Модел за растакање друштва

Model za rastakanje društva

7 maja 2019

Piše: Siniša Ljepojević

Kriza savremenog sveta, izazvana problemima Zapada, već dugo traje, a javnosti se neprestano nude objašnjenja koja prikrivaju stvarne uzroke krize. Osnovno izvorište krize je, međutim, model društva koji je prihvaćen na Zapadu a potom, ponekad i silom, nametnut drugima, i to pre svega bivšim socijalističkim zemljama koje su postale i njegove najveće žrtve. Bez promene tog modela nema ni izlaska iz krize, a ozbiljnijeg iskoraka u tom pravcu još nema na vidiku.

Model je nastao kao neka vrsta kontrarevolucije u zapadnim društvima krajem sedamdesetih godina 20. veka kada je Zapad ekonomski i naučno-tehnološki počeo da posustaje. Umesto temeljne analize uzroka tog posustajanja ponuđen je model poznat i kao neoliberalizam koji se, međutim, pokazao kao destruktivan i koji je razorio socijalno tkivo Zapada. Svoj puni zamah taj model doživljava sa propašću socijalističkog bloka i Sovjetskog Saveza, pa su pre svega zemlje Istočne Evrope postale glavna laboratorija njegove primene. U nametnutom uverenju da je Zapad pobednik u tek okončanom Hladnom ratu, Istočnoj Evropi je, pod izgovorom izgradnje demokratije, tržišnih reformi i evropskih integracija, nametnut takozvani neoliberalni model.

STVARANJE NOVE ELITE

Prvi korak je slabljenje države i državnih institucija, kao i navodna liberalizacija medijske scene. Potom je usledila rasprodaja državnog bogatstva kojom te države ne samo da su opljačkane, nego je stvorena nova elita, nova klasa bogatih ljudi koji su svoje bogatstvo stekli pod patronatom Zapada i kome praktično duguju svoju lojalnost. Ti novopečeni bogataši su stvoreni kako bi oni bili čuvari tog modela društva i zaštitnici zapadnih interesa u njihovim zemljama. Zbog načina bogaćenja koji se graniči sa pljačkom, nova elita je na ivici kriminala, a politička scena korumpirana.

Sve je to pratilo razaranje privrede i ekonomske infrastrukture, što je dovela do kolosalnog osiromašenja tih društava. Istovremeno, razbijani su osnovni stubovi društva – obrazovanje i zdravstvena zaštita. Većina građana je postala siromašna, živi u bedi i u stalnom strahu da može da bude još gore jer je nestalo i nade. U narednoj fazi dolazi do depopulacije tih zemalja. Pošto je život sve teži i siromašniji, onda se umesto temeljne analize uzroka propasti u društvu stvara klima da treba ići na Zapad jer je „tamo bolje”.

Milioni ljudi odlaze u zapadne zemlje i tamo rade raznorazne poslove jer, kako se tvrdi, u njihovim zemljama nije dobro. Iseljavanje je stimulisano i nametanjem klime u društvu da ljudi pripadaju nekakvoj „multikulturnosti” i nepostojećim „evropskim vrednostima”, pa mnogi počinju da osećaju da više i ne pripadaju svojoj zemlji. Pored slabljenja tih zemalja, jer bez stanovništva nema ni moći, Zapad na taj način obezbeđuje i tržišta za svoje proizvode. Naime, gotovo svi ti ljudi koji su otišli šalju novac svojim porodicama u zemlje porekla. A pošto su privrede tih zemalja razrušene, onda se sve uvozi i to mahom iz zemalja iz kojih je taj novac i stigao, pa se tako on vraća odakle je došao.

LAK PLEN ZA MANIPULACIJE

Depopulacija zemalja Istočne Evrope tako, u stvari, delom finansira privrede zemalja u koje su ti ljudi otišli. Bez stanovništva i privrede, bez obrazovnog sistema i zdravstvene zaštite, te zemlje postaju lak plen za razne manipulacije i pljačku. U tim zemljama sve postaje moguće jer siromašan i napaćen čovek nema dostojanstvo, a ni političko opredeljenje. Ima samo emocije koje se kontrolišu putem medija i besmislenih televizijskih programa. I tu je uloga medija ključna, uloga kontrole emocija javnosti.

Te procese prati neviđeno osiromašenje država koje su onda prinuđene da uzimaju kredite da bi finansirale osnovne obaveze. A da apsurd bude veći, one te kredite uzimaju od banaka u kojima je deponovan novac opljačkan od tih država, bilo kroz direktnu pljačku kroz takovane strane investicije i obavezne subvencije stranim kompanijama, bilo kroz depopulaciju i uvoz svega i svačega. Te zemlje tako dospevaju u dužničko ropstvo jer nemaju mogućnosti da servisiraju dugove, pa onda podižu nove kredite da bi platili otplatu onih ranije uzetih. Jer rasprodaja onoga što su stvorile prethodne generacije ima svoja ograničenja, a nakon toga sledi zaduživanje.

I sve se to događa pod patronatom Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke i Evropske unije (EU). U stvari, u uslovima prezaduženosti, ključnu ulogu preuzimaju strane banke, one postaju okupaciona vlast. Jer, kroz evropske integracije i demokratizaciju, celokupno finansijsko tržište zemalja – drugim rečima nacionalno bogatstvo – prepušta se stranim bankama. Ključni saučesnici u tom zločinu su domaće vlade i centralne banke koje postaju sluge ne svojih građana, nego stranih banaka. Nametnut je veštački model da su centralne banke nezavisne, što u praksi znači da nemaju nikakvu odgovornost pred građanima svojih zemalja. Nezavisnost centralnih banaka je velika prevara.

KULTURA LAŽI

Stvorena je klima da je Zapad postao prirodni vlasnik Istočne Evrope. U takvom ambijentu ključno je postalo ko ima podršku Zapada – mada nije jasno šta to uistinu znači – i da niko bez te podrške ne može doći na vlast. Mada, građani su ti koji glasaju, a ne Zapad. Podršku dobijaju samo oni koji su spremni da održavaju taj destruktivni model i koji su spremni i da izdaju svoju zemlje i prodaju sve ono što neko sa Zapada traži. U osnovi, dakle, stvarna podrška ne postoji, odnosno postoji samo ako se obezbeđuju zapadni interesi i interesi zapadnih banaka.

U političkoj praksi podrška lokalnim šampionima tog modela izgleda da nema granica. Njima je dozvoljeno sve, samo dok ispunjavaju očekivanja i obaveze preuzete od zapadnih banaka i centara moći. To je urušilo demokratsku strukturu tih zemalja jer ništa više nije važno, ni zakoni, ni ustavi, ni parlamenti. Stvorena je neka vrsta autoritarnih režima koji razaraju sopstvene zemlje iako su na izborima legalno izabrani i obavezali se na njihovu zaštitu. Tu je i ključna uloga medija koji su u privatnim – mahom stranim – rukama i pod velikim korporativnim subvencijama. Ti mediji podržavaju ono što čini model društva a izabrani lideri, znajući ko stoji iza tih medija, pristaju na sluganstvo. Ti lideri dobro znaju da njihove političke karijere mogu biti okončane sa samo nekoliko tekstova u novinama i televizijskim vestima. To rastakanje društva se, naravno, ne može sakriti ali se medijski uporno ignoriše, pa se vremenom stvara kultura laži. Svi lažu, od medija do političara. Javna scena postaje nadrealna i celo preostalo društvo se uvlači u šizofrenu situaciju paralelnih stvarnosti.

PRIVIDNA POBEDA

Ako je za neku vrstu utehe, takav model Zapad primenjuje i na sebi, što je i osnovno izvorište savremene krize. Amerika i Velika Britanija, kao autori tog modela, urušile su i svoje privrede. U Britaniji, na primer, u ukupnom društvenom proizvodu (BDP) industrija učestvuje sa samo 8,5 odsto. Istovremeno, poslovni londonski Siti ima udeo od 30 odsto, iako se u njemu ništa ne proizvodi, nego samo trguje, i to sa tuđim novcem i uslugama. A u ukupnom britanskom izvozu 25 odsto daje prodaja viskija. Od takve ekonomske strukture ne može da živi 62 miliona Britanaca, niti se na njoj može graditi željena moć Britanije.

Jedan deo političke i poslovne elite na Zapadu je svestan pogubnih posledica tog modela, da se tako više ne može, i pokušano je da se stvari promene. To je dovelo do takozvanog građanskog rata elita. Ali izgleda da su se zaraćene strane najednom uplašile. Jer, akumulacija nezadovoljstva u stvarnom životu je toliko velika da bi mogla dovesti do ozbiljnih lomova, pa bi onda obe zaraćene strane elite mogle biti gubitnici. Zaraćeni su se, barem privremeno, pomirili. U tom pomirenju izgleda da je onaj deo elite, poznat i kao “duboka država”, protiv kojeg je i izbila pobuna, građanski rat, za sada pobedio, ali to je samo privid. Razmontiravanje tog modela je nezaustavljiv proces.

SPECIJALNA OPERACIJA

Takav model je nametnut i Srbiji posle 2000. godine. I taj model društva je ključni problem Srbije, a ne ime i prezime njenih lidera. Nijedna  vlast Srbije u poslednjih 19 godina nije pokušala da promeni taj model, da napravi iskorak, i to je ono što je suština političkih i ekonomskih problema Srbije. Političke garniture su se menjale, ali suštinski nije ništa promenjeno – ostao je na snazi model destrukcije.

I zato niko od prethodnih vlasti i nije odgovarao za ono što je činio protiv interesa Srbije. Nije odgovarao jer svi pripadaju istom modelu društva, menja se samo predizborni narativ. Reč je o kontinuitetu. U poslednjih 18 godina Srbija je, prema nekim procenama, uvezla robe u vrednosti od oko 99 milijardi evra. Taj novac se mora platiti i plaćen je kroz kredite i pljačku domaćeg stanovništva i nacionalnog bogatstva. To je dovelo do toga da danas 83 odsto prihoda u budžetu od PDV-a dolazi od prodaje uvoznih proizvoda. Drugim rečima, domaća privreda ili praktično ne postoji, ili je zanemarljiva.

Posle takvih „rezultata”, taj model je u Srbiji sada u fazi njene depopulacije. Iseljavanje iz Srbije je trenutno najveća specijalna operacija. Putem medija je stvorena klima da iz Srbije treba da se ide, a ne da se nešto menja i čini život boljim. O tome, međutim, nema rasprave, ni u vlasti ni u opoziciji, nego se sve svodi na ličnosti. Tu nema politike, političkih vizija, nego se sve pretvorilo u borbu za emotivnu naklonost, u rat za emocije. Otuda i pojava medijskog nasilja koje postaje ključni emotivni instrument. To je samo gubljenje vremena, to nije politika, a suština je u modelu društva koji je, kao i ostale zemlje, razorio i Srbiju i njeno društvo.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *