МОРАЛНИ ТАРЗАН и његов пријатељ!

MORALNI TARZAN i njegov prijatelj!

28 maja 2017

Foto-kadar u kojem reditelj Goran Marković, očito užasnut, stoji pored filozofa Bernar-Anrija Levija u trenutku kada je ovaj mislilac od mladih Beograđana bio upravo počašćen tortom na ponešto specifičan način – po čelu, temenu i kosi – obišao je svet. U ovdašnjim medijima scena je komentarisana u neujednačenom vrednosnom i emotivnom ključu, no ipak ne toliko neujednačenom da se ne bi moglo zaključiti da je javnost poručila kako je obradovana viđenom promocijom neočekivanog a brzog recepta za „melem tortu“. Nisu ovde bili posebno važni „sastojci i tehnika izrade“ (da je neuljudno – jeste, složila se većina!), ali je bespogovorno da je „melem“ kolač lekovit upravo zato što otklanja loše zdravstvene posledice dugo sakupljanog besa i frustracije usled trpljenja verbalne agresije i istrajnog angažmana ovog zagovarača bombardovanja Srba. Kako je „ono“ bombardovanje bilo, prema Leviju, u funkciji milosrdnog disciplinovanja i prevaspitavanja jednog problematičnog soja, valjda je sada logično bilo i uzvratno rezonovanje „problematičnih“: znamo da to sa tortom nije lepo, ali vaspitno i milosrdno jeste, jer čoveka vodi na put introspekcije, odnosno korisnog samoposmatranja. Izostala je, međutim, potvrda da je ova pedagoška lekcija bila umesna, prpošni BHL ne samo da se nije preispitao, još manje pokajao, već je onako premazan i umazan šlagom rezolutno poručio kako vidi da je „srpski fašizam“ teško iskorenjiv. Iako su mu na ovom osvetničkom udarcu bili zahvalni i pojedini Srbi, jasno je da se, što se beogradske preduzimljive i formalnom uštogljenošću nesputane mladeži tiče, francuski mislilac već zadužio za novu porciju torte. Očekujući taj trenutak (ima nagađanja da BHL-a nećemo baš skoro ponovo ovde videti) razmotrimo neke značajne posledice koje je poslastičarska epizoda ostavila u ovdašnjem, ne samo političkom životu.

DA JE MANJE IRITANTNO, BILO BI DOSADNO

Među onima koji su se potrudili da događaj sa arogantnim Francuzom potraje što duže u fokusu interesovanja domaće javnosti upravo je i već pomenuti sleđeni svedok Levijevog poniženja. Koliko je tada bio nem, toliko je reditelj Goran Marković sada – u svojevrsnom nastavku događaja i davanju podrške javno urušenom filozofu, postao rečit. Kao da je reč o svojevrsnom šećernom šoku, on se, gorljivo i govorljivo, angažovao da „svima sve po spisku“ (kaže). Kojim sve putevima je on ovom bujicom analitičkog promišljanja i procenjivanja, ne bez jasnih osvetničkih natruha, častio javnost svoje zemlje, ili bar jedan njen, nimalo beznačajan deo? Pa, pisao je, govorio monologe, podrazumevajući dijaloge i veliki auditorijum, beskompromisno ocenjivao i procenjivao, mobilisao javnu pažnju, ustalasao medije, i podigao na noge svoje istomišljenike koji su mu, upravo zbog poruka koje je izgovorio, svesrdno dobacili loptu (napravili „ozbiljne“ intervjue najpre sa filozofom, a potom i s njim), te je društvena (uhodana) igra krenula solidno ubrzavanim tempom. U obračunu sa delom javnosti koji nije bio voljan da iskaže razumevanje ni za Levijevu zloćudnu ostrvljenost na Srbe, ni za njegovo, Markovićevo, ne baš dično gostoprimstvo, ovoj viđenoj antisrpski nastrojenoj i na polzu globalizma svojski angažovanoj kreaturi svetskog establišmenta, reditelj je najpre rekao „zbogom“ listu Politika, čiji je kolumnista bio duže od sedam godina. Naslov ove oproštajne kolumne bio je dostojan savremene verzije Mirjam, i ne bez patetike njime se u jednoj reči odjavio: „Kraj.“ Potom je ismejan u blogosferi, koja mu je dobacila da je otišao kao uvređena šmizla, a ne umetnik i intelektualac od integriteta. Osumnjičen da je „pao u amok“ zbog oštro intoniranog kritičkog teksta drugog Politikinog kolumniste (Goran Kozić), koji mu je zamerio bliskost sa BHL-om, GM je energično demantovao da je ova pretpostavka tačna. Stvari su, naime, još ozbiljnije i gore, nije on ljut ne samo na imenjaka, autora, kako je rekao, „odvratnog teksta“ već je njegovo gađenje adresirano mnogo širem auditorijumu. Koliko širem, i na koga se njegovo gnušanje odnosi, objasnio je u drugim novinama, u listu Danas gde je dao intervju. I u tom intervjuu ne samo da je objasnio zbog čega se rastao sa Politikom, i kako je potresni događaj sa Levijem posredno uticao na to, nego je rekao i dragocene misli od kojih nekolicina, svojom posebnošću, zaslužuje da se ponove i zapamte (i koje su povod ovog osvrta). U želji da razumemo, a još više da pojasnimo razloge i svetonazor koji jednog istaknutog srpskog umetnika nadahnjuje da ih u ovom vremenu izgovori, citiramo „vrhove“ intervjua. „Barabe će paliti ratne vatre dok god im se to isplati.“ „Navikao da ološ koji sebe naziva rodoljubima, a u stvari unovčuje svoje jeftine, kvazipatriotske nastupe, mene bira za svoju suprotnost. U neku ruku, drago mi je zbog toga, imponuje mi da budem njihov negativ. Biti na drugoj strani od šljama jeste ponekad teško, pogotovu u vremenima kada on ispliva na površinu, ali je to dužnost svakog poštenog čoveka.“ „Sve vreme sam pokušavao da radim, na filmu i u pozorištu, znajući da je to jedini pravi patriotizam. Ona blatnjava masa netalentovanih, nižerazrednih ljudi koji su jedva dočekali da mi prišiju tu glupost za mene ne postoje.“ Tako govori i misli povređeni reditelj i domaćin Anrija Levija, a novinar i redakcija ovog lista spremno se i bezmalo udvorički odazivaju, maženjem sagovornika podsticajnim pitanjima i laskanjem mu u nadnaslovu, datom u maniru najbljutavijih propagandnih parola: Goran Marković o dužnostima poštenog čoveka u vreme moralnog posrnuća. Da, baš tako – pošteni čovek u vreme moralnog posrnuća! (Kada se trezveno razmotri kontekst, povod, i glavni junak i akter ove priče, gromopucatelno ushićenje medijskih profesionalaca biva dodatno nejasno, a ne smemo ni da pomislimo šta bi od ovakvog podsticaja „koji se ne propušta“ učinili cinici i satiričari!) No možda je ipak najvažnije da upravo citirane Markovićeve reči i profesionalni okvir razgovora nepobitno pokazuju da je rediteljeva misaona i moralna oštrica upućena ne nekim nepodobnim usamljenim pojedincima već mnogima koje on zove „ološem koji sebe naziva rodoljubima“, a redakcija „moralno posrnulim“. Čini nam se da je upravo na ovom mestu, a u funkciji otrežnjenja i pristojnog usmeravanja ovih zajedničkih napora intervjuiste i intervjuisanog, korisno navesti jedan nedavno dat uravnoteženi, dobronamerni i pronicljivi komentar o stvaralačkom i moralnom liku Gorana Markovića.

„Goran Marković je ranije (1977–1992) izražavao ’istinu bivstva’ srpskog/jugoslovenskog društva… Danas pak izražava ’istinu bivstva’ imperije, sofistikovanog sistema manipulacije, segregacije, dominacije i eksploatacije. Film Turneja (2008) tipičan je proizvod tog kolonijalnog (kompradorskog) angažovanja na delegitimizaciji i dehumanizaciji sopstvenog društva.“ Ovo je u tekstu pod znakovitim naslovom – „Granice pristojnosti“ rekao Slobodan Antonić.

HIBRIDNI RAT ZA IDEJNU TERITORIJU

Zbog čega je ovo razmatranje lika, dela i svih pomenutih idejnih, političkih i moralnih poruka srpskog reditelja u ovom trenutku zaista važno? (Važnije od neuobičajenog pozdrava Leviju kao događaja koji sam po sebi jeste nekakva paradigma novog duha vremena.) Da li samo i prvenstveno zbog toga da bismo odredili pomenute „granice pristojnosti“ kao dragocenog vektora u teškim vremenima poput ovog u kojem „narasla i ugojena struktura zla hoće da ovekoveči svetsku dominaciju“? Ili onog vremena koje se ubraja – kako u pomenutom intervjuu kaže Goran Marković – u „vremena kada morate zaćutati“? Ovaj imperativ on sam nije uvažio. Govori i svedoči neumorno. Najpre svedoči – da matrica onog načina mišljenja koje već dve decenije uspostavlja standarde dominantne na ovdašnjoj javnoj i medijskoj sceni, i na nagoveštaj najmanje ugroženosti takvog mišljenja i njegovih tabua (u funkciji zagovaranja potpune poslušnosti zapadnom svetu, pre svega sistemu american values), namah progovara jezikom brutalnih uvreda i potpunog osporavanja onoga ko se odvaži da javno i jasno ospori pomenuti vrednosni poredak. Posebni „hibridni rat“ za teritoriju (idejnu i političku) i resurse (mentalne i moralne) u Srbiji upravo bukti. Ne jenjava punih 17 godina. Onih godina u kojima se ukupna duhovna situacija i njen politički, kulturni, ideološko i medijski front bezmalo slepo pokoravaju diktatu uvažavanja nepovredivosti nekoliko tabua. Prvi i možda najvažniji (utoliko koliko i mnogi srodni počivaju na njemu) odnosi se na neupitanost oko srpske krivice za ratove devedesetih, za raspad Jugoslavije i potom za sve drame i nesreće koje su usledile. Ustaljeno je i da uvažavanje nedodirljivosti ovog tabua – na lep, jednostavan i veoma logičan način vodi ka poštovanju nekoliko drugih: štetnost insistiranja na odbrani srpskih nacionalnih interesa i u vezi sa tim izražavanja naglašenog patriotizma, potom i apsolutna uverenost u nepogrešivost i savršenost zapadnog i neoliberalnog sistema vrednosti oličenog u american values, u kojem demokratija i ljudska prava shvaćena na način kako ga definišu evroatlantisti, dakle što dalje od drugih civilizacijskih iskustava i vrednosnih matrica. Ova „mreža“ tabua u praksi važi kao svojevrsni Očenaš propisan za govor koji se ima smatrati suvislim. Ko tabu prekrši, njemu – zna se – odmazda sledi. Neće ga kao u plemenskim zajednicama uz igru i bajanje skuvati u kazanu i u slast pojesti, ali će svojevrsnih ritualnih radnji nad žrtvom biti a uživanja u redovima sveštenstva i plemena neće izostati.

TABU JE NAPUKAO

Drugosrbijanska elita dobro razume na čemu insistira i u ime kojih vrednosti sada govori Goran Marković. Sva aktuelna buka događa se u domenu i na oštrici odbrane tabua koji je bio najpre poljuljan tortiranjem Levija, a potom i oštrim niskim startom kojem se on nije nadao u Politici. To razumeju i oni koji ne veruju u svete zapadne vrednosti. Jer – tabu je napukao, svet koji je postavljen tako kako su bogovi naložili sada je poljuljan do mere da ugrožava čuvare, promotore i čitavu moralnu zajednicu koja brine o njegovom opstajanju.

Sve to razume i bloger koji iz sveta internet anonime cilja pravo u središte problema sa čuvanjem tabua. Nisam, kaže on, primetio da se cenjeni reditelj ogradio od filozofa koji je bacanje torte u lice proglasio fašizmom što navodno još obitava u Srbiji. Bilo bi dostojanstveno da je umesto ovog samosažaljivog oproštaja napisao još jednu, makar i oproštajnu, kolumnu u kojoj bi uporedio bacanje torti sa bacanjem bombi, ako ne sa moralnog, onda makar sa umetničkog stanovišta.

U svojoj pomenutoj odjavi iz Politike, a pod pomenutim naslovom – KRAJ, reditelj pak krotko i smerno tvrdi: „Nastojao sam da izbegnem zamke direktnog političkog angažmana, najviše zbog uverenja da moje poznavanje tog područja nije ni izdaleka dovoljno da bih se odvažio na politički komentar.“

Pitamo – kakvo je njegovo poznavanje nekih drugih oblasti, posebno nepolitičkih, koje ga inspirišu na tvrdnje poput one da je navikao na „ološ koji sebe naziva rodoljubima“, ili: „Barabe će paliti ratne vatre sve dok im se to isplati.“ Da li, prema njegovom prethodnom logičkom postulatu, možemo zaključiti da je njegovo poznavanje politike skromno, ali da sa razumevanjem u „ološa“ i „baraba“ drugačije stoje stvari!?

(Ljiljana Bogdanović, Pečat)

KOMENTARI



5 komentara

  1. kuka says:

    Sa G. Markovićem nikad nisam bio načisto. Ne znaš mu nikad šta misli. Da ima inteligenciju i odlično zapažanje vidi se po njegovom pogledu i po filmovima, ali vrlo često se ponaša i predstavlja kao glupan. I ovde je to pokušao. On kobajagi veruje u ispravnost Levijevih stavova, u njegovo pravo da nas etiketira i čašćava uvredama, u bezgrešnost propagandista koji u buljucima svakodnevno naviru u Srbiju, a zapravo zna da je sve to obično s*anje i da nema veze s mozgom. Zato sam očekivao da se neće oglašavati povodom ovog incidenta, da će se praviti blesav, kao ništa nije shvatio i ne tiče ga se previše. To bi mu bilo i najmudrije. Ali on je izgleda dobio nalog da se uzme u zaštitu tu srbomrzačku bitangu. Njegove tekstove na ovu temu mogu shvatiti samo tako, kao naručene i plaćene, uredno po broju karaktera. Levi i društvo imaju bar novca, ako nemaju morala i pameti.

  2. Pastrovic says:

    Goran je cedo izgleda bas velikih smradova (sada pokojnih). Mene fata proliv ne od ovog francudko-jevrejskog smrada i cudovista, nego od Gorana i onog ogromnog buljuka njemu nalik. Ko jos nije pogledao "Srbija godine 0", to da pod hitno obavi.

  3. Barakuda says:

    Sramota je za Srbiju, što je uopšte dopustila da ratohuškaš i plaćenik, koji je svojim prljavim jezikom više nego bombardovao Srbe, dopustila da isti uđe na njeno tlo !

  4. Kosovac says:

    Ljiljana Bogdanović….. je na jedan slikovit način odlično opisala moralni pad jednog srpskog angažovanog „umetnika“. Ipak nije trebala da ga nazove „istaknutog srpskog umetnika“, zato što znamo kakvi su srpski umetnici čiji uspeh naduvavaju šljamovi koji ih plaćaju….. Ako neko one koji su bacili tortu na njega naziva fašistima, taj neko je tupča koji uprkos parama ne može da nađe pristalice kod Srba. Koliko sam primetio, uspeo je da nađe jednog spavača srpsko đubre Milana St. Protića, „istoričara sa kriminalnim znanjem“. I nekog Čedomira Antića uspešnog glumca srpskog poznavaoca istorije….. Takođe je naslov neodgovarajući, u ovom slučaju je „moralni“ Tarzan Anri Levi, a Goran Marković je majmun Čita – oduvek je takve majmune angažovala Evropa i prikazivala kao egzemplare Srba. Naravno, taj Marković i danas uspešno nalazi izraze kojima bi Srbe vređao. Uspeva mu samo kod onih ćoravih koji ne vide kolika je to gnjida.

  5. hristina says:

    Srpski rodoljubi vracaju zastitniku srbomrsca: BARABA si, OLOS si, SLJAM si!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *