MIROSLAV LAZANSKI: Nisam hteo da ispričam ovu priču dok je Mihail Kalašnjikov bio živ

MIROSLAV LAZANSKI: Nisam hteo da ispričam ovu priču dok je Mihail Kalašnjikov bio živ

28 decembra 2013

miroslav-lazanski-L2Piše: Miroslav Lazanski

Nisam hteo da ispričam ovu priču dok je Mihail Timofejevič Kalašnjikov bio živ. U avgustu daleke 1989. otpravnik poslova ambasade SFRJ u Avganistanu gospodin Momčilo Drašković javio mi je iz Kabula da je predsednik Avganistana Nadžibulah pozitivno odgovorio na molbu za intervju. Naime, u Beogradu je trebala da se održi Konferencija pokreta nesvrstanih zemalja, a Nadžibulah je najavio dolazak na tu konferenciju.

Šta da poklonim predsedniku Avganistana kao suvenir, monografiju o Jugoslaviji, ali i nešto „jače”? Setih se mog prijatelja zastavnika Đure iz Generalštaba, on je „dužio” podrum Generalštaba, a u tom podrumu bilo je svakakvih drangulija. Odlučio sam se za plaketu sa likom maršala Tita. Dok sam tako sa Đurom išao hodnicima Generalštaba, naleteo sam na pukovnika Mihajla Jovanovića, zamenika načelnika Uprave pešadije. Pitao me je šta to nosim i za koga, kuda putujem.

„Fino, kad već ideš u Avganistan, donesi mi samo jedan metak kalibra 5,45 mm. Meni kao suvenir”, bio je konkretan pukovnik Jovanović.

„U čemu je problem sa tim metkom?” upitao sam ga.

„Tajna sovjetskog metka kalibra 5,45 mm je u sferičnom barutu, taj kalibar nema niko drugi u svetu. Naši nešto pokušavaju sa tim kalibrom, ali nekako kilavo ide. Pokušavamo da napravimo naš automat sa tim kalibrom radi izvoza, no problem nam je i ležište tog metka.”

Obećao sam pukovniku Jovanoviću da ću kao svestan patriota i kao vojnik JNA učiniti sve da mu donesem iz Avganistana taj jedan metak.

Predsednik Avganistana Nadžibulah primio me je u Kabulu 23. avgusta 1989. Pre početka intervjua poklonio sam mu monografiju o našoj zemlji i plaketu sa Titovim likom. Odmah me je zaskočio pitanjem – gde je i pismeno obrazloženje uz takvu plaketu? Kako da mu objasnim da posle Tita plakete u podrumu duži zastavnik Đuro? Nekako sam se izvukao na vojnu birokratiju u JNA.

Nadžibulah se osmehnuo sa „razumevanjem”. Na kraju intervjua upitao me je šta on meni da pokloni.

„Jedan metak kalibra 5,45 mm, znate, ja sakupljam metke za kolekciju.”

„Valjda želite automat koji ispaljuje tu municiju?”

„Da, zapravo, ja obožavam takve stvari”, bio sam skroman.

„Nema problema, dobićete to što volite.”

Sledećeg dana u jugoslovensku ambasadu u Kabulu stigao je mali drveni sanduk u kojem je bio automat „kalašnjikov” AK-47M, serijski broj 161823, i četiri okvira sa 120 metaka, kalibra 5,45 mm. I propratno pismo na engleskom, farsi i dari jeziku da je reč o ličnom poklonu predsednika Avganistana vojnopolitičkom komentatoru jugoslovenskog nedeljnika „Danas”. Naša ambasada u Kabulu takođe mi je izdala sličnu potvrdu.

Pretpostavljao sam da bi na aerodromu u Taškentu, gde sam menjao sovjetski vojni transportni avion za putnički avion „Aeroflota” do Moskve, moglo biti problema, pa sam iz svakog okvira izvadio po jedan metak i stavio u cipele. Nema smisla da razočaram pukovnika Jovanovića. Na aerodromu u Kabulu rendgen nije registrovao metke u cipelama. Dao sam AK-47M posadi sovjetskog vojnog transportnog aviona s uputstvom da oni to proslede posadi aviona „Aeroflota”, kojim sam nastavljao let za Moskvu.

Umesto toga, oni su na aerodromu u Taškentu odmah pozvali oficire KGB-a da uhapse „teroristu iz Jugoslavije”. I ovi su došli i priveli me u prostorije KGB-a. Nikakve potvrde nisu pomagale. Tek kada sam izvadio brojeve „Danasa” sa mojim intervjuima sa maršalima SSSR-a, Ahromejevom, Kulikovom i Jazovom, zajedničke fotografije sa njima, a to sam uvek imao sa sobom na putu za Avganistan, oficiri KGB-a su malo „omekšali” nastup. Ipak, oduzeli su mi automat i četiri okvira municije, ali i pitali gde su još četiri metka. No, nisu tražili da skinem cipele.

Čim sam stigao u Moskvu, tadašnji naš vojni izaslanik pukovnik Lorencini odmah me je upitao imam li barem jedan metak. Znači, metak je bio tražena roba, a ja nisam hteo da ga iko drugi ima pre mog prijatelja pukovnika Jovanovića. Naša ambasada u Moskvi odmah se notom obratila Ministarstvu spoljnih poslova SSSR-a „da se deblokira poklon predsednika Avganistana jugoslovenskom novinaru i omogući prenos do Beograda”. Pomogao je oko toga i moj prijatelj Sergej Grišenka, pa je ministar unutrašnjih poslova SSSR-a Boris Pugo lično potpisao rešenje da mi se vraća AK-47M i da sa poklonom mogu da poletim za Beograd. Seo sam u avion i odleteo za svoj račun u Taškent da preuzmem AK-47M, koji su inače oficiri KGB-a zvali i AKS-74.

Na povratku, na moskovskom aerodromu „Demodedovo”, sačekao me je konzul iz naše ambasade Obrad Koprivica. Kako da sa automatom šetam po Moskvi?

Sutradan, na aerodromu „Šeremetjevo” opet je bilo telefonskog proveravanja ko to nosi automat, onda je i posada aviona JAT-a bila zabezeknuta, pa me još niko, ko je trebalo, na Surčinu nije dočekao. A bio je poslednji dan Konferencije nesvrstanih u Beogradu, pun aerodrom policije i specijalaca. Treba proći rendgen na izlazu, sa automatom i četiri okvira municije.

Kraj priče jeste da su moj automat uništili prilikom ispitivanja u fabrici „Zastava”, da je direktor „Zastave” Marinko Petrović patentirao automat M-92, vrlo sličan mom automatu, ali u kalibru 7,62 mm i da je za to uzeo lepe pare.

A ja sam dobio na poklon pištolj CZ-99. I tapšanje po ramenu…

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Dana says:

    Miroslav Lazanski je jedan i jedini. Uvek sam se divila njegovim tekstovima, prilozima na TV i njegovoj hrabrosti da zakoraci na prostor na koji mnogi nikad ne bi otisli.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *