Модерни Видовдан Србима шапуће „постаните геј и биће вам океј“

Moderni Vidovdan Srbima šapuće „postanite gej i biće vam okej“

1 jula 2017

Piše: Dušan Proroković

Previše je simbolike u tome što Ana Brnabić izlaže svoj premijerski ekspoze baš na Vidovdan.

Bez ikakve dileme, to je još jedan u nizu pokušaja da „raskrstimo sa mračnom prošlošću ” i požurimo u „svetlu budućnost ”.

Ili, kako je nedavno skovana još jedna tupava parola: da ne živimo u mitovima već u realnosti.

Lik i delo Ane Brnabić su simbolični sami po sebi i svojevrsna garancija da ćemo sa „tradicionalnim Vidovdanom ” završiti, a ako neki treba da slavimo, onda će to biti novi „moderni Vidovdan ”. Biće to dan kada su Srbi odbacili „mitomanijske okove ” i prigrlili borbu za „novu slobodu ”.

„Moderni Vidovdan ” je trenutak kada smo počeli da „vidimo ” kako je jedini način da sustignemo taj „razvijeni svet ” prihvatanjem njegovog sistema vrednosti. Dakle, borba za ljudska prava, građanske slobode, ravnopravnost, gej-brakove i seksualno neodređene osobe. Sa „modernim Vidovdanom ” rodiće se i nova „evrounijatska Srbija ”.

Nova „moderna dogma ” doneće nam blagostanje, izobilje i bogatstvo, u kakvima uživaju još samo Šveđani i Holanđani. Da mi (u simboličkom smislu rečeno) prvo „postanemo gej ”, pa će kasnije sve „biti o-kej ”.

Realnost je, naravno, sasvim drugačija, pa ako se budemo vodili takvom logikom, ništa više neće „biti o-kej ”. Jer, povratak paganizmu i plemenskoj logici uz veličanje kulture smrti nije „put u svetlu budućnost ” koja je „o-kej ”, već dramatični sunovrat čiji je ishod lako naslutiti.

To što je Evropa odavno krenula tim putem ne znači da je i mi moramo slediti „modernizovanjem Vidovdana ”. Već naprotiv, to je signal da na „tradiciji Vidovdana ” moramo istrajavati, kako zbog nas samih, tako i zbog očuvanja tradiconalne, hrišćanske Evrope. Bez hrišćanstva, današnja Evropa ne bi ni postojala.

Denis de Ružmon je pisao: „Oduzmite koncepciju ličnosti koja proističe iz velikih hristoloških definicija i umesto Evrope imaćemo nešto takvo kao što je Indija. ”

Evropa se uzdigla na tri stuba: jelinskoj filozofiji, rimskom pravu i hrišćanskoj religiji. Jedan od utemeljivača panevropske integracije Robert Šuman je govorio: „Svoje postojanje demokratija ima da zahvali hrišćanstvu. Ona je ugledala svetlost dana kad je čovek bio pozvan da u svakodnevnom životu ostvari dostojanstvo ljudske ličnosti u individualnoj slobodi, u poštovanju prava svakog i pomoću bratske ljubavi i u odnosu prema svima. Nigde pre Hrista nisu bile formulisane slične ideje. Demokratija je s hrišćanstvom povezana doktrinarno i hronološki. Ona je postepeno dobijala telo posle dugih tumaranja po mraku, ponekad po cenu grešaka i zapadanja u varvarstvo. ”

Posle ovih reči je jasnije upozorenje De Ružmona.

Dok se u Evropi razvija demokratija i uobličavaju formalno garantovane slobode, indijsko društvo ostaje kastinski uređeno, pojedine socijalne veze podsećaju na robovlasničke odnose.

Bez hrišćanstva, evropska civilizacija će se vraćati ka robovlasništvu. Zapravo, verovatno se već i nalazimo na polovini tog procesa. Jelinska filozofija i rimsko pravo nisu dovoljni da se dostignuto sačuva, a kamoli da se spremamo za budućnost i u njoj razvijamo.

Insistiranje na razumu i racionalnosti, kako to čine neoliberalni ekstremisti i postmodernisti neće doneti rezultat, to nije deo rešenja, već deo problema. Da, tačno je da oslanjajući se na razum i racionalnost antička Grčka doseže svoj zenit, u mnogim pogledima prevazilazeći istočne imperije, ali je isto tako tačno da njeni polisi slede tradicije.

Grci su bili sujeverni, pa su bogove videli na svakom ćošku. Sve se pretvaralo u predmet sakralizacije.Tradicija je osnovno vezivno tkivo u društvu. Bez pozivanja na nju, nema ni kulturne vertikale, a bez vertikale nema civilizacije.

Opet, dugoročni razvoj, sveobuhvatan i sveprožimajući se može odigravati samo unutar civilizacije, koje imaju kako svoje duhovne vrednosti, tako i materijalna dostignuća.

Na kraju, opadanja starih civilizacija su uglavnom povezana sa paralelnim procesom odricanja od dotadašnjih tradicija. Pjotr Mazjurkevič navodi da „postaje karakteristično to – govoreći s malim peterivanjem – da nije kult bogova, nego stvaranje kulture na zemlji ono za šta je čovek bio stvoren. Ova koncepcija je u oštroj suprotnosti sa antičkim mitom o Prometeju koji se drznuo da ukrade vatru od bogova kako bi je poklonio ljudima zbog čega ga je razljućeni Zevs osudio na okrutnu kaznu. Čovek nije konkurent nego partner Tvorca koji mu je zabranio da preobražava svet. ”

Kada su počeli da se odriču tradicija, samim tim i bogova, slučajno ili namerno su počinjali i svoju fundamentalnu borbu protiv vrednosti koje su generacijama pre njih oblikovane, preispitivane i menjane. Tu bitku nijedan (proto)narod nije dobio, ne postoji civilizacija koja je tako nešto preživela.

Tačno je i da demokratija postoji još u antičkom (istorijskom) razdoblju. Ali, antički Grčka je takođe robovlasnička, jelinska demokratija, osim istovetnog naziva, nema puno toga zajedničkog sa hrišćanskom demokratijom.

Đovani Sartori odgovara: „Kad bismo se jednog dana probudili u antičkoj Atini, najverovatnije bismo demokratiju shvatili kao nesnosno nasrtljivu i agresivnu, ugnjetavačku i nedostojnu poverenja. Da li bismo ovakav svet nazvali totalitarnim zavisi od definicije ove reči koju bismo prihvatili. ”

Bolje nam je da se na to ne vraćamo, već da ovo dostignuto unapređujemo.

Rušenjem „hrišćanskog stuba ” evropske civilizacije unapređivanje je nemoguće. Naše vrednosti su sazdane na tome, a čak i vreme pojavljivanja modernih evropskih naroda na kontinentalnoj (geo)političkoj sceni koincidiraju sa njihovim prihvatanjem hrišćanstva, što se odrazilo na unutrašnje odose, pravni sistem i hijerarhijski poredak.

Hrišćanstvo je postepeno oplemenjavalo i rimske – pravne, i grčke – filozofske „stubove ”.

Put kojim srpska elita kreće, ili barem onaj njen deo „netremice zagledan unapred ” koji slavi simboliku izbora Ane Brnabić, nije „put u budućnost ”, već „put u prošlost ”.

Od modernih evropskih naroda ka modernim plemenima – interesno povezanim zajednicama okupljenim oko minimuma nekih samo toj grupi prihvatljivih zajedničkih vrednosti; od narodno-hrišćanskih demokratija ka pseudodemokratskom totalitarizmu; od uređenih sistema u kojima je postojao konsenzus o javnim pravima i obavezama, merama (ne) dozvoljenog i društveno (ne)prihvatljivog do tribalne filozofije o neophodnosti nametanja odluka i bespogovornog poštovanja istih.

Vitold Kula mudro zbori da je istorija (nažalost ili na sreću, ali je tako) jedini primer na koji možemo da se oslonimo.

Sa tim u vezi, da na jednom ilustrativnom primeru prikažemo šta nam svi ovi procesi donose.

Titman iz Merseburga sa čuđenjem i uz prilićno gnušanja na samom kraju H veka opisuje kako zapadnoslovensko pleme Lucici (Lužici?), koji su ranije nazivani Veleti, odlučuje unutar svoje zajednice. Glasanju pristupaju svi i odluke se donose aklamacijom. Teorijski, ako je i jedan pripadnik plemena protiv, odluka je osporena. Ali, u praksi, većina koja je glasnija odlučuje, a oni koje se usprotive bivaju na samoj skupštini udarani toljagama dok svoj stav ne promene.

Posebno je zanimljivo što je jednom (tako) donetu odluku nemoguće promeniti. Ukoliko bilo ko postavi pitanje opravdanosti primene neke donete mere (polazak u rat, ubiranje poreza, podizanje naselja na određenom mestu i td.) njegova nepokretna imovina se spaljuje, a pokretna otima i razvlači. Na svu nesreću, da bi ostao u zajednici, do sledeće skupštine taj nesretnik mora skupiti otkup proporcionalan njegovoj godišnjoj glavarini.

To je budućnost modernih plemena, ukotvljenih na negiranje tradicionalnog, uređenih na osnovama pseudodemokratskog totalitarizma i vođenih tribalnom filozofijom. To je budućnost naroda koji se odriču tradicije, onih koji bez mnogo pitanja i preispitivanja prigrele „razum i racionalnost ” za jedina merila.

Odricanjem od tradicije Vidovdana i ovim nekim novim „modernim Vidovdanom ” mi, da se vratim na konstataciju Mazjurkeviča, „bacamo rukavicu u lice Bogu ”, hoćemo da se sa njim takmičimo, shvatamo ga kao konkurenta, a ne kao Tvorca. Da se tako borimo za „naša ” ljudska prava, ne obazirući se što će ona vređati osećanja i ugrožavati prava „drugih ”, da ostvarujemo građanske slobode koje neće istovremeno podrazumevati ni bilo kakve obaveze, da seksualnu orijentaciju proglašavamo za posebnu društveno-političku kategoriju (da, upravo tako, jer, kada žene imaju zagarntovan broj mesta u parlamentima niza država, zašto to ne bi bio slučaj i sa seksualno neodređenim osobama).

I upravo zbog svega toga je važno još jednom podvući da se mi, Srbi, naše tradicije Vidovdana ne smemo odricati. Da ne smemo slediti pogubne trendove satiranja hrišćanskog u evropskom civilizacijskom kodu. To je i naša istorijska misija. Insistiranjem na tradiciji Vidovdana mi podupiremo treći stub evropske civilizacije, koja se samo tako može sačuvati i dalje razvijati.

To je realnost, a ne mit!

(Fakti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *