МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Ево зашто су нас напали 1999. године

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Ево зашто су нас напали 1999. године

24 марта 2019

Пише: Мирослав Лазански

И годишњице имају судбину. Понекад извесни догађаји из историје изгледају значајни и актуелни, међутим, много чешће постају неактуелни, неоправдано, као да осећамо како немамо много везе са њима. Агресија НАТО-а на СР Југославију 24. марта 1999. године – како ће и на који начин наше политичке странке, 20 година после те агресије, обележити тај догађај? Каква ће им бити саопштења?

Наиме, све до 2012. године код нас се у медијима агресија НАТО на СР Југославију називала „кампањом”, „операцијом”, или само бомбардовањем. „Политика” је била једини већи медиј у Србији који је агресију увек називао агресијом. Чак је и наш војни лист „Одбрана” у то време, пре 2012. године, избегавао термин агресија. О изјавама политичара да и не говорим. Да ли се то у међувремену ипак променило? Јесте, али не код свих. Јер, како гледати на недавни захтев групе невладиних организација у Србији да се санкционише свака критика на рачун НАТО-а. Да ли је следећи захтев невладиног сектора у Србији да наши просветни радници помогну „да се превазиђу фрустрације према НАТО-у”. Да задатак наставника буде „да неутралишу негативне поруке ученицима о НАТО-у и да се потруде да ученици забораве своје убијене вршњаке и убеде их да су фрустрације које су се стекле према НАТО-у прошлост”. Јер, НАТО добро зна одакле треба да се крене. Од врло озбиљне морално-политичке наставе. Коју ће можда да држе политички комесари из редова НВО.



Но, није то једино, у Србији се поводом годишњице агресије увек нађе неко да установи како смо „ми криви што су разговори у Рамбујеу пропали, да је у Рамбујеу требало да пристанемо на све што се од Београда тада тражило и да је Рамбује била пропуштена шанса, јер ми нисмо хтели директно да разговарамо с делегацијом Албанаца са Косова”. Како сви, ипак, немамо намерну колективну амнезију, подсетио бих да уз 82 странице документа издатог у Рамбујеу, тачније уз поглавље 7, где се говори о „војним мировним снагама на Косову”, стоји и анекс Б, који у свом члану 8 каже: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а”. У члановима 9 и 10 анекса Б прецизира се да НАТО неће морати да плаћа порезе, нити било које фискалне или царинске дажбине, нити ће подлегати било каквој царинској контроли. У члану 15 пише да, када је реч о услугама, под тиме се подразумева да НАТО има потпуну и слободну употребу комуникацијских мрежа, укључујући ТВ и право да се користи читаво електромагнетско поље, и све то потпуно бесплатно.

Но, није то све, у члану 21 стоји да „НАТО има овлашћење да хапси и у најхитнијем року предаје ухапшене одговарајућим властима”. „Њујорк тајмс” је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „чисте снаге НАТО-а имале потпуну слободу да иду где год желе по Југославији, заштићене од сваког правног процеса”. Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999? И чему манипулација Рамбујеом у делу наше политичке јавности?

Окружни суд Тиргартен у Берлину ослободио је у мају 2000. године кривичне одговорности лица која су путем огласа у листу „Тагесцајтунг” од 21. априла 1999. позивала немачке војнике да дезертирају из Бундесвера и тако избегну учешће у рату против Југославије. Пресуда немачког суда гласи да кривично дело позивања на дезертерство и одбијање послушности није постојало, јер је рат против СР Југославије био противправан. Логиком права, и све што је произашло из тог рата јесте противправно.

Албански отпор према Београду на Косову није био усмерен ка демократији и грађанском друштву, већ му је циљ био стриктна албанска власт на Косову и отцепљење од Србије. Руководство ОВК је на сваки начин хтело интернационализацију сукоба путем оружаних провокација југословенске војске и српске полиције. ОВК је била та која је крајем 1998. почела са новим оружаним акцијама у настојању да присили Београд да опет уђе у борбе с њима, да се примирје прекрши, а за то оптужи Србија.

После толико година можда је дошло време да се престану користити различити аршини за поједине балканске народе и да се схвати да формирање грађанског друштва и мултиетничких држава под бајонетима страних армија не може донети ништа добро. Орвеловска рефлексија не води никуда.

(Политика)

KOMENTARI



Један коментар

  1. miros says:

    ima nas jos koji pamtimo to turbulentno i ludo vreme sa pocetka 99god.Evropa je prodala samu sebe za saku obecanih americkih dolara.Sve su ucinili kao sto rece autor gornjeg teksta da Srbija ne moze da potpise taj besramni dokument jer su vec bili obecali nesto nekome da ne ulazim opsirno u detalje kome i kako jer se vec sve zna odavno.Licno sam podrzavao i vodio ljude na mitinge u Genevu Bern i Cirih.Ni za narednih 100god.Evropa ne moze da spere ljagu sa svog lica previse je velika sramota za ucinjenu nepravdu prema jednoj maloj i hrabroj zemlji.Srbija treba da im posluzi kao najsvetliji primer kako se voli svoja otadzbina i na sta su spremni ljudi kada je svoja zemlja u pitanju.A nama koji smo sve to prosli stojeci i junacki ostaje samo da se nadamo da dolaze neka bolja vremena i neki bolji ljudi.Fala bogu milom Rusija se ispravila i postala jaka kao nikad pre, nemozemo u zivotu imati sve,ali ne mogu nam oduzeti nase sne.....!!!!Zivela Srbija i mi sa njom sve do vecnosti!!!!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u