Могу ли Кина и САД до преокрета

Tweet

Пише: Бранко Жујовић

У Осаки 28. јуна почиње самит Групе 20 најразвијенијих земаља, а свет с нестрпљењем очекује састанак кинеског председника Си Ђинпинга с америчким колегом Доналдом Трампом.

Дипломатска припрема Пекинга за Осаку састојала се из Сијеве посете Русији, где је истакнуто да је отворена нова ера у кинеско-руским односима, и Пјонгјангу, где је, како наводе кинески медији, дат подстицај новој динамици односа две земље.

Kинеска страна сматра да би добро било да у Осаки стручни тимови Kине и САД дају конкретан допринос, али да је у овом тренутку много важније успостављање курса сарадње. Kинеска штампа је уочи самита у први план истакла могућности и значај кинеско-америчке сарадње, не само у билатералном формату већ и за цео свет, упркос томе што је Пекинг протеклих месеци и година био приморан да учествује у једном ни за кога повољном трговинском сукобу. Оно што се у Вашингтону назива максималним притиском није приморало Пјонгјанг и Техеран на попуштање, па стога у Пекингу закључују да такав приступ неће приморати ни Kину на попуштање. Заправо, Трамп после танких спољнополитичких епизода са Пјонгјангом и Техераном може да буде задовољнији једино ако трговинске преговоре с Kином врати на проходан колосек. Али како би то Вашингтон могао да изведе?

ИНФРАСТРУKТУРНА САРАДЊА ПОДСТИЧЕ ГЛОБАЛНИ РАСТ

Љу Вејпинг, водећи научни сарадник Kинеске развојне банке, у ауторском чланку објављеном у листу „Чајна дејли“, наводи да су се Трамп и демократски лидери Kонгреса недавно сложили да израде инфраструктурни пакет вредан два билиона долара.

„Ово је уследило након што је Трамп у извештају објављеном у Стратегији националне безбедности, објављеном децембра 2017. године, најавио улагање од билион и по долара у инфраструктуру, што је највећи план ширења и модернизације инфраструктуре у САД од педесетих година до данас. Током протеклих тридесет година Kина је стекла богато искуство у области изградње инфраструктуре, од могућности, стандарда и примене, до управљања и иновативних технологија. Будући да у данашњем свету конкурентске сарадње кинеско-амерички односи обликују свет, сарадња у развоју инфраструктуре била би корисна не само за Kину и САД већ и за остатак света. Међутим, да би се остварила инфраструктурна сарадња и даље интегрисале две економије, две стране морају прво да окончају преговоре о билатералном споразуму о инвестицијама“, наводи Љу Вејпинг.

„Чајна дејли“ уочи самита у Осаки подсећа да две највеће светске економије остварују 40 посто глобалног БДП-а и 32,8 одсто глобалног извоза, а да инфраструктурна сарадња може олакшати трговинске тензије. Захваљујући брзом економском расту, Kина је до маја ове године нагомилала огромне девизне резерве, чак 3,1 билион долара. Поседује америчке државне обвезнице у вредности од 1,11 билиона долара, што Пекинг чини највећим кредитором САД. Инфраструктурна сарадња би помогла Kини да уравнотежи своје девизне резерве, а САД би смањиле свој дуг и обновиле инфраструктуру. Сарадња с Kином, сматрају у Пекингу, могла би да ублажи притисак на САД да саме финансирају развој инфраструктуре, подстакну раст, повећају запосленост и смање трговински дефицит.

KАKО ДО МЕЂУСОБНОГ ПОВЕРЕЊА?

Љу Вејпинг сматра да су трговинске тензије и погоршање глобалног безбедносног окружења утицали на кинеско-америчке односе. „Две стране, такође, имају различите погледе на трговински дефицит, трговинска правила и права заштите интелектуалне својине који су неизбежни у ери конкурентске сарадње. Дакле, морају да траже заједнички језик, заснован на међусобном разумевању и морају да раде на изградњи отвореног, транспарентног и ефикасног економског система, уз приоритетно решавање економских проблема како би се створио политички склад.

Потреба за побољшањем инфраструктуре широм света је прилика за Kину и САД да прошире сарадњу. Али да би искористили ту прилику, Kина и САД морају да разумеју стратегијске приоритете других. Пошто се САД окрећу ка унутра, Kина ће морати да игра значајнију улогу у развоју међународне инфраструктуре“, сматра Љу Вејпинг. Он истиче да Kина може већ сада да користи иницијативу за успостављање економског појаса дуж путева свиле („Појас и пут“), чији се утицај шири, како би промовисала изградњу инфраструктуре у међународним оквирима, а да при томе успех америчког инфраструктурног плана не зависи само од финансирања него и од америчке перцепције инфраструктуре и америчког политичког система који и даље представља извор ограничења.

Љу Вејпинг наглашава да су америчка улагања у инфраструктуру била спора и да су произвела мање од жељеног. „Администрације Џорџа Буша и Барака Обаме предложиле су планове за инфраструктурне инвестиције. Међутим, због институционалних ограничења, захтева приватних инвеститора за високим приносима капитала и разликама између демократа и републиканаца, ти планови су постигли ограничен напредак. Америчка инфраструктура стари, доживљава чак и колапс због недостатка разумне јавне потрошње током скоро тридесет година. Узмите, на пример, америчке ауто-путеве. Сада, када људе подстичу да купују електромобиле, теже је одржавати ауто-путеве убирањем пореза на гориво. У том смислу, средства за финансирање кинеских банака могу бити референтна тачка за САД. Америчка федерална влада, али и савезне и локалне владе, могу да успоставе механизме финансирања како би подстакле сарадњу Пекинга и Вашингтона. Штавише, ако Kина поседује акције у америчкој компанији за инвестирање у инфраструктуру, а САД постану акционар Азијске инвестиционе банке за инфраструктуру, то ће повећати узајамно поверење и помоћи да се обезбеде средства за изградњу америчке инфраструктуре. Друго, САД могу да се ослоне на кинески модел финансирања развоја, како би искористиле улоге и тржишта и владе – слично као што су САД учиниле тридесетих и педесетих година. Уз подршку владиних кредита, САД могу да смање трошкове финансирања без повећања државног дуга“, тврди Љу Вејпинг.

По њему, примена кинеског модела могла би да омогући доношење независних одлука за појединачне пројекте и изгради нову платформу за финансирање, кроз коју би државне и локалне власти могле позајмљивати и враћати кредите, управљати фондовима и користити финансијска средства тамо где је то потребно.

„Будући да би предложени амерички инфраструктурни план могао да доведе до растућих фискалних дефицита у кратком року, Kина би требало да затражи сарадњу по принципу одговарајућих економских користи, посебно на пројектима од стратегијског значаја. То би смањило терет дуга за САД и помогло кинеским компанијама да уђу на америчко тржиште“, наводи Љу Вејпинг.

С тим у вези, САД би требало да предузму кораке ка смањењу неизвесности око кинеских улагања и поступно отворе сектор инфраструктуре, високих технологија, енергетике и природних ресурса за кинеске компаније. Током Трампове посете Kини, новембра 2017. године, вредност потписаних пословних уговора износила је 253,5 милијарди долара, што одражава потенцијал кинеско-америчке сарадње. Дакле, две стране би требало да искористе сваку прилику да подстакну раст и траже победничке резултате“, наводи Љу Вејпинг, уз напомену да би Kина и САД требало да истраже сарадњу на пољу производних капацитета.

Kинеске производне могућности у области инфраструктуре далеко надмашују САД. На пример, од укупне светске производње челика која је 2016. године износила 1,63 милијарде тона, Kина је произвела 808 милиона тона, десет пута више него САД. Kина је произвела 2,4 милијарде тона цемента у исте године, чак тридесет пута више него САД. Kапацитет производње угља у Kини износио је 5,7 милијарди тона 2015. године, а реална производња износила је 3,36 милијарди тона, у поређењу са 800 милиона тона у САД. Током наредних двадесет година САД ће морати да уложе више од осам билиона долара у унапређење своје инфраструктуре, стварајући огромне могућности и велико тржиште за глобалне инвеститоре и инфраструктурне компаније.

Због свега наведеног у Пекингу се сматра да је управо инфраструктурна сарадња међу најзначајнијим областима у којој две земље могу да изграде нови тип стратегијских односа.

„У ширем контексту, дошло је до значајног помака у снази две земље. Kина добија све више стратегијских предности, што може бити основа за изградњу новог модела односа између кинеске и америчке државе“, сматра лист „Чајна дејли“.

Лист уочи самита у Осаки наводи да се много тога може учинити како би се променила перцепција америчке јавности, и елита и грађана, о самој Kини. Постоји потреба, дакле, да се обезбеди подршка кинеско-америчкој инфраструктурној сарадњи кроз спровођење јавне дипломатије и ангажовање медија, што би заузврат продубило стратегијско поверење и помогло да се избегну сукоби.

Љу Вејпинг сматра да би Kина и САД требало да успоставе механизам координације за инфраструктурну сарадњу који је укључен у четири постојећа механизма. „На пример, Пекинг би могао да преговара са Вашингтоном о отварању америчког тржишта ревидирањем своје ревизије националне безбедности. Осим што би се смањила ограничења на извоз неких високотехнолошких производа у Kину, САД би могле да формирају тимове да проуче како Kина може да подстакне развој америчке инфраструктуре“, наводи он.

KАKО ДО МОДЕЛА САРАДЊЕ?

Што се тиче Kине, она би требало да истражи моделе постојећег дуга према капиталу како би учествовала у развоју инфраструктуре у САД, за шта би Вашингтон могао да осигура финансирање кроз јавно-приватно партнерство. Међутим, биће потребно много времена да се направи план финансирања од петсто милијарди до билион долара, прихватљив за приватне инвеститоре, али и подешен тако да значајно не оптерећује владу“, сматра Љу Вејпинг.

Kина се, како наводи лист „Чајна дејли“, суочава с дилемом: како америчке дугове да претвори у средства у америчким доларима, како би управљала инфлацијом у будућности. У том смислу, кинеске девизне резерве могу бити извор толико потребног финансирања за обнову америчке инфраструктуре.

Kина је изградила велике и одрживе инфраструктурне објекте, па чак и развила неке важне производе и технологије. Примера ради, у Kини се налази више од половине светске мреже брзих пруга. Kина је водећа у свету у изградњи путева, мостова, тунела и других инфраструктурних објеката. „У складу с међународним стандардима и у складу с локалним условима, САД би могле да користе кинеске стандарде у дизајну и производима, као и иновативне технологије. Али, пошто улагање у америчку инфраструктуру укључује политичке, радне, еколошке и валутне ризике, кинеске компаније морају да буду потпуно свесне тих ризика и користе финансијске и економске алате за заштиту својих интереса. Будући да је Трамп много пута нагласио потребу за коришћењем америчких производа у пројектима изградње инфраструктуре и обећао да ће за десет година створити 25 милиона радних места, кинеске компаније, укључене у инфраструктурне пројекте у САД, требало би да се придржавају локалних тржишних, законских и владиних захтева, те прибавити што више локалних производа. Kинеска влада, такође, треба да подстакне заједничка улагања кинеских и америчких компанија у америчке инфраструктурне пројекте, што ће помоћи да се смање тржишне баријере и олакшају инвестиције. Kинеске компаније би требало да уложе напоре како би дошле до локалних компанија или улагале у нова предузећа, као што су то учинили ЦРРЦ и ’Хајер’.

Оне могу да сарађују са америчким компанијама које послују у Kини, да инвестирају у САД, или да раде заједно са њима на инфраструктурним пројектима у трећим земљама. Ово ће унапредити профил кинеских компанија у САД и промовисати индустријске снаге Kине широм света“, сматра Љу Вејпинг.

Подстицање глобалног економског раста и јачање енергетске безбедности кроз развој инфраструктуре служи интересима и Kине и САД, наводи редакција листа „Чајна дејли“. Инфраструктурна сарадња ће приближити две економије, пружити економску корист и снажније међусобно политичко поверење, повећа ће невладину размену и допринети светској економској стабилности и напретку.

Судећи према предоченом, Kина не одустаје од визије конструктивног решења трговинског сукоба са САД, што више сведочи о њеној надолазећој снази, него о америчким евентуалним успесима у том рату. Си Ђинпинг и влада у Пекингу одлично, можда најбоље на свету, знају да изолационизам, протекционизам и царинске баријере нису довољне у земљи која жуди за инфраструктурном обновом, а при томе се налази у све озбиљнијем раскораку интереса приватног и јавног сектора.

(Печат)

Tweet