Мирослављево јеванђеље – чувана и скривана српска светиња

Miroslavljevo jevanđelje – čuvana i skrivana srpska svetinja

16 marta 2015

jevandjelje 5667857Miroslavljevo jevanđelje je najstariji i najreprezentativniji srpski ćirilični rukopis, a po likovnim ukrasima zauzima jedinstveno mesto u našoj i svetskoj kulturnoj baštini. Nastalo je najverovatnije u poslednjoj četvrtini 12. veka – u doba stvaranja stare srpske države. Pisano je za zetskog kneza Miroslava, sina Zavidina i brata Stefana Nemanje. Predstavlja najviši stepen državnih, crkvenih i kulturnih nastojanja u ranoj fazi formiranja srpske srednjovekovne pismenosti. Čuva se u Beogradu, u Narodnom muzeju, sem jednog lista koji je u Sankt Peterburgu – sada izložen u Vukovom i Dositejevom muzeju. Taj list je i povod da ukratko podsetimo naše čitaoce na to dragoceno i velelepno delo naše kulture i na to kako je svetu obelodanjeno.

Spomenik ima 181 list pergamenta. Najveći deo teksta ispisao je anonimni pisar, dok je drugi, manji deo, pisao Grigorije dijak. Slova anonimnog pisara su ćirilička, zetsko-humske redakcije, oslonjena na glagoljsku tradiciju, dok je rukopis Grigorija dijaka po ćiriličkom raškom pravopisu iz 11. veka.

Miroslavljevo jevanđelje je poznato naučnoj javnosti od sedamdesetih godina 19. veka. Za otkriće ovog spomenika neobično je to što se za njega saznalo krađom jednog njegovog lista. Dotle je čuvano bez imena u tišini manastira Hilandara.

U zimu 1845/1846. godine Hilandar je posetila ruska duhovna misija sa arheografom i arhimandritom Porfirijem Uspenskim na čelu. Opčinjen lepotom jevanđelja, Uspenski iseca 165. list i krišom, verovatno ispod mantije, iznosi ga iz Hilandara. Po povratku u Petrograd predao je list u Zimski dvorac, odakle je kasnije prenet u petrogradsku Javnu biblioteku, gde se i danas nalazi.

Tada je nastao i prvi paradoks u vezi sa ovim spomenikom: baš taj isečeni list proneće slavu Miroslavljevog jevanđelja po celom slovenskom svetu. Godine 1873. taj list je objavio ruski naučnik I. Srezenjski, a 1874. bio je izložen na Kijevskoj arheološkoj izložbi gde ga je video i snimio naš znameniti filolog i političar Stojan Novaković. Po povratku u Beograd izdao ga je davši mu ime Miroslavljevo jevanđelje. Tako je i naša javnost saznala za taj rukopis i da se knjiga iz koje je istrgnut nalazi u Hilandaru.

Nije poznato kada je i kako je ovo jevanđelje dospelo do naše svetinje na Svetoj gori. Hilandarci lakonski kažu da je tu oduvek bilo, sve do 1896. Te godine ga je prilikom posete Hilandaru od bratstva manastira na poklon, u zahvalnost za bogate darove kojima je zasuo tu srpsku svetinju, dobio Aleksandar Prvi Obrenović. Tako su se stekli uslovi da se rukopis prvi put objavi. Taj posao uradio je naš filolog i istoričar Ljubomir Stojanović i već 1897. godine pojavljuje se u Beču fotolitografsko izdanje u 300 primeraka. Danas nam nije poznata sudbina tog izdanja. Znamo samo da je sačuvan mali broj primeraka dostupnih naučnicima. Veći broj završio je u privatnim zbirkama i o njima se ništa ne zna.

Trebalo je da prođe sto godina da bi se pojavilo drugo izdanje koje je pravi i potpuni faksimil Miroslavljevog jevanđelja. Taj poduhvat su izveli izdavačka kuća „Dosije” i JP „Službeni list SRJ”. Štampano je samo u 299 primeraka u Johanesburgu, u Južnoafričkoj Republici.

Rukopis je do Majskog prevrata 1903. bio u posedu Aleksandra Obrenovića. Jevanđelje je pod nejasnim okolnostima nestalo u noći kraljevog ubistva da bi se misteriozno opet pojavilo tek ratne 1915. Gde je bilo od 1903. do 1915. godine, ni danas se ne zna. U Prvom svetskom ratu pratilo je epopeju povlačenja preko Albanije zajedno sa srpskom vojskom i kraljem Petrom Prvim. Po oslobođenju Beograda 1918. pristiglo je zajedno sa Glavnom državnom blagajnom. Kada je 1934. poginuo kralj Aleksandar Karađorđević, jevanđelje je iz državne blagajne preneto u Muzej kneza Pavla gde je čuvano sve do novembra 1940. godine kada je zbog pretnje mogućeg rata sakriveno u filijalu Narodne banke u Užicu.

Tu je čuvano sve do dva dana pre ulaska Nemaca u Užice 1941. i odatle sklonjeno u skrivnicu manastira Rače kraj Drine gde je čuvano do 8. juna 1943. Kada se po Bajinoj Bašti tih ratnih godina proneo glas da se u manastiru Rača čuva državno zlato, iz straha od pljačkaša jevanđelje je preneto u trezor Narodne banke u kojem je bilo do svršetka rata. Godine 1945. vraćeno je Narodnom muzeju.

To je kratka istorija čuvanja i skrivanja našeg najstarijeg i najvrednijeg spomenika kulture kako bi izbegao sudbinu mnogih opljačkanih ili spaljenih dragocenih srpskih knjiga. Od kada je preneto iz Hilandara u Beograd, Miroslavljevo jevanđelje je sa državom Srbijom i srpskim narodom preživljavalo sve burne istorijske događaje 20. veka, u pravom smislu tih reči.

Tako i danas deli sudbinu države i naroda dok u Narodnom muzeju u Beogradu čeka novac i stručnjake za ozbiljnu konzervaciju. Dotle živimo u nadi da će nam država jednom ojačati i neko od nas smoći snage da zatraži otkup tog jednog isečenog lista koji je obelodanio postojanje ove neprocenjive knjige – kako bismo kompletirali taj naš najvažniji pisani spomenik.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *