Мојковац нас је окупио

Mojkovac nas je okupio

20 januara 2016

aleksandar-pavic 689Piše: Aleksandar Pavić

Lepo je bilo nalaziti se u krcatom, prepunom Sava centru 18.1.2016. povodom obeležavanja 100-godišnjice Mojkovačke bitke. Disalo se srpski, kako možda dugo vremena nije u Srbiji, u tolikom broju, jednodušno. Srbi iz svih krajeva – Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, Beograda. Staro i mlado i sredovečno, prilično ravnomerno raspoređeno. Program proslave dorastao trenutku i povodu: ozbiljan, raznovrstan, dostojanstven, sveden. Bez patetike, bez forsiranog „prkosa“ koji ne priliči velikim narodima, bez predugih beseda, sa svežim licima, sveže snimljenim scenama, svežim talentima, odličnim guslarem, anđeoskim dečijim glasovima, svesrpskom narodnom igrom, potpuno uključenim i raspoloženim gledalištem. Pa još i nacionalnim televizijskim auditorijumom.

Mitropolit Crnogorsko-primorski je nastupio poput munje s vrha Lovćena, Prokletija, Jastrepca, Dinare, Avale, Tare, Suvobora, Kopaonika, Zlatara, Durmitora ili bilo koje znamenite srpske planine. Govor mu je odisao srpstvom, bez i jednog pokušaja relativizacije ili ustupka nauštrb nepobitne istine da su većinski, stvoriteljski narodi Srbije i Crne Gore – jedno. Jedan narod, jedna sudbina, jedan junački arhetip, jedno neutaživo htenje za slobodom tela i duha. I države.

Samo se Patrijarh srpski malo spotakao, sa čudnom, neočekivanom pričom o „dva bratska naroda“, koja je pomalo relativizovala reči samih mojkovačkih junaka. Jer, tog dana je jedna bratska vojska junački štitila odstupnicu druge bratske vojske – ali jednog istog naroda. Može biti da je patrijarh bio preobazriv iz želje da uključi, obuhvati i ne odgurne još više od sebe i svih nas i one koji su trenutno zaboravili ili zanemarili šta su, ko su i odakle su. Možda je to, pak, bio odraz višedecenijske navike. Može, naravno, biti i da sam patrijarh u tako nešto istinski veruje.


U svakom slučaju, ako je tu i omanuo, nije omanuo u pošti izrečenoj mojkovačkim vitezovima, niti u stavu o našim neraskidivim međusobnim vezama. Na kraju, veče posvećeno Mojkovcu bilo je organizovano upravo s blagoslovom Njegove svetosti, istog patrijarha koji je odmah, još 22.4.2013. oštro i principijelno, ispred Svetog Sinoda, kritikovao tek parafirani tzv. Briselski sporazum, istog patrijarha koji se, u julu te godine, ruskom patrijarhu požalio da su vlasti Srbije „pod priličnim uticajem Zapada“ a da „Crkva čini sve da njihovu svest veže za moćnu rusku istoriju i za rusku crkvu“, istog patrijarha koji neprekidno daje podršku Republici Srpskoj kao „srpskoj državi“. Istog patrijarha kojeg bi bilo lepo što češće videti i čuti upravo u tom izdanju.

Da li nas je Mojkovac okupio samo te večeri, nas Srbe iz svih srpskih zemalja? To će se uskoro videti. Na nama je. Kao što ovih dana napisa Vladika Joanikije, „Mojkovačka, kao i Kosovska, drama još nije završena, još traje borba za čast i obraz Crne Gore, koja se ne miri sa vladinom izdajom Janka i Mojkovca, Kosova i Rusije“. A čast i obraz Crne Gore su i čast i obraz svih Srba koji se takođe ne mire sa izdajom, sa uzurpacijom jedne korumpirane i otpale manjine nad jednim starim, slavnim delom zajedničke zemlje, povesti, duha, baštine. Sa obespravljivanjem neuporedivo većeg broja onih koji su kroz istoriju, na tim prostorima, ginuli i krv prolivali, i junački amanet čuvali, divno ime i svetu slobodu, po rečima Lovćenskog Tajnovidca. Jer, poziv Crnoj Gori da pristupi NATO, „Četvrtom rajhu“ kako ga je Mitropolit crnogorsko-primorski krstio – je poziv upućen na sve naše adrese. Možda nas je taj kolektivni osećaj neželjene pozvanosti i prozvanosti u tolikom broju i doveo u Sava centar o Krstovdanu 2016. godine.

Dakle, bilo je ohrabrujuće. Podsećalo je, mirisalo je, koliko na nekadašnju, većinom – ali, srećom, ne potpuno – sahranjenu Srpsku Spartu, toliko i na sadašnju Republiku Srpsku, u poslednje vreme jedinu srpsku državu u kojoj je nacionalni osećaj nešto duboko, ubedljivo većinski podrazumevano, nešto što se ne mora objašnjavati niti pravdati. Republiku Srpsku, u kojoj narod već četvrt veka jednostavno ne dopušta svojim političkim predstavnicima, uprkos ogromnim, sistematskim, neprekidnim spoljnim pritiscima, da pređu onu nevidljivu, ali podsvesno svima znanu crvenu liniju suštinske nacionalne izdaje. U kojoj se narod izborio za Dejton tako što je rekao „ne“ dosta nepovoljnijem Vens-Ovenovom planu – i to usred sankcija, međunarodne izolacije i smrtonosno jednopolarnog sveta, čak i uprkos trenutnoj malodušnosti političara s obe strane Drine. U kojoj je narod mnoge političare vaspitao, i učinio boljim političarima, pa i ljudima nego što su hteli ili bili spremni da budu, a one koji su hteli, pa čak i pokušali da odu predaleko jednostavno prezreo.

Ako se ta tvrda atmosfera prenela, ili počela da se vaspostavlja u Srbiji, ako je počela da se vraća, ovog puta u zdravijem i utemeljenijem izdanju, ako još ne ona predjugoslovenska, a ono bar ona kolektivna nacionalna svest koja je počela da se budi krajem 1980-ih, da bi je vreme rata, sankcija, spoljnih pritisaka i trulih domaćih kompromisa, postepeno izvitoperilo, podelilo, pa čak i unutar sebe sukobilo – onda je najgore prošlo, bez obzira na to da li nas čekaju još teža vremena. Jer, narod koji se ne da izdati teško će biti izdan. I zahtevaće da se pita o svojoj kolektivnoj sudbini, na koju ga je obeležavanje 100-godišnjice Mojkovačke bitke više nego uspešno podsetilo, ali i iznova obavezalo. I reći će, još jednom – neka bude ono što biti ne može…

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Svetislav says:

    Dok zivi ideja, dok zivi srpstvo pa cak i pod okupacijom ima sanse za oslobodjenje!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *