MIROSLAV LAZANSKI: Na koga je Beko mislio kada je rekao srpski Šumaher, na Vučića ili Dačića?

MIROSLAV LAZANSKI: Na koga je Beko mislio kada je rekao srpski Šumaher, na Vučića ili Dačića?

26 oktobra 2013

Miroslav-Lazanski-Piše: Miroslav Lazanski

Strašno sam zabrinut zbog nekih naših biznismena, na primer, zbog gospodina Milana Beka. Dao je nakakvu izjavu o vožnji automobila Formule 1, pa o Šumaheru za volanom, pa o Šumaheru bez volana, ali na daljinsku kontrolu, o prirodnom i neprirodnom položaju – poziciji premijera Ivice dačića, sve u svemu jedna divna poruka upućena prvom potpredsedniku vlade Srbije Aleksandu Vučiću, koji zasad mudro odbija da komentariše je li on taj Šumaher bez volana, ali sa daljinsom kontrolom. Naravno, ovi iz SPS-a odmah su skočili i obasuli gospodina Beka, ni krivog ni dužnog, pravom baražnom vatrom optužbi, jer oni u SPS-u nisu naivni i znaju na koga je siroti Beko mislio  kad je spominjao Šumahera. I na šta je mislio kad je govorio o Formuli 1.

Onda su se javili razni stranački prvaci SPS-a i SNS-a, ogorčeni jedni na druge povodom izjave gospodina Beka o Šumaheru i Formuli 1, dva dana prštale su izjve, da bi sve to odjednom bilo utišano kao da se ništa i nije dogodilo. Verovatno je strana kompanija, u Vašingtonu ili u Briselu, koja i odobrava Formulu 1, saopštila srpskim Šumaherima da Formule 1, to jest prevremenih parlamentarnih izbora u Srbiji neće biti sve dok ne završe još neke stvari oko Kosova. I sada svi kažu da nisu mislili to što su mislili, da se svi međusobno vole i a sarađuju, da je vlada stabilna i da nam se posle svega smeši svetlo na kraju tunela. Ima i zlobnika koji kažu da je to svetlo na kraju tunela, zapravo, svetlo lokomotive…

Na kraju se vrlo pomirljivim tonom javio i gospodin Beko tražeći od gospodina Dačića da kaže kako on, Beko, nikada nije tražio ničiju političku zaštitu u kontekstu istraga u firmama gospodina Beka. Jer, eto, valjda je gospodin Dačić pogrešno zaključio kako je gospodin Beko u Šumaheru video gospodina Vučića. Što, naravno nije istina.

Kako Srbija vrvi od Šumahera na raznim pozicijama, istinski sam zabrinut šta će gospodinu Beku ta izjava. Da li je iz njega provalila neka griža savesti zbog bogatstva koje je stekao? Za razliku od novih američkih bogataša, koji svoju grižu savesti pokušavaju da zatome u trošenju viška bogatstva preko umetnosti i raznih pokroviteljstava, srpski novi bogataši bi svoj izlaz iz problema mogli da pronađu u osnivanju zadužbina ili fondacija. Poput Kolarčeve zadužbine ili kao što su u SAD postoje Karnegijeva, Fordova, ili fondacija Rokfeler. Stoga predlažem gospodinu Beku da pod hitno oformi svoju zadužbinu. Javnost u Srbiji bi to lepo primila.

Samo osećanje zbog bogatstva oduvek je loš vodič za racionalnu politiku, ali nije dobro pobrkati ni ovu vrstu griže savesti sa građenjem pravednog i stabilnog društva. Proteklih dana gospodin Beko je spomenuo i „govor mržnje uperen protiv njega“. Tako je Beko došao do Frojda, on je u stvari izjednačio Dačića i Frojda, pošto je Frojd slovio ka „podstrekač mržnje protiv slobodnog preduzetništva“. Naime, prema Fordovoj socijalnoj teoriji, „krivica rađa građansku vrlinu zabranjijući borbu za lične interese“. Ali Frojd je u „Civilizaciji i njenim nezadovoljstvima“ napisao i da je „cena koju plaćamo za civilizacijski napredak, zapravo, gubitak srće zbog povećanog osećanja krivice“. Pri tome Frojd u fusnoti citira Hamleta: „Tako savest od svih nas pravi kukavice.“

Stepen civilizacijskog napretka jednog društva zavisi od prihvatanja odgovornosti za blagostanje drugih. Neko bi to možda pojednostavio – ono što plaćamo za civilizovano društvo jeste poraz. Ovaj argument ne nosi u sebi nikakav osećaj krivice, to je jednostavno priznanje da bezbedan i zdrav socijalni sistem zavisi od zadovoljenja potreba drugih. Pri tome, retorika oslobađanja krivice otovoreno ohrabruje one pojedince koji žele da izbegnu sopstvenu odgovornost.

Naime, ne slažem se da pojedinci u Srbiji, koji su bili nosioci najviših državnih funkcija, zbog „digniteta tih funkcija“, budu ekskulpirani i kada je jasno da ima elemenata za ozbiljne istrage. Aferu „Sateit“ država je namerno „zaboravila“. To je u javnosti izazvalo komentare: „ne diram te, nećeš ni ti mene kad opet dođeš na vlast“. Ako mogu Francuzi Sarkozija da optuže, ako Italijani mogu to isto za Berluskonija, da nisu možda državne funkcije u Srbiji više dignitetne nego one u Francuskoj ili u Italiji, pa su njihovi nekadašnji najviši nosioci apsolutno zaštićeni? Državna politika ne sme da bude lični apekt, niti opsesija anketama javnog mnjenja.

Realnost „slobodnog tržišta“ i tranzicija na srpski način, stav da je briga za sopstvene interese jedini razuman način za stvaranje opšteg bogatstva doveli su nas tu gde trenutno i jesmo. Pa sindikati kažu: „Ovo više nećemo da trpimo, novi predlog zakona o radu ima za cilj da zadovolji Američku privrednu komoru, MMF, tajkune i mafiju, a ne radnike i privredu Srbije.“

A svetlo na kraju tunela?

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *