruhonjića i vodeće ljude sa RTV Vojvodine identifikuje kao (poželjne) autošoviniste i raskrinkava ih kao (nepoželjne) autentične šovinističke kameleone?

Otud ne može biti isto čak ni to kad Zarkovićevi i Gruhonjićevi sličnomišljenici sastavljaju tzv. „crne liste“. Jer, kad ih sastavljaju ovi prvi, to su redovno liste sa imenima onih koji su ih proterali iz javnog prostora, pa otud, zbog nepromenjenog odnosa snaga, one nemaju nikakvog efektivnog značaja. Kad ih sastavljaju ovi drugi, one su isključivo motivisane političkim kriterijumima i na njima po pravilu ne bude ni slova koje po nekog sa druge strane ne ostave posledice.

Zato je Ljilja Smajlović sasvim u pravu kad kaže da je „Zahvalnije (je) i lakše (i bezbolnije, dodao bih; prim. aut.) u današnjoj Srbiji boriti se za prava Danice Vučenić nego Milijane Baletić“, kao što je lakše boriti se za prava Gruhonjića nego Zarkovića. Još više je u pravu kad kaže da „mi novinari moramo uvek i na svakom mestu braniti pre svega princip slobode izražavanja“. Ostaje nam još samo da odgovorimo na najvažnije pitanje: da li u javnom prostoru više prava ima Gruhonjić ili Zarković, Vučenić ili Baletić? Ljilja Smajlović nas ostavlja da naslutimo odgovor, makar pokazujući da je unutar novinarskog meinstreama moguće osuditi šovinizam Dinka Gruhonjića samo ako se on formuliše kao „bezobzirnost prema principu nepristrasnosti u novinarstvu“, utoliko pre što je termin šovinizam rezervisan za Zarkovića i ostale sa crnih lista. I da je, samim tim, u javnom prostoru smisao Gruhonjićevog angažmana moguće približiti određenju šovinizma samo ako se u maniru starih titoističkih simetrija kaže da su Gruhonjić i Zarković isti.

(standard.rs)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u