MIRJANA BOBIĆ MOJSILOVIĆ: Slika Srbije iz ženskog toaleta u jednom uglednom pozorištu

MIRJANA BOBIĆ MOJSILOVIĆ: Slika Srbije iz ženskog toaleta u jednom uglednom pozorištu

26 maja 2013

MirjanaBobicPiše: Mirjana Bobić Mojsilović

Ponekad mi zaista prođe kroz glavu malodušna misao, da smo u stvari zaslužili sve sto nam se događa. Lako je praviti dobre fazone na temu Evrope, Brisela i ideje o strogo kontrolisanim vozovima Novog svetskog poretka, lako je sprdati se sa beskonačnom listom novih zakona koji treba da se donesu i primene ako mislimo da ikada uđemo u EU. Pametan i slobodarski nastrojen čovek sa gnušanjam će se opirati bilo kojoj verziji superkontrole i takozvane nadgledane nezavisnosti vlastitog života, i podsmevaće se neverovatnoj minucioznosti kreatora Pravilnika iz Brisela, ali samo letimični prelet pogledom preko naše stvarnosti, mora da izazove u najmanju ruku gnušanje. Za ogromni deo našeg ušasa, budimo pošteni, sami smo krivi.

Samo jutrošnje novine, dovoljne su za zaključak da je nama potreban staratelj, vaspitač i Veliki Štrumf, da nas dovede u red. Ako je istina da je Most na Adi najgluplji i najskuplji projekat te vrste u Evropi, ako je istina da će nas to predizborno čedo tek koštati kao Svetog Petra kajgana, ako je istina da je na svakoj privatizaciji ova država pokradena bez milosti, i ako račun za ceo taj spisak beščašća treba da plaćaju jedva zaposleni građani ove razvaljene zemlje, novim poreskim nametima, onda nam zahtevi Brisela, ili MMF-a, dođu kao dečja igra u odnosu na mesijanstvo Mlađana Dinkića.

Aleksandar Vučić ne može sve sam. Srbija je samu sebe razvalila: pre nekoliko dana u jednom čuvenom pozorištu u unutrašnjosti, pogled na toalet opisao je Srbiju danas istinitije nego bilo šta drugo: nema nam spasa, sve dok ženski toalet u čuvenom pozorištu izgleda tako da bi ga se postideo bilo koji čučavac na drumu za nedođiju: nemamo prava da se na bilo koga ljutimo, i niko nam nije kriv. To smo mi, od klozeta do klozeta. i to je užasavajuća metafora. Nije sve u novcu, nešto je i u stavu.

Zapravo, kako je gore tako je i dole: đubre i prljavština koja se vidi svuda – od obala naših reka, preko bolnica do pozorišnih toaleta, jeste odraz političke kloake u kojoj se Srbija nalazi – od kulture do kapitalnih investicija, pa onda obilaznicom do budžeta, sudstva, sporta i crkve. Možda ima nešto da nije trulo u ovoj zemlji?

Ulitani i mesecima neoprani ženski klozet u baroknom zdanju pozorišta, slika kakva se ne viđa ni na odmorištima kraj drumova u jeku turističke sezone, jeste simbolički glavni razlog zašto nismo dobili famozni datum. Zemlja lopova na položajima, korupcije od vrha države do domova kulture, zemlja u kojoj je javni prostor, bez obzira na to da li se radi o trgu, autobusu ili državnoj kasi, shvatan kao neprijateljska teritorija, koju treba poharati, zauzeti, ili opoganiti, zemlja u kojoj se nasilje nad ženama i dalje tretira kao problem koji se tiče nekog drugog, zaista treba razrednog starešinu.

Otuda, nemamo više prava na kritiku strogoće EU. Novi zakon EU o kokoškama koje od sada moraju da imaju prostor od 0,75 metara kvadratnih po glavi u kokošinjcima, može da nam zvuči bizarno i skoro sumanuto. Ipak, naša je tragedija da se tamo više vodi računa o kokoškama, nego što mi vodimo računa jedni o drugima.

I, izgleda da baš u tome čuči naša zla sudbina.

Narodi koji vode računa o čistoći svojih toaleta, i kod kojih ne postoji razlika u stavu prema javnoj i privatnoj svojini, imaju srećniju istoriju i bolji život.

Jer, dostojanstvo i poštovanje javnog dobra u direktnoj je vezi sa ličnim dostojanstvom i samopoštovanjem, bez obzira na to da li se radi o jeziku kojim komuniciramo, sportu, televiziji ili Kosovu.

Zato smo najveći gubitnici Evrope. Ne zato što nas drugi ne vole, nego što sami sebe ne poštujemo. Usvinjen ženski toalet u baroknom pozorištu jeste opis Srbije, posle svega.

Kad javni toaleti ovde budu izgledali kao nemački, Srbija će imati alternativu.

(Večernje Novosti)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Dejan Marković says:

    Jeste Mirjana. Složili su se i ultranacionalisti da smo sami sebi najveći neprijatelji. Jedan "član" nacionalno obojene stranke. Kada sam potegao upravo tu temu, gotovo povika na mene. Kaže: "Nisam ja Nemac.Hoću da pljunem gde ja hoću. Ne mogu mi ništa!!" Mogu, mogu...pomislim.I te kako mogu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *