МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Борко против Ненада!

MIROSLAV LAZANSKI: Borko protiv Nenada!

30 avgusta 2015

Lazanski 5Piše: Miroslav Lazanski

Na svim naslovnim stranicama, ogromnim slovima, jedan isti naslov: „The Sun backs Blair” („San” podržava Blera). Londonski „San”, čiji je dnevni tiraž tog 18. marta 1997. godine bio četiri miliona primeraka, a tada ga je čitalo oko deset miliona ljudi, list koji je svojevremeno fanatično branio teze Margaret Tačer, najavio je spektakularnu odluku da otvoreno podrži 1. maja 1997. na parlamentarnim izborima u Velikoj Britaniji laburističkog kandidata Tonija Blera, „rukovodioca nadahnutog vizijom, ciljevima i hrabrošću”. List je tako najavio da prestaje da podržava vladu Džona Mejdžora, za koga je u aprilu 1992, prilikom tadašnjih izbora, pisao da je „vizionar, hrabar i odlučan političar sa jasnim ciljevima”.

Onima koji su krenuli da kritikuju „San” i svima onima koji su želeli da saznaju razloge ovog neočekivanog uređivačkog preokreta, Trevor Kavanag, urednik političke rubrike, kratko je objasnio: „List nije promenio liniju, laburisti su ti koji su se promenili.”

Pročitajte još:

MIROSLAV LAZANSKI: Svrgnuli ste i ubili „diktatora“ Gadafija! I šta sad?

RAT ZA (SRPSKU) CIVILIZACIJU: Lazanski, Kusturica, Bazdulj, Mikić i Ljušić (VIDEO)

Da li je tada Laburistička partija kupila podršku „Sana”? Poznato je da se Toni Bler u periodu pred izbore 1997. više puta susretao sa Rupertom Merdokom, šefom grupacije „Njuz korporejšn” kojoj je pripadao i „San”. No, Bler je na određene prozivke u javnosti odmah reagovao izjavom da „nikada nismo sklopili nikakav dogovor sa gospodinom Rupertom Merdokom u zamenu za podršku njegovih novina”. Ali, začudo, u jednoj drugoj izjavi, Bler priznaje da neće promeniti „pravila koja važe za unakrsno vlasništvo štampe i audiovizuelnih medija”. Time, je, zapravo, potvrdio da u slučaju pobede na izborima neće dirati, suprotno stavu svoje stranke, Merdokovo medijsko carstvo. Školski primer za raspravu? Kako gde i kako kada.

Ili su novinari amoralni, a političari bezgrešni? Odnosno, da li bi se oslonili na novinare da vam kažu ono što želite da znate o nečemu važnom, možda na advokate, ili na političare? Stenli Boldvin, britanski premijer tokom tridesetih godina prošlog veka, ocrnio je novinare jednom rečenicom, koja je ostala prilično upamćena, optuživši nas da imamo „vlast bez odgovornosti, što je vekovima bila privilegija bludnica”.

Ako je naša odgovornost neizmerljiva, da li je i nepredvidljiva? Ili možda možemo da utvrdimo zbirni uticaj posebnih obrazaca izveštavanja na tok narednih političkih događanja. A to bi moglo da nas dovede do neugodnih etičkih pitanja. Odnosno, možemo li da donosimo sudove o posledicama našeg izveštavanja pre i u toku samog izveštavanja? I konačno, kako bi ti sudovi uticali na način našeg izveštavanja?

Jedan pariski dnevni list je 27. februara 1815, dan nakon što je Napoleon Bonaparta pobegao iz prvog izgnanstva na ostrvu Elba u Sredozemnom moru, doneo na prvoj stranici naslov s najvećim mogućim slovima: „Čudovište je pobeglo s Elbe”. Pet dana kasnije iste su novine imale naslov: „Zločinac se iskrcao u južnoj Francuskoj”. Dva dana posle, novine su javile: „Bivši francuski car napreduje prema Parizu”, da bi 19. marta naslov na prvoj stranici bio: „Građani Pariza, izađimo sutra na ulice i svečano pozdravimo našeg imperatora.”

To, ipak, ne znači da smo amoralni. Cilj novinara jeste da izveštavaju o činjenicama bez straha ili naklonosti, a taj zadatak ponekad može da zahteva snažan osećaj obaveze prema istini onako kako je vidimo. Volter Kronkajt je imao običaj da kaže kako „mi novinari predstavljamo svet onakav kakav jeste”. Međutim, takav opis novinarske prakse temelji se na klasičnoj liberalnoj teoriji novinarstva, koja se obično podrazumeva i koja se na Zapadu ne preispituje. Lično nisam siguran da rešenje nekog problema može biti otežano ili olakšano zahvaljujući mom izveštavanju, ali da može biti pokrenuto – u to sam se nekoliko puta uverio.

Prema kolu povratne sprege, odnosno načinu na koji se opisuje uticaj vesti na složene društvene procese, u toku formulisanja bilo koje politike vrše se procene o tome kolika je verovatnoća da se o toj politici izveštava kao o realnom rešenju. Nije na novinarima da se zalažu za jedan ili drugi pristup, ali ako želimo da imamo bilo kakvo poverenje i razumevanje javnosti, moramo da budemo u stanju da pripremimo čitaoce i gledaoce da na temelju informacija donesu sopstvene sudove o relativnim vrednostima alternativnih političkih odgovora na značajne događaje. Liberalna teorija zahteva nepristrasno i fer izveštavanje, čime vesti postaju ključni građanski instrument u demokratiji. No, da bi se to postiglo, ova teorija mora biti modernizovana kako bi uzela u obzir uticaj koji novinari imaju na činjenice o kojima izveštavaju. Tek tada možemo da se učvrstimo na nepouzdanom tlu sveukupne komercijalizacije svega što je u vezi sa medijima. Jer, čitaoci danas znaju često isto toliko, ili skoro koliko i novinari, pa i sami postaju putem interneta učesnici komunikacije. Samim tim, oni žele da budu uključeni u život svog lista.

A gde su ovde u svemu tome Borko i Nenad? Ostavljam čitaocima da to sami odrede…

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *