Mogu li nam Nemci biti od pomoći?

Mogu li nam Nemci biti od pomoći?

28 juna 2014

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

1.

Ulazeći u zgradu sarajevske Vijećnice, Franc Ferdinand „koračao je groteskno, dižući noge tako visoko kao da ide marševim korakom“. Ovako je poslednji sat života austrougarskog prestolonaslednika opisala Rebeka Vest, uzdajući se na svom proputovanju kroz Sarajevo u dobro oko, još bolje pamćenje i pripovedački dar lokalnog šefa turističkog biroa, očevica vidovdanskog događaja iz 1914. godine koji joj je u toj zgradi pokazao salu gde su nadvojvoda i njegova žena „poslednji put bili u društvu živih ljudi“.

Tek što je izbegao bombu Nedeljka Čabrinovića, koja je ranila njegovog ađutanta, nadvojvoda je u toj sali morao da odsluša govor dobrodišlice sarajevskog gradonačelnika. Naravno, govor, iz koga mu je svaka ulizička fraza morala izgledati kao vrhunski promišljen sarkazam, prekinuo je i viknuo svojim, kaže Rebeka Vest, „piskavim altom“: „Ovo je svinjarija. Ja vam dolazim u posetu, a vi bacate bombe na mene. To je nečuveno.“ Vojvotkinja mu je nešto šapatom rekla, umirujući ga, pa je gradonačelnikov govor ipak odslušao do kraja.

To, međutim, nije bio vrhunac predstave. On je usledio kad je došao red da ovaj skorašnji mrtvac svojim govorom uzvrati na reči dobrodošlice. U opštoj pometnji negde se izgubio nadvojvodin sekretar, kod koga je bio govor. Čekalo se, a, kad je govor stigao i kad ga je Habsburg otvorio na listu papira, svi su mogli da vide kako je poprskan krvlju ranjenog ađutanta.Prisutni u sobi, nastavio je sagovornik Rebeke Vest, sve vreme su ćutali, ali ne zato što su bili impresionirani nadvojvodom. Ćutali su zato što su svi znali da će prestolonaslednik, kada napusti tu sobu i tu zgradu, biti mrtav. „Ne, to nam niko nije rekao. Ali smo znali kako su ljudi raspoloženi prema njemu i Austrijancima, i bili smo sigurni da će, ako je jedan čovek bacio bombu i promašio, drugi čovek baciti drugu bombu, i treći, ako drugi ne uspe“, rekao je.

Svi su znali da pred sobom imaju mrtvog čoveka.

2.

Devetstočetrnaeste, na Vidovdan, kad se, prema verovanju, vidi bolje nego ostalih dana, Sarajevo je u toj sali Vijećnice imalo dar da prepozna budućeg mrca a s njim i svet koji tek ima da nestane. Vek kasnije, klanjajući se mrtvom Habsburgu, ono više nije u moći ni da sagleda prošlost onoga čemu je vek pre umelo da predvidi rđavu budućnost. Objašnjenje kako je ta regresija nastupila pošto je grad očišćen od Srba svakako ne bi bila dovoljna. Jer, zajedno sa Srbima, Sarajevo je očišćeno od svake ideje o slobodi, i to – čudne li ironije – u danima kad je ono što je ostajalo u njemu počelo da sklapa konsenzus da je njihovo dobrovoljno isturanje za prethodnicu Imperije upravo to. Ali ne treba biti nepravedan prema Sarajevu, ono je onda, kao i danas, samo primer koji se izdvaja svojom drastičnošću. Fantom slobode ne živi ni u javnoj svesti Beograda niti većine današnjih evropskih prestonica.Ideja slobode – dar koji je sarajevskoj eliti onog vremena, postrojenoj u čast nadvojvode, koliko god spolja ketmanskoj i snishodljivoj, omogućio da predviđa događaje, da se usudi da zamisli tiranina mrtvog – danas je zamenjena strahom za bezbednost. Dar da se prepozna sutra zamenjen je odsustvom mogućnosti da se pojmi i juče i danas. Otud današnja sarajevska nostalgija za žutom monarhijom tek naknadno postaje ideološka vrednost, ona traje paralelno sa nostalgijom za „Titinim vaktom“, jednako kao što mračna očekivanja od budućnosti unapred stvaraju nostalgiju za vremenom sadašnjim, vremenom koje je slobodu proglasilo za precenjenu vrednost i zabavu lunatika, zamenjujući je egzistencijalnom jezom, koja će pre braniti ono što ima danas nego koraknuti ka onom što bi mogla da ima sutra. Takav svet živog tiranina ne može da zamisli mrtvim, štaviše gotov je da oživi i mrtvog tiranina sa kojim su se njegovi preci oprostili. Takav svet za sadašnjost kvalifikuje samo to što ne sme da zamisli budućnost.

Zato je srpskoj vladi, pripremajući se da obeleži stogodišnjicu Velikog rata, iz krugova stvarnih vladara diskretno naznačeno kako je „zbog regona“ umesnije afirmisati ideju pomirenja nego ideju slobode, kao da smo jedni druge porobili, a ne da smo svi porobljeni od jednog i istog; da se otuda u prvi plan ne ističu Princip i mladobosanci, jer njihov vapaj za slobodom može postati zarazan, i, evo, ako neko mora, neka to bude Nadežda Petrović, ratna bolničarka i naša najveća slikarka ikad; neka to ne budu vojvoda Mišić i Stepa – uzgred, oslobodilac onog Sarajeva koje je umelo da vidi budućnost, čije ime je nosila desna obala Miljacke u centru grada sve dok njegovi sunarodnici u tom gradu nisu svedeni na statističku grešku. Umesto njih, neka to bude, recimo, Milunka Savić, heroina koja bi mogla da nam pokaže kako Srbija tih godina nije ratovala za slobodu, već je poštovala rodnu ravnopravnost. Zahvaljujući se Bogu i blaženom neznanju, pravo je čudo da se nisu setili generala Petra Živkovića i u njegovu čast oposlili ovogodišnju „Paradu ponosa“.

3.

Otuda, izbegavajući da govore o krivici za Veliki rat kao suviše profanom pitanju, medijski eksponirani istoričari radije govore o svetu koji je 1914. „skliznuo“ u katastrofu. Taj neutralni izraz, reklo bi se, nije bio toliko rabljen da bi ostavio u miru duhove iz 1914. i da ne bi uznemirio današnje, koliko da bi sakrio uznemirujuće podudarnosti između ondašnjeg i današnjeg sveta, za koji se svi plašimo kako „klizi“ u rat.

Istoričari na Zapadu, pa i političari, uoči godišnjice su se bavili tim podudarnostima, od ekonomskih do geopolitičkih, redovno propuštajući da pomenu jednu. Naime, i Prvom i Drugom svetskom ratu prethodili su uzdizanje i izlazak Rusije na svetsku scenu i namera zapadnih sila da je u tome spreče. Oktobarska revolucija, sponzorisana sa Zapada, zaustavila je i srušila Rusiju kao jednu od tri imperije koje nestaju u Velikom ratu. Ono što je urađeno tada nije se ponovilo u Drugom svetskom ratu, iz koga Staljinov Sovjetski Savez izlazi kao jedna od dve svetske velesile. Ta činjenica dovela je do dva važna momenta: prvog, da Drugi svetski rat bude nastavljen kao Hladni, i, drugog, da se naspram Sovjetskog Saveza formira politički pojam liberalnog Zapada, koji se tokom Hladnog rata prostirao od Severne Amerike do Zapadnog Berlina, da bi se porazom Moskve u Hladnom ratu, koji neki nazivaju i Trećim svetskim, proširio do Pribaltika.

4.

Treći izlazak Rusije na svetsku scenu – praćen krizom zapadnog sveta, koja je zapretila dezintegracijom političkog pojma Zapada – doveo je svet pred opasnost od novog rata, najveću od 1945. godine. Centar te krize Ukrajina nije nikakva himera, nikakav ratni cilj, već tek poprište sukoba sa najvećim mogućim ulogom. Ruski poraz u Ukrajini otvara Americi put do Moskve, gde će Putin gledati reprizu kijevskog Majdana, preko koga će Vašington svoje ogromne finansijske minuse peglati crpeći prebogate ruske resurse. Svet bi tada potonuo u mrak i rasplet bi zavisio samo od toga koliko Božja volja može da toleriše svet kojim bezuslovno vlada zlo. Nasuprot tome, poraz Amerike u Ukrajini imao bi snagu neke vrste svetske (kontra)revolucije, taman tako bi se mogao nazvati povratak ideje slobode, koja bi potisnula strah za bezbednost.

Slabljenje Amerike jeste proces koji se može dopasti svakome u kome ideja slobode nije umrla, ali to slabljenje najnaoružaniju silu čini bešnjom, surovijom i nepredvidivijom, a to će reći opasnijom nego u svojim boljim danima. Uostalom, strategija preventivnog nuklearnog udara, što podrazumeva odluku Vašingtona da svog protivnika može pre svakog sukoba da zaspe atomskim glavama, ne može biti proizvod samopouzdanja, već slabosti. Isto tako, najnovija ideja lansirana iz Vašingtona o „pametnoj vojsci“, prema kojoj NATO ne bi činile nacionalne armije, već bi to bila jedinstvena vojska pod komandom Pentagona, takođe je proizvod američke nesigurnosti da im neke zemlje NATO neće biti lojalne u slučaju kritične potrebe. Na kraju, promena američke strategije na postkonfliktnim područjima, kakvu smo mogli da vidimo najpre u Egiptu a zatim još drastičnije u Iraku, takođe je proizvod slabljenja. Naime, prvi znakovi slabljenja Imperije videli su se u tome što ona, iako je u seriji vojnih agresija i unutrašnjih pučeva uspevala da promeni vlast u pojedinim zemljama, nije uspevala da konsoliduje tamošnja društva, makar u njihovom kolonijalnom modelu. Umesto toga, napetosti u postkonfliktnim društvima su rasle, da bi Vašington jedan haos koji je izazvao nivelisao izazivanjem još većeg haosa.

Pored Egipta i Iraka, Ukrajina je tipičan primer takve strategije. Naime, Amerika niti hoće niti namerava da konsoliduje ukrajinsko društvo, ona će konsolidovati samo ukrajinsku armiju, spremajući je na vojno, finansijsko i političko iscrpljivanje Rusije. Naravno takva strategija ne može biti dugoročna, ona će trajati onoliko koliko bude moglo da je izdrži ukrajinsko društvo.

5.

Taj karakter i te slabosti Amerike posebno su važni za balkanske narode, Srbe pre svih. Naime, ako ne bude mogla da zaustavi ruski prodor na Balkan – a taj prodor danas je Rusiji omogućen i jednom vrstom čudnog partnerstva sa Nemačkom, o kome će još biti reči – šta će Amerika da uradi? Šta će da uradi kada u razorenim balkanskim društvima potreba za rešenjima za preživljavanje, koja godinama izostaju, postanu jača od onog poslovičnog straha za bezbednost. Zar neko sumnja u to da će oklevati u tome da jedan haos zamene još većim, da će oklevati da ponovo zapale Balkan ili bar njegove pojedine zemlje? Naravno, neće se libiti da na taj način prošire front sa Rusijom i da tako potpale vatru ispod nemačkog lonca u znak odmazde za nedovoljnu lojalnost Angele Merkel. Na kraju, ovde nije reč o godinama, već o danima ili, u najboljem slučaju, o mesecima.Uostalom, pripreme za to već traju, u prvom redu kroz rad britanske prethodnice: u Srbiju je iz Londona došao ambasador sa iskustvom za specijalne operacije, jedan drugi diplomata vredno okuplja sagovornike na temu stvaranja alternative vlasti u Srbiji, dok je Beograd pohodio istaknuti britanski obaveštajac koji je ovde Petog oktobra ostavio dubok trag okupljajući oko sebe i srpsko podzemlje i nadzemlje na poslu rušenja vlasti.

6.

Nemačka je ključna zemlja u ukrajinskoj krizi, koju bi konačno valjalo imenovati na pravi način – rat za novi poredak u svetu. Sa jedne strane, Nemačka se, sa američkim pištoljem na čelu, i strahom za bezbednost, koji joj ne da da tiranina vidi mrtvog čak ni kada se on ljulja, pridružuje ultimatumu Rusiji pod pretnjom novih sankcija. Sa druge strane, nemački virus slobode, koji oni doduše izražavaju ekonomskim terminima, je onaj koji navodi Merkelovu da se gotovo svakodnevno čuje sa Putinom. Uostalom, deo rezultata tih razgovora je i taj što Nemačka okuplja zemlje Južnog toka (za sada Sloveniju, Austriju, Mađarsku i Srbiju, sve osim Bugarske) u sve čvršću koordinaciju, koja Vašingtonu ide na nerve više nego bilo šta drugo u današnjoj Evropi.

Ne, nije Nemačka preko noći postala proruska. Ona prepoznaje da američka strategija podrazumeva paljenje Evrope, a od totalnog rata u Ukrajini i njegovog prenošenja na Balkan Angela Merkel manje želi jedino britanske i američke avione nad Drezdenom. Istovremeno, Putinovu politiku ona prepoznaje kao maksimalno uzdržavanje od rata, gde je Krim predstavljao hod po žiletu, uspešan izuzetak i rizik da bi sutra Rusija uopšte mogla da, u slučaju napada, brani svoje jugozapadno krilo. Otuda je Putinova defanziva u Ukrajini drugo ime za političku ofanzivu u Evropi.

7.

Nisam siguran da se iko u Beogradu ponosi time, ali Srbija je danas u ukrajinskoj krizi jedna od najvažnijih evropskih zemalja. Na kraju, osim Belorusije, ona je jedina evropska zemlja koja ni jednom rečju nije osudila Rusiju niti joj je zavela bilo kakve sankcije. A to u ovim okolnostima nije malo, još manje bezopasno.Naravno, poraz Putinove Rusije ili okretanje leđa Moskvi iz Beograda bio bi kraj Srbije. To u Beogradu sve više prepoznaju kao najvažniju stvar, uz još nekoliko veoma urgentnih. Iako je Rusija naš najvažniji parner, ona je poslednja koja bi mogla da spreči prenošenje konflikta na Balkan. U tom pogledu i na tom mestu Nemačka je mnogo funkcionalnija iako ne svemoćna. Te dve činjenice uz Južni tok možda nisu jedino važne za opstanak Srbije, ali su jedine iz kojih mogu da proizađu sve druge. Srbija u savezu sa pobedničkom Rusijom u pobedničkoj Evropi, do kojih ne bi došla po cenu još jednog rušenja zemlje, veoma lako može da se zamisli sa Kosovom u svom sastavu, sa obnovljenom privredom, sa zalečenim unutrašnjim ranama. Obratno, nažalost, nije moguće, i na toj činjenici se prepoznaje sve.

8.

Može li Nemačka danas, kao sarajevska elita 1914. da stoji pred Džozefom Bajdenom, svakako reprezentativnijim pokazateljem od Obame za sve ono što Amerika danas jeste, i da vidi pred sobom jedan bivši svet. Ne može, jer je vođena strahom za bezbednost ili, bolje rečeno, visokom cenom koju za tu prozorljivost mora da plati. Ali u životu takve stvari često postaju egzistencijalne, kad se za cenu ne pita. Tada strah za bezbednost ponovo postaje virus slobode. Do tada, uže će se još zatezati.

9.

Može li Srbija to da vidi? Možda i može, ali nisam siguran da bi to trebalo da vidi pre Angele Merkel, i to je, uprkos svemu, danas naša najčvršća veza sa Nemcima. Ono što oni ne vide krajnje je porodična stvar: kao što su Rusi svoj Vidovdan mogli da vide 1992. godine na brdima oko Višegrada šaljući tamo Igora Strelkova, tako ga Srbi danas vide vraćajući im ga u Slavjansk. Ali to je sasvim druga priča o ideji slobode, i ne bih Nemce u nju mešao. Uostalom, videćemo koje će se pesme pevati sledećeg Vidovdana.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. života says:

    Često sam u Nemačkoj. Ta politika Merkelove oseća se i među prosečnim građanima Nemcima. Primetio sad da oni o Rusiji govoree sa više poštovanja i od mnogih Srba- možda zbog ubedljivog završetka 2. rata na njihovoj teritoriji, ali ima i otklona u politici. Učenik u 4. razredu osnovne škole ima neki dodatak predmetu " Priroda i društvo i uopšte se ne pominje prvi ččovek u vasioni, ali se pominje "prvi čovek"- jasno Amerikanac na Mesecu. Čoito da Nemcima smeta Amerika, ali se je istovremeno i boje. Zašto? Pa kad god im -Amerima zatreba mogu potegnuti pitanje nacizma kao genetske odlike Nemaca i sa svemogućom propagandom dobiti od Amerikanaca odobrenje da krenu protiv " povampirenog " nacuizma. Gde je mera njihove moći- nema mere jer se kazaljka na vagi stalno pomera!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *