Моје село оста пусто

Моје село оста пусто

3 јула 2015

srpska-sela-(7)_620x0Пласти сено Миломир Каровић. Помаже му син Страхиња. Али, ово није ливада Каровића. Дошли су издалека да помогну Даринки Петровић, Миломировој ташти. Она – сама.

– Е, да сам само ја, што се каже, једино старачко домаћинство – говори Даринка. – Старост, свуда. Младост? Годинама одлази. Таква је била мода некад, таква је сада. Сви хоће у градове. Ником није до села. Није било, а поготову није сада. Све је више напуштених кућа. Све је више затворених капија…

Село Врнчани, општина Горњи Милановац, некад су се овде сустизала весеља. Сад се народ на сахранама састаје. Сад коров џикља на праговима. Обузима, до прозора. Круни зидове некадашњих шумадијских домаћина.

– Ко је остао, остао је, а нико се не враћа – говори Даринка.

– Ко да се врати у ову пустару, човече божји?

Ово домаћинство, памти се, гајило је 50 бикова. Даринка данас има краву, десет оваца и лепог црног пса. Бори се да не остане сасвим сама.

– Борим се, а не знам докад – каже. – Није лако… Куће се затварају. Нико им не прилази. А кућа ти је, као човек. Ако јој не прилазиш, умире, руши се.

На пола километра одавде, у корову кућа Радича Радовановића. Његова некадашња кућа. Неописива је туга да ни птице овде више не свијају гнезда. Радич умро, син страдао, ћерке се поудале. Остале перунике, руже и храст. Не зна се да ли је старија кућа или храст. Чини се да с пута, одоздо, деценију нико овде није крочио.

– Ником није до села. Ко да се врати у пустару? – памтимо Даринкине речи, док се надомак, иза кривине, примичемо кући Марице Весковић.

На први поглед, чудесно лепо домаћинство испод старе липе. На други – све се под теретом времена навило и на кривило. А, заиста лепа, шумадијска кућа са тремом, млекаром, вајатом… Испод је кокошињац, у углу, под липом, бунар…

Покрећемо точак, одвија се сајла, кофа удара у дубину. Извлачимо воду са десет метара и више. Хладна, питка вода, чиста као суза… Ајде да залијемо божур, па, поново око куће… Подрум напола отворен, одавно замро корен у саксијама, горе испод црепа заденут чешаљ. Остала шољица од кафе, лонче са туфнама.

Ни гласа. Ни речи. Ни кога да дозовеш, ни ко да се одазове. Само су мрави упорни, граде своје мравињаке.

Недалеко је одавде продавница. Аутобус прође једном дневно.

– Зашто нам је село невесело? Зато што нема деце. Бела куга хара Шумадијом, али ово овде је још и дај боже, а тамо у Шилопају, то је тек туга – говори нам Синиша Сретеновић. – Одавде, па километар напред, седам кућа је затворено. Домаћини помрли, наследници отишли, унуци заборавили. Зато је невесело. Али, зашто? То треба да питате оне који одлучују.

Божанствен предео Врнчана, а немерљива патња у душама.

– Ливаде и да косиш, коме да дајеш сено? – пита се Душко Јовановић. – Оних домаћина више нема, што су имали пуне штале, пуне оборе… Сад плаћамо да се ливада покоси и да траву даш џаба… Па, опет косце не можеш да нађеш. Да сејеш, коме да продајеш. Само да седнеш и плачеш, то нам је остало. То нам је само остало.

Питамо Душка Јовановића колико има деце у основној школи… Он зове продавачицу у локалној трговини:

– Милице, колико, оно, има деце у нашој школи? А, отуд се чује: „Петоро“.

Ето, петоро. А нежења 50. Неће девојке у село. Неће. И ја бих се оженио, али, неће нико да се пати. Ма, кад боље размислим, не бих ни ја. А пре пет година, трчао сам кући, кад ми је отац умро. Да нам се ватра на огњишту не угаси. Имао сам, као инжењер организације рада, посао, боли глава. Читав свет сам обишао, с људима радио. Сад овде самујем. Сад око мене, погледајте, каква је лепота. Али је самоћа.

ДА УМРЕШ ОД ТУГЕ

Рачуница ти је овде, да умреш од туге – причају мештани Врнчана. – Литар млека 20 динара, литар нафте 145. Пре пет година млеко је било дупло скупље, нафта дупло јефтинија. Тада је од Врнчана до Бољковаца било сто крава, а сад можда највише шест-седам. Ето вам одговора.

ШКОЛА ПУНА ВРАТА

Наша школа, некад пуна ђака сада је пуна врата – кажу у Врнчанима. Једна учионица за петоро. Остале за гласачке кутије. Кад су избори, ето ти, све једни те исти, стално долазе да се поново за власт изборе. Како се кутије затворе, тако и они оду. А ми, опет у самоћи. И сваке године се пребројавамо. И сваке године нас је све мање. А Врнчани све старији.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u