Мира Бањац: Да не глумим, увенула бих као биљка

Мира Бањац: Да не глумим, увенула бих као биљка

28 јуна 2017

 

ДАНАС ме чини срећном једино рад, посебно када ме позову млади редитељи, и са свима дивно сарађујем – и овде, и у Хрватској, у Црној Гори. Отворила сам нека нова искуства, нова виђења људи из других средина, и можда ме они прихватају тако да ми са њима буде лепо. Све остало је веома тешко, иако мени више готово ништа не треба. Ни популарност, ни награде, ни новац. Имам толико колико имам, човек не сме да тражи више него што му припада, али не сме да добије ни мање него што му старост захтева. Живим скромно, делим судбину свог народа, а та судбина је тужна.

Говори овако за „новости“ Мира Бањац, једна од легенди југословенског и српског глумишта, чија су остварења обележила историју овдашњег филма и позоришта. Наша саговорница истиче да је, како каже, генерални проблем у томе што људи који одлучују о нашим животима, духовним и материјалним, немају свест да се народ данас заиста бори за кору хлеба.

– Политика је постала све, и сви смо исполитизовани. Ја се никада нисам бавила политиком, али сам увек хтела да видим где је место појединца у друштву, оног малог, обичног човека преко кога се све прелама, јер сам и сама тај мали, обичан човек. Али, колико год се ми не бавили политиком, политика се бави нама, па се човек отима да не изађе из „зглоба“, и да свој мали живот негде уклопи у могућност. И то траје већ деценијама. Не можемо да планирамо ни две године унапред, једина могућност је да живимо од данас до сутра. А то од данас до сутра је погубно. Оно што мене посебно дира је то што у друштву које је исполитизовано у свим сегментима, култура губи снагу.

* Где је данас место културе, да ли културни радници у том смислу треба да покажу неки ангажман?

– Не можемо да се боримо против једне генералне политике која сматра да је култура у овом тренутку скупа, јер са њом не може да се тргује и да се од уметности пуне државни фондови. Нико не размишља да је земља без националне културе јадна, и да њени људи без своје културе постају само нечији вазали. Данас непрестано говоримо да хоћемо у Европу, ми који смо историјски, цивилизацијски и културолошки били Европа, који смо по начину мишљења ретких, слободоумних појединаца и сада Европа. Али, нама се не даје могућност европског мишљења, не стандарда, него слободе мишљења. Не да нам се право на креативност, јер више не можемо да заштитимо ниједну ауторску професију и посао, и ми као културни радници као да више не постојимо. Даровити, образовани, мислећи људи постају животни аутсајдери, због неприпадања колективном мишљењу. Правило понашања је ући у коло и не узнемиравати.

* Играли сте у култним филмовима, од времена „црног таласа“, до „Балканског шпијуна“, „Лепоте порока“…, да ли је „бројање непријатеља“ део „фолклора“ на овим просторима?

– Бити паметан, слободан човек је јерес: немој тражити ђавола, ћути и ради негде у ћошку, да преживиш. Тако је одувек било, али није имало димензије као данас, и за оно што живимо сами смо одговорни. Мени је најстрашније што је мој народ, без обзира на тежак менталитет, мудар и паметан, и много намучен. Иза тога стојим – ако одете у неко село срешћете паметног сељака који о свему говори на значајан начин, али то нема ко да чује. Ми јесмо вредан и значајан народ, само више немамо могућности да се корпорирамо. Разбијени смо политиком, капитализмом, корупцијом, „системом“. Некима је друштво дало могућност да стекну виле са неколико базена, док неки људи, врло стручни у својим професијама, једва плаћају месечне рачуне. Жао ми је и искрено сам тужна што смо младим генерацијама саградили тако застрашујући свет.

* Управо снимате серију „Пси лају, ветар носи“, у којој играте бака Нану…и она је та наша жена „из народа“?

– Кад не бих радила, мислим да бих увенула као биљка коју не заливају. Бог ми је дао какво-такво здравље, које налазим само у раду, а ова серија је врло лепа прича. Говори о једној породици која са Космета долази на периферију Београда, и то је тема која нас до сада није ни дотицала. Та породица, којом се бавимо, већ се асимилирала са велеградом, ради разне послове, и „беле“ и „црне“, али и чезне за својим крајем. Има и доста комедије у овој причи, као и у свим животима, а моја бака Нана је духовита фолиранткиња – кад нешто хоће, онда чује, кад неће, не чује, па је по тој духовитости негде слична мени. Дивно ми је што радим са одличном екипом, волим што су баш Анита Манчић и Тихомир Станић уз мене, а има и много добрих, младих глумаца.

* Млади редитељи и глумци који сарађују са вама кажу да сте ви у осамдесет осмој години најмлађи духом у тим екипама?

– Волим смех и не напушта ме позитивна енергија коју сам увек имала, зато ме ти млади људи ваљда и позивају да радимо. Пре годину дана снимала сам кратки филм у Немачкој, у Штутгарту, једна врло лепа, наша прича која се зове „Бака“. Филм су режирали студенти разних националности, жути, бели, црни, једна феноменална група из Француске и Немачке, у којој је била и наша сценаристкиња Јелена, али сам јој заборавила презиме. Толико сам се зближила са њима, да ми је било жао кад смо завршили филм. Они су размишљали на таласима на којима ја мислим.

* Како изгледа размишљати на „вашим таласима“?

– Били су скромни, у неким панталоницама, са руксацима преко леђа, храном коју су делили, непрестано су разговарали, и свако је свакога разумео. Све, дакле, увек зависи од људи, а ми смо заборавили да будемо скромни и добри. Заборавили смо, пре свега, да разговарамо. Људи овде више не разговарају, и то је страшно. Почело је неко затварање – ја имам, па то чувам. Други имају још више, па то вулгарно показују, а и једни и други избегавају оне који немају, као да је немаштина нека болест која је заразна. Постоји у овој земљи оно што је језгро, суштина, а то су цивилизовани, грађански васпитани људи, са вредностима које подразумевају и морал, поштење, племенитост, истину. Они су сада у мањини, јер су те вредности „пасе“, налазе се на маргини, не чују се у јавности, и као да овде живе инкогнито. Што би рекао наш народ, морали су да „легну на руду“, да погну главу у песак, и да заћуте. То сагињање главе јако дуго траје, бојим се да нисмо далеко од клечања, што ме у овим мојим годинама највише узнемирава и боли.

(Večernje novosti)

 

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u