МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Ево зашто су нас напали 1999. године

MIROSLAV LAZANSKI: Evo zašto su nas napali 1999. godine

24 marta 2019

Piše: Miroslav Lazanski

I godišnjice imaju sudbinu. Ponekad izvesni događaji iz istorije izgledaju značajni i aktuelni, međutim, mnogo češće postaju neaktuelni, neopravdano, kao da osećamo kako nemamo mnogo veze sa njima. Agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 24. marta 1999. godine – kako će i na koji način naše političke stranke, 20 godina posle te agresije, obeležiti taj događaj? Kakva će im biti saopštenja?

Naime, sve do 2012. godine kod nas se u medijima agresija NATO na SR Jugoslaviju nazivala „kampanjom”, „operacijom”, ili samo bombardovanjem. „Politika” je bila jedini veći medij u Srbiji koji je agresiju uvek nazivao agresijom. Čak je i naš vojni list „Odbrana” u to vreme, pre 2012. godine, izbegavao termin agresija. O izjavama političara da i ne govorim. Da li se to u međuvremenu ipak promenilo? Jeste, ali ne kod svih. Jer, kako gledati na nedavni zahtev grupe nevladinih organizacija u Srbiji da se sankcioniše svaka kritika na račun NATO-a. Da li je sledeći zahtev nevladinog sektora u Srbiji da naši prosvetni radnici pomognu „da se prevaziđu frustracije prema NATO-u”. Da zadatak nastavnika bude „da neutrališu negativne poruke učenicima o NATO-u i da se potrude da učenici zaborave svoje ubijene vršnjake i ubede ih da su frustracije koje su se stekle prema NATO-u prošlost”. Jer, NATO dobro zna odakle treba da se krene. Od vrlo ozbiljne moralno-političke nastave. Koju će možda da drže politički komesari iz redova NVO.



No, nije to jedino, u Srbiji se povodom godišnjice agresije uvek nađe neko da ustanovi kako smo „mi krivi što su razgovori u Rambujeu propali, da je u Rambujeu trebalo da pristanemo na sve što se od Beograda tada tražilo i da je Rambuje bila propuštena šansa, jer mi nismo hteli direktno da razgovaramo s delegacijom Albanaca sa Kosova”. Kako svi, ipak, nemamo namernu kolektivnu amneziju, podsetio bih da uz 82 stranice dokumenta izdatog u Rambujeu, tačnije uz poglavlje 7, gde se govori o „vojnim mirovnim snagama na Kosovu”, stoji i aneks B, koji u svom članu 8 kaže: „Osoblje NATO-a, sa vozilima, brodovima, avionima i opremom, imaće pravo slobodnog i bezuslovnog kretanja po čitavoj teritoriji SR Jugoslavije, njenim vazdušnim prostorom i teritorijalnim vodama, imaće pravo na postavljanje kampova i kasarni, pravo na korišćenje svih područja ili usluga potrebnih za podršku, obučavanje ili operacije. Osoblje NATO-a će uživati imunitet od svakog oblika hapšenja, istrage i pritvaranja kome bi pristupili organi SR Jugoslavije, a greškom uhapšeni ili pritvoreni pripadnici NATO-a moraju odmah biti predati nadležnim telima NATO-a”. U članovima 9 i 10 aneksa B precizira se da NATO neće morati da plaća poreze, niti bilo koje fiskalne ili carinske dažbine, niti će podlegati bilo kakvoj carinskoj kontroli. U članu 15 piše da, kada je reč o uslugama, pod time se podrazumeva da NATO ima potpunu i slobodnu upotrebu komunikacijskih mreža, uključujući TV i pravo da se koristi čitavo elektromagnetsko polje, i sve to potpuno besplatno.

No, nije to sve, u članu 21 stoji da „NATO ima ovlašćenje da hapsi i u najhitnijem roku predaje uhapšene odgovarajućim vlastima”. „Njujork tajms” je 5. juna 1999. izvestio da bi prema Aneksu B sporazuma iz Rambujea, „čiste snage NATO-a imale potpunu slobodu da idu gde god žele po Jugoslaviji, zaštićene od svakog pravnog procesa”. Da se onda zapitamo ko je to po svaku cenu hteo rat 1999? I čemu manipulacija Rambujeom u delu naše političke javnosti?

Okružni sud Tirgarten u Berlinu oslobodio je u maju 2000. godine krivične odgovornosti lica koja su putem oglasa u listu „Tagescajtung” od 21. aprila 1999. pozivala nemačke vojnike da dezertiraju iz Bundesvera i tako izbegnu učešće u ratu protiv Jugoslavije. Presuda nemačkog suda glasi da krivično delo pozivanja na dezerterstvo i odbijanje poslušnosti nije postojalo, jer je rat protiv SR Jugoslavije bio protivpravan. Logikom prava, i sve što je proizašlo iz tog rata jeste protivpravno.

Albanski otpor prema Beogradu na Kosovu nije bio usmeren ka demokratiji i građanskom društvu, već mu je cilj bio striktna albanska vlast na Kosovu i otcepljenje od Srbije. Rukovodstvo OVK je na svaki način htelo internacionalizaciju sukoba putem oružanih provokacija jugoslovenske vojske i srpske policije. OVK je bila ta koja je krajem 1998. počela sa novim oružanim akcijama u nastojanju da prisili Beograd da opet uđe u borbe s njima, da se primirje prekrši, a za to optuži Srbija.

Posle toliko godina možda je došlo vreme da se prestanu koristiti različiti aršini za pojedine balkanske narode i da se shvati da formiranje građanskog društva i multietničkih država pod bajonetima stranih armija ne može doneti ništa dobro. Orvelovska refleksija ne vodi nikuda.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. miros says:

    ima nas jos koji pamtimo to turbulentno i ludo vreme sa pocetka 99god.Evropa je prodala samu sebe za saku obecanih americkih dolara.Sve su ucinili kao sto rece autor gornjeg teksta da Srbija ne moze da potpise taj besramni dokument jer su vec bili obecali nesto nekome da ne ulazim opsirno u detalje kome i kako jer se vec sve zna odavno.Licno sam podrzavao i vodio ljude na mitinge u Genevu Bern i Cirih.Ni za narednih 100god.Evropa ne moze da spere ljagu sa svog lica previse je velika sramota za ucinjenu nepravdu prema jednoj maloj i hrabroj zemlji.Srbija treba da im posluzi kao najsvetliji primer kako se voli svoja otadzbina i na sta su spremni ljudi kada je svoja zemlja u pitanju.A nama koji smo sve to prosli stojeci i junacki ostaje samo da se nadamo da dolaze neka bolja vremena i neki bolji ljudi.Fala bogu milom Rusija se ispravila i postala jaka kao nikad pre, nemozemo u zivotu imati sve,ali ne mogu nam oduzeti nase sne.....!!!!Zivela Srbija i mi sa njom sve do vecnosti!!!!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *