МОЛИТВА У МУЗЕЈУ

MOLITVA U MUZEJU

15 aprila 2017

Piše: Stefan Karganović

Poslanik Muhamed bio bio šokiran da sazna za plitkouman i opasno provokativan plan turskog predsednika Tajipa Erdogana da na Veliki petak, 14. aprila, u silom otetoj pravoslavnoj hrišćanskoj svetinji, sabornom hramu Svete Sofije u Konstantinopolju, koja je prvo 1453. godine bahato pretvorenoj u džamiju, zatim pre sto godina, dekretom sekularnog rukovodstva savremene Turske – u muzej, obavi versku molitvu po islamskom običaju. Neki turski istoričar bi trebalo Erdoganu da objasni kako se pravi muslimani ponašaju u sličnim situacijama. Kada je, posle zauzimanja Jerusalima od strane kalifa Umara Prvog, pravoslavni patrijarh Sofronije Umaru pokazivao hram Groba Gospodnjeg i pozvao ga iz ljubaznosti da se tamo pomoli, Umar je ponudu podjednako ljubazno odbio, iz straha – kako je domaćinu objasnio – da bi takav presedan mogao da ugrozi status hrama kao hrišćanske svetinje.

Umišljeni novi „sultan,“ a možda i „kalif,“ Erdogan, ne pati od delikatnih obzira slične prirode. Njegov demagoški cilj je da pobedi na predstojećem referendumu u Turskoj koji je raspisao da bi autokratski osnažio svoje prerogative kao predsednik Turske. U tu svrhu, bez trunke državničke samokontrole i obazrivosti, oportunista Erdogan se ne usteže da zakolje vola radi kile mesa. On je zato upriličio ovu degutantnu demonstraciju baraberluka baš na Veliki petak, dan koji je izuzetno značajan u verskom kalendaru pravoslavnih hrišćana, da bi na takav način efikasnije mobilisao primitivne političke instinkte svog zatucanog glasačkog tela. Ono što je Trampu, na vojnopolitičkom polju, bio nedavni vazdušni udar po Siriji, to je sada za Erdogana, na verskodemagoškom planu, bogomrska molitva u preotetoj tuđoj svetinji u Konstantinopolju.

Da neuračunljivost turskog buljubaše bude još veća, ove godine svi hrišćani, ne samo pravoslavni nego i zapadni, proslavljaju uskršnje praznike istovremeno. To znači da šef savremene turske države, koja nije ni jedinstvena, ni stabilna, bez ikakve vidljive potrebe osim pothranjivanja svog prenaduvanog ega i diletantski kratkoročne političke računice, baca rukavicu u lice ne samo statistički zanemarljivom broju preostalih pravoslavaca u Turskoj – koji su do pre sto godina predstavljali polovinu stanovništva otomanske prestonice a od tada su masovno proterani, ne samo odatle nego iz cele „moderne, demokratske i sekularne“ Turske – već hrišćanskom svetu u celini.

Kada tako postupa neko ko je prošle godine jedva preživeo prevrat u režiji nekih tamnih sila, gde je lično bio fizička meta zaverenika, a izneo je glavu na ramenima samo zahvaljujući intervenciji pravoslavne Rusije, građani Turske – bez obzira na političko ili versko opredeljenje – neka se na predstojećem referendumu zapitaju, ne da li bi takvoj osobi trebalo uvećati političku moć, nego da li je bezbedno uopšte mu ukazivati bilo kakvo političko poverenje.

Ova bezumna namera turskog predsednika možda neće izazvati takve dileme u redovima prosečnih turskih glasača, ali će sigurno pojačati već duže vremena postojeće sumnje u njegovu uravnoteženost. Ta sumnja preovlađuje u stranim i međunarodnim političkim uredima koji su prinuđeni da saobraćaju sa njime i sa njegovom sve manje pouzdanom i konzistentnom vladom. Iracionalno i nepredvidljivo ponašanje nije dobra preporuka u međunarodnim odnosima. Erdogan ili stvarno – zato što je neznalica – ili samo demagoški, u svojim izjavama denuncira „hrišćansku Evropu,“ iako je ona odavno izgubila vezu sa svojim korenima i pretvorila se u posthrišćansku tvorevinu, barem u političkom i kulturološkom smislu. U svakom slučaju, prostački čin iz jevtinopolitičkih razloga, koji Erdogan najavljuje, neće mu doneti nikakve poene ni u paganizovanom zapadnom „hrišćanskom“ svetu, koji je u dubini podsvesti nesumnjivo još uvek sačuvao neke stare reflekse, niti još manje u istočnopravoslavnom, na čelu sa obnovljenom i sve snažnijom Rusijom.

Ali najglavnije pitanje koje pokreće ova arogantna molitva u (još uvek) crkvi-muzeju, što se nalazi u srcu grada koji je i sam srce pravoslavne vaseljene, nije geopolitičke nego pretežno duhovne prirode. Gde je odgovor pravoslavnih verskih autoriteta na ovaj drski nasrtaj? Gde su poglavari, koji su se prošle godine skupili na Kritu, da dignu svoj neustrašivi glas, ovog puta ne u promovisanju dogmatski upitnih ekumenskih teza, nego u odbranu ugrožene pravoslavne svetinje?

Posle nedavnog pretvaranja pravoslavnih crkava u Izmiru i Trabzonu, koje su takođe posvećene Svetoj Sofiji, i kao glavni hram Svete Sofije u Konstantinopolju decenijama pod režimom sekularne Turske imale su status muzeja – u džamije, krajnji cilj ove kampanje je kristalno jasan. Ta ista sudbina namenjena je i glavnom hramu pravoslavnog hrišćanskog sveta, uzurpiranoj crkvi Svete Sofije, u srcu istorijske Vizantije.

Čega se pravoslavni patrijarsi i vladike boje, i zašto ćute na Erdoganovu političku ujdurmu koja je sve drugo osim verskog obreda, i koja služi kao priprema za ponovno skrnavljenje njihovog najvažnijeg verskog objekta?

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *