MIROSLAV LAZANSKI: Nemačka vrlo dobro zna da su se isključivo Hrvati obračunavali sa ustaškom emigracijom

MIROSLAV LAZANSKI: Nemačka vrlo dobro zna da su se isključivo Hrvati obračunavali sa ustaškom emigracijom

4 januara 2014

Miroslav_Lazanski_AnalizaPiše: Miroslav Lazanski

Nekako mi sada dođe žao gospodina Zdravka Mustaća, nekadašnjeg šefa savezne Udbe, odnosno DB-a u Beogradu, i gospodina Josipa Perkovića, nekadašnjeg šefa DB-a za Hrvatsku. U penzionerskim danima uhitili ih neki novi udbaški klinci u Hrvatskoj. I još hoće da ih isporuče Nemcima.

Da je Mustać ostao u Beogradu, krckao bi lepu penziju-mirovinu, pio bi ’ladne gemištece i pivo u „Maderi“, niko ga ne bi hapsio i, ne daj bože, isporučio Nemcima. Jer, mi naše ljude ne isporučujemo strancima. Pošto smo mi suverena država. Ne isporučujemo, barem ne još sledećih osam godina, dok ne uđemo u EU. Ko je kriv Perkoviću i Mustaću što je Hrvatska ušla u EU. Što nisu čuvali Jugoslaviju, jer bi Jugoslavija čuvala i njih.

Pošto SFRJ nije nikada nikoga isporučila stranim sudovima, ni stranim državama. Tako rade suverene države, a kada uđete u EU niste više suvereni. Kako kaže Berlin, tako mora biti. U svakom pogledu. Kakvi, bre, sabori i parlamenti. Nema majci diskusije.

Šta su mislili Perković i Mustać? Da ih Hrvatska može sačuvati? Greška. Nijedna bivša jugo-republika nema više tu težinu na međunarodnoj pozornici kao što ju je imala Juga. Ko to još nije shvatio shvatiće za osam godina. Kada uđemo u EU.

Dakle, problem gospode Perkovića i Mustaća donekle znam iz neposrednog susedstva-komšiluka. Naime, daleke 1979. upoznao sam Snježanu B. plavokosu lepoticu sa Črnomerca, zagrebačkog kvarta gde sam tada živeo, koja je kasnije postala sekretarica i ljubavnica Stjepana Đurekovića, jednog od šefova u „Ini”, tada najmoćnijoj firmi za trgovinu naftom.

U toj su firmi radili Miša Broz, Titov sin, i Vanja Špiljak, sin Mike Špiljka, posle Bakarića najmoćnijeg čoveka u Hrvatskoj. Firma koja trguje naftom uvek je pod posebnom pažnjom i službi i javnosti, jer tu se vrti veliki novac. Siroti Đureković je već imao putera na glavi, sin mu je godinu dana ranije pobegao u inostranstvo da izbegne služenje vojnog roka, Đureković senior je već drpio neku lovicu pošto je rukovodio i pumpama, i kada je u aprilu 1982. otputovao, neki kažu ilegalno, u Nemačku, njegova žena danima nije prijavljivala da je nestao.

Da li mu je Snježana prethodno odnela veliku količinu para u Austriju, to znaju u tadašnjem hrvatskom DB-u, tek Đurekovića su odmah po dolasku u Nemačku pod svoje uzeli vođe ustaške emigracije. Od kojih je barem polovina istovremeno radila i za hrvatski DB. Onda je Đureković počeo da piše članke u emigrantskoj štampi, u „Hrvatskoj državi“ koju je vodio Krunoslav Prates, inače operativna veza hrvatskog DB-a, pa su mu štampali čak i knjige: „Crveni menadžeri“, „Komunizam, velika prevara“, „Slom ideala“, „ Ja, Josip Broz Tito“…

Kako je od direktora-samoupravljača postao tvrdokorni nacionalista, nije isključeno da je i to bila igra hrvatskog DB-a. Pošalju ga u Nemačku da stane na čelo celokupne hrvatske emigracije, kod kuće je ionako već dovoljno zabrljao, a na ustoličenju za novi položaj pomažu mu i promovišu ga najistaknutiji hrvatski emigranti, navodno sve operativci DB-a: Prates, Štedul i Jelić.

Sve se to odigravalo u kontekstu tadašnjeg unutarhrvatskog političkog obračuna: prošlo je 12 godina od „maspoka“, Tito je umro, Bakarić takođe, u Saveznom savetu za nacionalnu bezbednost uz Milku Planinc sedi i Mika Špiljak, a Đureković u „Crvenim menadžerima“ piše kako Miša Broz i Vanja Špiljak, zaposleni u „Ini”, švercuju naftu i uzimaju ogromne pare. U sledećoj knjizi napao je i Staneta Dolanca, tada saveznog ministra unutrašnjih poslova. U Beogradu se verovalo da je Đureković odneo Nemcima i sve tajne lokacije skladišta goriva za ratne potrebe JNA. Dovoljno za smrtnu presudu?

Zašto je onda sve to pisao ako je već bio ubačeni agent hrvatskog DB-a, odnosno Udbe? I, ako su mu te knjige štampali ustaški emigranti, koji su istovremeno navodno radili i za hrvatsku Udbu? Nekome je u Hrvatskoj izgleda trebao obračun sa Mikom Špiljkom, njegova linija se tada tumačila kao projugoslovenska. Kasnije političko stradanje Pavla Gažija, ministra unutrašnjih poslova SR Hrvatske, to i potvrđuje.

Treba imati u vidu da je Đureković odmah po dolasku u Nemačku bio na „debrifiranju” u nemačkoj obaveštajnoj službi BND, kojom je tada rukovodio Klaus Kinkel. I naravno da je morao da radi i za tu službu. A Klaus Kinkel i BND nikada ne praštaju ubistvo svog saradnika.

Stjepan Đureković je ubijen 19. jula 1983. u jednoj garaži u Minhenu, gde je nadgledao štampanje „Hrvatske države“ i svojih knjiga. Ubijen je hicima iz pištolja, pa posle izmasakriran udarcima sekire, jer sekirče je rukopis balkanskih tajnih službi. Prelepa Snježana je bila na jednom mostu, stotinak metara dalje. BND je smatrao da je ubistvo organizovao Josip Perković, tada načelnik Druge uprave hrvatske Udbe, odnosno DB-a, jer svaka se jugo-republika obračunavala isključivo sa svojom političkom emigracijom i BND je to dobro znao. Pravilo je postavio još Tito.

Nemačka je u decembru 2005. preko Interpola podigla poternicu za organizatorima tog ubistva. Zdravko Mustać je tu samo kolateralna šteta…

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *