Мохсен Макхмалбаф: Нема моћи без страха

Mohsen Makhmalbaf: Nema moći bez straha

9 marta 2015

kul-nema-moci-bey-straha-(2_620x0Veliki iranski reditelj Mohsen Makhmalbaf, koji se našoj publici predstavio filmom „Predsednik“ u glavnom takmičarskom programu, pripada onoj kategoriji gostiju koji su dodali značaj ovogodišnjem Festu i „opravdali“ njegov naslov „Tu smo! U sazvežđu pobednika“.

Priča o vlasti, moći, diktaturi, revoluciji, osveti… u kojoj Makhmalbaf oštro, poput hirurga, razotkriva razloge koji stvaraju autoritarne sisteme i ljude koji pristaju da budu izmanipulisani, ispraćena je ovacijama u Sava centru. U razgovoru za „Novosti“ koji je upriličen odmah posle njegovog dolaska u Beograd, Makhmalbaf, čiji život i sam podseća na političku dramu, kaže da je veoma srećan što je na Festu:

– Obožavam što vaša publika voli filmove, znam festivale u mnogo većim zemljama koji imaju najviše 5.000 gledalaca. Ali, kada u gradu sa dva miliona stanovnika, koliko ima Beograd, 100.000 ljudi dođe da gleda filmove, to znači da oni vole kulturu i umetnost. Želim da pozovem još više gledalaca, jer film nisu samo „pokretne slike“ – to je odnos sa drugim ljudima, iz drugih zemalja. Ne mogu svi da dođu i vide Srbiju, ali kada srpski film ode negde u svet, ti ljudi mogu da vas osete. Film nam daje priliku da vidimo da sa druge strane planete postoje ljudi koji žive kao mi, koji dele iste probleme, strahove, radosti, nadanja, ljubavi… Pomoću filma upoznajemo jedni druge i postajemo bliži, a svi smo rođeni na ovoj planeti i svi smo isti. Veštački nas dele različite politike i religije, a film je kao raskošna ptica koja leti iznad tih granica.

Film „Predsednik“ kojim se Makhmalbaf na Festu takmiči za nagradu „Beogradski pobednik“, vodi gledaoce kroz iransku revoluciju, siromaštvo i strah naroda, kroz pad jedne brutalne diktature koju smenjuju anarhija i osveta. Svi događaji koje vidimo u drami čine i deo njegovog ličnog životnog iskustva:

– Rođen sam u takvoj političkoj situaciji. Sa sedamnaest godina već sam bio uhapšen kao protivnik diktature, u zatvoru sam proveo pet godina. Na robiji je u to vreme bio i tadašnji vođa iranske revolicije, ajatolah Ali Hamnei, koji se kasnije, kad je došao na vlast, i sam pretvorio u diktatora. Zajedno smo bili u zatvoru. Ali, i njega je iznenadila moć koju je dobio, da može sa ljudima da uradi sve što hoće, pa je i on izgubio ljubav prema drugim ljudima, prema narodu, ali i prema sebi. Postoji, međutim, nešto u našem mozgu što nas štiti od sećanja – ako bi se čovek svega sećao, ako neke uspomene ne bi „izbrisao“ iz glave, verujem da bi poludeo. S druge strane, kad previše zaboravimo svoju prošlost, gubimo put u životu. Mislim da sam ja uspeo da izgradim pravi odnos prema tom vremenu.

U priči o svrgnutom predsedniku Makhmalbaf neprestano fokusira i odgovornost ljudi za ono što žive, otvarajući složeno pitanje da li bi autoritarna vlast i moć uopšte postojali, i da li bi ljudi bili toliko siromašni kada bi imali hrabrosti da ne prihvate takve životne okolnosti:

– Moć se zasniva na mentalitetu ljudi, na strahu – ako uklonimo strah, svaka moć prestaje da postoji. Ali, svedoci smo da se i revolucije sa najpozitivnijim idejama pretvaraju u svoju suprotnost, u zločin, u novu diktaturu. Ljudi prosto prihvataju da budu izmanipulisani.

Jedna od zanimljivosti Makhmalbafove biografije je i činjenica da je odrastao sa bakom i da je vrlo kasno počeo da gleda filmove:

– Moram priznati da više gledam život, nego filmove. Život nas mnogo više uči kako da napravimo priče koje želimo da pokažemo svetu, a dobri filmovi nam daju energiju i teraju nas da se ponovo zaljubimo u njega. Ali, život je bolji – u životu imamo pet čula, a u filmu samo dva. Nekad pokušavam da napravim film sa pet čula, da gledalac može nešto da „pomiriše“ u mojoj priči ili da „dotakne“.

ŽIVOTNI DOKUMENTARAC

Zanimljivo je da je britanski Bi-Bi-Si snimio dokumentarni film o uzbudljivom životu Mohsena Makhmalbafa, njegovoj emigraciji, skrivanju od terorista…. On i njegova porodica, a Makhmalbafova supruga i ćerka takođe su poznati filmski autori, ne smeju da se vrate u Iran:

– Izbeglica sam već deset godina, moja porodica pet. Teroristi su bacili bombu na moj stan u Avganistanu, nažalost, poginula je druga osoba, a dvadeset dvoje ljudi je povređeno. U Parizu sam morao da imam telohranitelje zbog pretnji terorista, i kad više nisam mogao da izdržim tu situaciju, otišao sam u drugu zemlju. U proteklih deset godina četiri puta sam menjao zemlje stanovanja. Ali, to nije važno. Jednog dana ćemo ionako svi umreti, nije bitno kada. Važno je ono što čovek radi za sebe i za druge dok je živ. Zato se i moja porodica bavi filmom, a mislim da svako može da pravi film – kao što uzmete olovku i papir i pišete, tako možete i kamerom da ispričate priču svog srca.

STVARANJE MOĆNIKA

– Priča filma „Predsednik“ je prosta, ali je s druge strane i vrlo komplikovana – kaže Makhmalbaf.

– Ljudi misle da postoje loši vladari, loši moćnici i sistemi, i da će, čim promene vlast i sistem odmah sve biti dobro. Vidimo da nije tako, da je problem podjednako i u vlasti, i u ljudima. Ja nisam želeo da ispričam kliše – da u filmu pokažem kako jedna zemlja ima brutalnog diktatora koji je odgovoran za svu tragediju koja se dogodila narodu. Ovde su mnogo komplikovanije stvari u pitanju o kojima govorim – jaka patrijarhalna društva, običaji, neobrazovanje ljudi koji ne znaju šta je to demokratija, građanska sloboda i sloboda mišljenja, pravo na pobunu, na pristojan život, a upravo te odlike mentaliteta dozvoljavaju stvaranje moćnika.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *