MIRJANA BOBIĆ – MOJSILOVIĆ: Dok god ćutimo, oni će da nas jašu

Tweet

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Ove nedelje Aleksandar Vučić je ugostio, na svom kanabeu, mnoge dojučerašnje ljute protivnike, a svi oni stigli su na kafu i voće, u nadi da će dobiti ministarsko mesto. Jer, Vučić je odlučan da ova vlada bude maštovita i najblaže rečeno – ekspresionistička, pomalo aljkava i šarena, poput Srbije. To je lepa ideja koja ozbiljno potvrđuje Vučićev veliki dar za političke igre, ali i sigurnost u sopstvenu poziciju – poziciju neprikosnovenog vladara Srbije.

Gledajući ovako, sa strane, utisak je da ovo što Vučić radi jeste i iz još jednog razloga zanimljivo – ako ništa drugo, od navodne opozicije pravi saveznike i smanjuje šanse za talasanje u teškom periodu koji nam predstoji i koji je najavio.

Bol je reč kojom najčešće barata apsolutni pobednik ovih izbora, objavljući građanima da nas čekaju teški dani. Dok ekonomisti upozoravaju na katastrofalno stanje srpske ekonomije, i dok broj nezaposlenih svakoga dana u svakom pogledu sve više raste, politički analitičari u tom predstojećem bolu vide i još ponešto – Kosovo, Preševski okrug, Sandžak i Vojvodina mogući su izvori opšteg srpskog bola, a o novim uslovima EU, pristupanju NATO i pritisku da se Rusiji uvedu sankcije da i ne govorimo.

A sve to događa se u danima kada se sela i mali gradovi u Srbiji sećaju užasa bombardovanja od pre petnaest godina, polažući cveće na mesta naših stradanja, ali je prosto neverovatno kako se na političkoj sceni taj zločin NATO prema ovoj zemlji tako malo pominje, a nedovoljno obavešteni čitalac novina mogao bi da stekne utisak da je Srbija, na neki način, ne samo oprostila stodnevno bombardovanje osiromašenim uranijumom, nego i da se radi na tome da se ta stvar, nekako umanji, pa i zaboravi. Tim pre što, ako ništa drugo, Srbija, upravo zbog situacije u Ukrajini, ima priliku da Zapadu ukaže na to kako se zbog Kosova 1999. kršilo međunarodno pravo, i da sada traži bar izvinjenje ili neku satisfakciju. Ali, taj bol se ne pominje.

Možda bol leži i u tome da na petnaestogodišnjicu bombardovanja Srbija ne sme da traži ništa, osim da moli Zapad da je ne pritiska da uvede sankcije Rusiji? Možda bol leži i u tome da naša deca, sve mlađa, sve više obolevaju od malignih bolesti, i da o uzrocima maligne epidemije skoro niko ne govori. Možda u bolovima koji nam predstoje leži i bol što će Srbija, ako želi u Svetsku trgovinsku organizaciju, morati da prihvati genetski modifikovanu hranu, a možda je bol i u tome što „Monsanto“, iako o tome niko ne govori, već ima otiske na srpskoj javnoj sceni? Da, nema sumnje, mnogo će boleti, i mnogo već boli.

Ali za bolnu zemlju u bolovima olakšanje dolazi iz vazduha. Posle Šarićevog sletanja u Podgoricu, pa u Beograd, sada je sleteo i još jedan lekoviti čovek: Slobodan Radulović, nekadašnji gazda „Ce marketa“, posle osam godina bekstva doleteo je u Srbiju, spreman da otadžbini kaže sve o Miškoviću. To se zove ljuta trava na ljutu ranu. Hapšenja i suđenja su ono što će Srbiji ublažavati bolove koji joj predstoje.

Dodajmo tome i još jedan zanimljivi detalj – dvojica muškaraca su uhapšena jer su širila govor mržnje prema pripadnicima jedne nevladine organizacije. U novu srpsku praksu treba upisati obavezno i blago upozorenje sa nacionalne televizije da će ubuduće u problemu biti svi učesnici društvenih mreža koji svojim „lajkovima“ podržavaju takve ideje. Možda je jedan od bolova koji nam predstoji i bol ćutanja. Na spisak svih naših muka dakle upisuje se i obaveza političke korektnosti, a opšte omiljena sintagma „govor mržnje“ možda će, ako zatreba, da se ispostavi kao idealna etiketa za svaku nepodobnost. Možda je jedan od bolova koji već osećamo i mali detalj da svedočenje jedne gospođe protiv Srbije moramo da prihvatimo kao „govor ljubavi“?

Sudeći po bolnim danima, bolnim rezovima, i bolnoj budućnosti, nije suludo zaključiti da je Srbija u teškom stanju, te da će joj za prevazilaženje svih bolova biti potrebno nešto jače? Morfijum?

Možda su zato doveli Šarića?

(Novosti)

Tweet