MIROSLAV LAZANSKI: Hoće li nam čitati misli, hoće li nas opet ubeđivati da bi trebalo kolektivno da menjamo svest?

MIROSLAV LAZANSKI: Hoće li nam čitati misli, hoće li nas opet ubeđivati da bi trebalo kolektivno da menjamo svest?

20 jula 2013

Miroslav-Lazanski-Piše: Miroslav Lazanski

Srpski političari trebalo bi da izvuku pouke iz slučaja „Snouden“. Možda strane službe i nemaju neke preke potrebe da nas prisluškuju, ali svaki naš pregovarač u Briselu, bilo da je reč o Kosovu bilo o ulasku Srbije u EU, mora da zna da mu strane službe možda čitaju misli. Od trenutka kada uđe u biznis klasu aviona, pa mu se svidi escajg, do eventualnih grešnih misli u pogledu osoblja u kabini. Pa još i tokom samih razgovora – pregovora u Briselu: ko će koga prevariti, koja će stranka iz svega izvući političku korist, a ko će za istoriju biti novi Vuk Branković. Kako objasniti narodu da nećeš priznati Kosovo, a u Briselu ti kažu da pre ulaska u EU to moraš izričito uraditi. Kako pomiriti ta dva stava? Ili mi mislimo da su oni, stranci, naivni? A znaju sve što mislimo.

Naravno, prvo su pogrešili Amerikanci kada su na aerodromu u Honoluluu Edvarda Snoudena pustili da mirno uđe u avion za Hongkong. Nije im bio sumnjiv, pa ga nisu podvrgli ispitivanju na mašini za čitanje misli. Da jesu, videli bi da želi da prebegne i da sve njihove vrhunske tajne izda Kinezima i Rusima. Jer, list „Vašington post“ objavio je još 22. avgusta 2002. članak pod naslovom „NSA planira da čita misli teroristima na aerodromima“. Lepo piše da američka obaveštajna služba NSA i kompanija „Nortvest erlajns“, uz još dve američke avio-kompanije, sarađuju na projektu razvoja uređaja za čitanje misli namenjenih za korišćenje na aerodromima. Kada su američki novinari, na temelju Zakona o slobodnom pristupu informacijama, zatražili pojedinosti tog projektu, rezultati su bili šokantni. Od 1995. godine pa nadalje na nekim američkim aerodromima putnici su intenzivno praćeni, čak i od trenuka kada su rezervisali kartu, pa do dolaska na aerodrom i predavanja prtljaga. To praćenje je obuhvatalo biometrijske podatke, lične informacije iz DARPA, vladinih baza podataka, elektrokardiograme, kao i elektroencefalograme i druge podatke.

Američki fizičar Robert Park je 17. avusta 2002. izjavio za „Vašington post“: „Bliže smo čitanju misli nego što mislite. Nelagodno se osećam zbog toga. To predstavlja kršenje granica privatnosti. Dalje se ne može ići.“ Park je profesor fizike na Univerzitetu u Merilendu, gde je i razvijana mašina za kontrolu misli. Ipak, Robert Park i njegovo Američko društvo fizičara odbili su svaku povezanost sa službom NSA u proizvodnji tehnologije za čitanje misli. U listu „Difens elektroniks“ iz septembra 2006. navodi se da su se u proleće 1993. sastali stručnjak za psihotroniku Igor Smirnov, zvaničnici američke administracije i predstavnici službi CIA, FBI, NSA, DIA upravo povodom programa psihokorekcije, to jest povodom tehnologije koja može da se koristi za promenu rasuđivanja. A poznato je da će se psihotronika koristiti za suzbijanje političkih protivnika i ostalih potencijalnih opasnosti u okviru novog svetskog poretka.

Koristeći elektroencefalograme, Smirnov meri moždane talase, potom koristi kompjutere kako bi kreirao mapu podsvesnih i raznih drugih ljudskih impulsa, kao što su bes i seksualni nagon. Smirnov tvrdi da zatim pomoću snimljenih podsvesnih poruka može da izmeni perspekitvu uz moć sugestije („Njuzvik“, 22. avgust 1994). Kada danas slušam neke ovdašnje političare koji gorljivo govore o potrebi promene naše svesti i mišljenja, onako zlobno razmišljam da li su zapravo oni već podvgnuti psihotroničkoj obradi promene svesti. Jesu li već bili pacijenti profesora Smirnova? Hoće li nas opet ubeđivati da bi trebalo kolektivno da menjamo svest?

Na kraju krajeva, u celoj toj gužvi oko uzbunjivača Edvarda Snoudena, kojem u tranzitnom hotelu na aerodromu „Šeremetjevo 2“ i nije tako loše – super su sobe, hrana je izvrsna, a tu odsedaju i stjuardese – mi, Srbija, s tim prisluškivanjem smo prošli relativno dobro. Jeste da se Austrijanci hvale da nas slušaju, ali, zaboga, Beč je i tako najveći srpski grad posle Beograda. I šta ima da nas slušaju, samo neka pitaju, kazaće im se samo. Ono što mene u svemu tome pomalo zabrinjava jeste naša zbunjenost u pogledu vlastite pozicije u eri špijunaže. Koga mi sve danas špijuniramo i slušamo? Mislim na strane elemente, tzv. ino-faktor opasan po državu Srbiju. „Domaći faktor“ ionako imamo u svim mogućim dnevnim i nedeljnim tabloidima. Nekada su se sastanci jugoslovenskih vojnih i političkih funkcionera sa strancima obavezno odvijali u prisustvu stenografa, sve je bilo i snimano, danas se kod nas takvi sastanci često odvijaju u četiri oka. Interesantno, na Zapadu se još uvek drže tog pravila, nema majci ništa u četiri oka, nema privatluka ni burazerskih razgovora i pregovora. Zapravo, kad bolje razmislim, ko im je kriv, mi smo evoluirali, oni su ostali u vremenu hladnog rata.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Zoran says:

    Gospodin Lazanski postaje ,ili je bio, sve zanimljiviji u zadlje vreme .Već nekoliko teksta su mu izuzetna.Seđam se do skoro mi se tako dopadao i Drecun .Sve dok nije postao političar pisao (govorio)je jedno a od tada obrnuo za 180 stepeni .Šta se to desi sa ljudima ? Koji su oni pravi ? Pre vlasti ili dok su vlast ? Nadam se da g-din Lazanski nikada neće biti vlast...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *