Москва и „савезници“

Moskva i „saveznici“

15 avgusta 2018

Piše: Bojan Bilbija

Pre gotovo šest godina, 7. decembra 2012, tadašnji državni sekretar SAD Hilari Klinton, neposredno pre odlaska sa funkcije, uputila je Rusiji zlokobnu pretnju čije pune posledice danas vidimo. Njena izjava da će SAD učiniti sve da spreči nastajanje Evroazijske unije (EAU) na čelu s Rusijom, bilo je jasno upozorenje na predstojeće vojne sukobe i druge probleme za Moskvu. Klintonova je tada, govoreći u Dablinu, najavila da njena zemlja neće dozvoliti Rusiji da „obnovi Sovjetski Savez“ pod maskom ekonomske integracije. „Mi primećujemo neki pomak u pravcu ponovne sovjetizacije regiona. Samo što se to neće zvati Sovjetski Savez. To će biti carinski savez ili savez zemalja Evroazije, ili nešto slično. Mi tačno znamo kakav će biti njihov cilj, zato pokušavamo da razmotrimo sve načine da usporimo ovaj proces ili da mu ne dozvolimo da se ostvari“, direktna je bila šefica američke diplomatije i neuspešni predsednički kandidat. Bez obzira na to što supruga Bila Klintona nije postala predsednik, stare geopolitičke šeme koje su sprovodili i ona i njen muž – i dalje žive.

ULTIMATUM RUSKOJ FEDERACIJI I MOTIVI

Svoju izjavu Klintonova je dala uoči susreta s ruskim kolegom Sergejem Lavrovom, s kojim je nekoliko godina ranije zajedno pritisnula crveno dugme s natpisom „reset“, najavljujući tako punu obnovu odnosa. Izjava je data istog dana kada je američki Senat usvojio „zakon Magnitskog“, kojim Vašington uvodi sankcije ruskim funkcionerima. I samo dan uoči 8. decembra 2012, kada se navršila 21 godina od kada su predsednici Rusije, Ukrajine i Belorusije – Boris Jeljcin, Leonid Kravčuk i Stanislav Šuškevič – potpisali Beloveški sporazum na tromeđi ovih republika i ozvaničili rasturanje SSSR, uprkos tome što je 70 odsto njegovih građana reklo „ne“ raspadu, na referendumu održanom nekoliko meseci ranije.

Sve ovo pokazuje da je Vašington, mnogo pre pripajanja Krima Rusiji u martu 2014, skovao plan za obnavljanje hladnog rata protiv Moskve, uvodeći sankcije i provocirajući krvave sukobe u Ukrajini, u Donbasu, na samoj ruskoj granici. Tako treba i čitati izjavu Klintonove da SAD razmatraju „sve načine da usporimo ovaj proces ili da mu ne dozvolimo da se ostvari“. I kada ona kaže „sve načine“, pod tim svakako podrazumeva – sve načine. To što je njena izjava data u svojstvu odlazeće državne sekretarke ne treba nikoga da zavara: Klintonova govori u ime onih krugova koji i danas, kao i tokom prethodnih decenija, kontrolišu vodeće medije, biznis i politiku ove zemlje. O tome će, verovatno, aktuelni predsednik Donald Tramp imati šta da napiše u svojim memoarima, kada bude objašnjavao zašto je „njegova“ sopstvena administracija dočekivala na nož svaku inicijativu kojom pokušava da smiri tenzije u svetu, ali i u samim SAD. Očito da je i „obuzdavanje Trampa“, kako to vide klintonovci, jedan od onih „svih načina“ za borbu protiv Rusije. Bez obzira na to što Vašington više nema snagu da pobedi Moskvu i što u tim pokušajima uzalud iscrpljuje i sebe i ceo svet.

Na izjavu Klintonove reagovao je i Aleksej Puškov, tadašnji predsednik Komiteta za međunarodne poslove Državne dume, konstatujući da je to „objava svojevrsnog ultimatuma Ruskoj Federaciji“ i da namere Vašingtona o stupanju u političku konfrontaciju na postsovjetskom prostoru – neće ostati bez posledica. Istovremeno, tada se pojavila i vest u „Vašington postu“, da SAD planiraju da više nego utrostruče broj agenata vojne obaveštajne službe u narednih nekoliko godina, sa 500 na 1.600 ljudi. Saradnici Obaveštajne uprave Pentagona delovaće u drugim zemljama predstavljajući se kao biznismeni, naučnici i političari. Zamenik predsednika Akademije geopolitičkih problema Konstantin Sivkov tada je ocenio „da se Amerika priprema za rat“, a glavna meta biće Rusija, koju Vašington, uz Kinu i Iran, smatra za najvećeg protivnika.

UPOZORAVAJUĆI SIGNALI

Još tada, kako je „Pečat“ pisao (broj 246), ruski eksperti su ocenili da pretnje Hilari Klinton da će sprečiti nastajanje Evroazijske unije, treba doslovno i veoma ozbiljno shvatiti. Upozoravali su tad da će u toj borbi verovatno biti upotrebljen rat, u formi lokalnih sukoba u blizini ili na samoj ruskoj granici, čime bi Moskva bila uvučena u vrtlog nestabilnosti. Ukrajinski puč iz februara 2014, kada je demonstrante na Majdanu posećivala tadašnja pomoćnica državnog sekretara za Evroaziju Viktorija Nuland (kadar Klintonove), kao i krvavi raspad ove države koji je usledio, najbolje svedoče o ispravnosti ovih procena.

Šest godina kasnije moguće je već sumirati neke od ovih promena, ali i nazreti dalje korake Rusije, u veoma izmenjenim globalnim geopolitičkim okolnostima. Osim već pomenute Ukrajine, karike koja je nedostajala da bi se na pravi način zaokružila Evroazijska unija, bitne promene se događaju i u državama koje su već pristupile ovom, prvenstveno ekonomskom, savezu. Reč je o najbližim saveznicima Rusije: Jermeniji, Belorusiji i Kazahstanu. Iz ovih zemalja već izvesno vreme stižu signali koji se ne mogu tumačiti kao pozitivni za Moskvu. Ali koje Rusija, kao i mnogo puta u istoriji, može delom da preokrene u svoju korist.

Krajem maja je u Jermeniji, nakon „revolucije ljubavi“, a suštinski klasičnog prevrata, na vlast došla partija „Jelk“, koja je na izborima godinu dana ranije osvojila samo sedam odsto glasova. Za premijera je postavljen njen lider Nikol Pašinjan, pokretač revolucije – suprotstavljajući se ideji da dotadašnji predsednik države Serž Sargsjan bude izabran na mesto premijera, iako je imao neophodnu parlamentarnu većinu. Narod u Jermeniji, izmoren višedecenijskom tranzicijom, prihvatio je inicijativu Pašinjana, pa su Sargsjan i njegova vlada morali da odstupe. Iako je novi jermenski lider uveravao da se političke promene neće pretočiti u geopolitičke, u Moskvi je negativno dočekana vest da je Jermenija objavila pokretanje krivičnog postupka protiv svog državljanina Jurija Hačaturova, danas generalnog sekretara vojnog bloka na čelu s Rusijom – Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). Eksperti ovaj potez ocenjuju kao „jermenski udar na ODKB“.

Hačaturovu se stavlja na teret da je, s pozicije načelnika Jerevanskog vojnog garnizona, 1. marta 2008. nasilno rasterao ulične proteste, odmah nakon što je Serž Sargsjan pobedio na predsedničkim izborima. Tom prilikom je poginulo deset osoba, a oko 250 je povređeno. Naređenje za akciju dao je tada još uvek aktuelni predsednik Robert Kočarjan, koji je takođe sada pod istragom. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov izrazio je zabrinutost zbog ovih poteza: „Rusija kao saveznik Jerevana uvek je bila zainteresovana za stabilnost jermenske države, zato ovi događaji ne mogu da nas ne zabrinu, uključujući i s tačke gledišta normalnog rada onih organizacija na prostoru ZND u kojima učestvuje Jermenija.“

Rusiji, naravno, smeta što u slučaju Hačaturova, ako nova vlast u Jerevanu ima neke pretenzije prema njemu, nije sprovedena normalna procedura – najpre da bude opozvan, a tek zatim pokrenut postupak. Lavrovu je odgovorio pres-sekretar MIP-a Jermenije Tigran Balajan, poručivši da su to njihovi „unutrašnji procesi“ i da nisu povezani sa spoljnom politikom Jerevana, koja je navodno usmerena na „dalje jačanje veza između Rusije i Jermenije, uključujući EAU i ODKB“. Jasno je da ovakav ton prema „najbližem savezniku“, odnosno upozorenje Moskvi da se ne meša u jermenske unutrašnje stvari, kao i sama činjenica da je Lavrovu odgovoreno sa srednjeg zvaničnog nivoa, mnogo toga govori.

SVI „UNUTRAŠNJI PROCESI“ JERMENIJE

Naravno da ODKB nije jermenski „unutrašnji proces“, već trenutno jedini vojni blok u svetu koji stoji naspram NATO. Udar na generalnog sekretara organizacije je faktički pokušaj da se ovaj vojni blok obezglavi. Odbijanje Moskve da uhapsi i izruči Hačaturova svakako bi dovelo do daljeg zaoštravanja s Jerevanom, ali bi imalo i negativnog odjeka u jermenskom narodu, koji na Rusiju gleda s velikim simpatijama, kao svog vekovnog zaštitnika. S obzirom na to da je premijer Pašinjan više puta isticao da neće preduzimati nikakve korake protiv Rusije, niti će menjati dosadanju politiku bliskosti s Moskvom – onda se optužnica protiv Hačaturova može posmatrati i kao svojevrsan udar na njega i njegovu politiku.

„Unutrašnji procesi“ u Jermeniji su, ipak, daleko zanimljiviji nego što se na prvi pogled vidi, a to pokazuje i spisak ljudi koji su ušli u sastav nove Pašinjanove vlade. Na primer, Babken Ter-Grigorjan, bivši koordinator „Fonda Soroša“ i aktivni učesnik antiruskih protesta, sada je zamenik ministra za jermensku dijasporu u Rusiji. U intervjuu za nemački „Cajt“ on je primetio: „Mi više ne želimo da budemo kolonija Rusije. Jermeni su doživeli kao ucenu to što su njihovu državu prinudili da uđe u EAU.“ Tu je i Araik Arutjunjan, novi ministar prosvete, a ranije službenik u helsinškom komitetu i „Transparensi internešenelu“. Odmah po postavljenju ukinuo je školske predmete o istoriji crkve i vojno-patriotsko vaspitanje, što je bio jedan od zahteva Vašingtona, a posebno je „neprihvatljivo“ bilo da jermenska deca uče o poštovanju prema Rusiji, u kontekstu Drugog svetskog rata.

Ključna figura je, svakako, i novi ministar odbrane David Tonojan, koji je od 2004. do 2007. bio jermenski ambasador pri NATO, kada je, kako prenose ruski mediji, uspostavio kontakte s američkim specijalnim službama. Sada će, između ostalog, biti zadužen za saradnju sa „ruskim NATO“, pa nije ni čudo što je sve od starta krenulo pogrešnim putem. I novi načelnik Pašinjanove Državne kontrolne službe je simptomatična ličnost – David Sanasarjan, jedan od aktivista revolucionarnog pokreta „Odbij Serža“. Poznat po svojim rusofobnim stavovima, o čemu svedoči i srdačna fotografija sa neizostavnim učesnikom svih antiruskih pokreta na postsovjetskom prostoru, bivšim gruzijskim predsednikom Mihailom Sakašvilijem, Sanasarjan je svojevremeno opsedao ambasadu RF u Jerevanu, protestujući protiv ruske baze u gradu Gjumri. Transparenti „Putin terorista“, „Neka crkne Rusija“ i „Ruska okupacija, napolje iz Jermenije“, samo su deo njegovog političkog i ideološkog repertoara.

Sa ovakvim kadrovima na najistaknutijim funkcijama očigledno je šta se može očekivati od Jermenije, ali je sasvim jasno i da Moskva neće raspirivati nemire koji bi mogli da prerastu u krvoproliće u bratskoj državi. Zato je verovatno da s jermenske strane treba očekivati dane i mesece pune tenzija i koraka usmerenih na dalje zaoštravanje odnosa s Moskvom – umesto na njihovo „jačanje“, kako tvrde činovnici u Jerevanu.

NASILNI SCENARIO I PLIŠANI RASPLET

Ali to nije sve. Posle Gruzije i Ukrajine, a sada i Jermenije, koje su posle uličnih prevrata krenule putem konfrontacije s Moskvom, slični procesi sazrevaju i u Belorusiji i Kazahstanu, dve ključne članice ODKB i EAU. Njihovi predsednici Aleksandar Lukašenko i Nursultan Nazarbajev već izvesno vreme pokazuju otvoreni otklon od Moskve, o čemu najbolje svedoči potpuno odsustvo njihove podrške kada je reč o ruskoj politici prema Krimu i Ukrajini. U kuloarima, kako se tvrdi, oni već nazivaju Rusiju „agresorom“ i započinju preorijentaciju – politički prema Zapadu, a ekonomski prema Kini. Kako ukazuju ruski mediji, u obe države aktivno rade zapadne fondacije koje pripremaju kritičnu masu za diskreditaciju vlasti, često koristeći i nacionalističke elemente, kao u Ukrajini. Prema procenama, za Belorusiju se sprema nasilni scenario, radi koga se u Ukrajini već obučavaju stotine boraca, dok je Kazahstan bliži „plišanom raspletu“ po jermenskom modelu.

U Rusiji, naravno, sve već dugo znaju i prate ove aktivnosti. Za sada još uvek održavaju „savezničke“ odnose s njima, ali su sigurno spremni i planovi za slučaj ukrajinskog ili jermenskog scenarija. Mnogi se pitaju zašto Rusija ne spreči takav razvoj događaja, ali zbog prirode tamošnjih režima to je teško učiniti bez velike krvi. Tako da sve zavisi od vlasti u Minsku i Astani, ali i tamo poslednjih godina vode „politiku ševrdanja“, zaboravljajući svesno na svoje savezničke obaveze. Moskva zasad plaća i izvršava svoje obaveze, omogućujući Belorusiji, Kazahstanu i Jermeniji sve povlastice EAU i ODKB, omogućujući im privilegovani pristup svom tržištu, snabdevajući ih jeftinim energentima i naoružanjem i obezbeđujući spoljne granice ovog saveza od svih aktuelnih pretnji.

TEŠKA ISKUŠENJA ZA SAVEZNIŠTVA

To, ipak, ne može večito trajati. Ako na vlast u ovim državama dođu prozapadne snage, kao u Ukrajini, Gruziji i Jermeniji, tada će savezništvu doći kraj. To će dovesti do velikih potresa u ovim državama, tradicionalno orijentisanim na saradnju s Rusijom. Ko će braniti jermenske granice, ako ne Rusija? I ko će moći u tom slučaju da prigovori Moskvi, ako se okrene saradnji s Turskom i Azerbejdžanom, tradicionalnim protivnicima Jerevana? Ko će Belorusiji da dotira milijarde dolara godišnje, kao do sada? Da neće „zapadni prijatelji“? O tome ponešto znaju beloruski baltički susedi, koji ne mogu da se načude šta ih je snašlo od kada je izbila svetska ekonomska kriza. Drugim rečima, za Rusiju i njene saveznike dolaze teška vremena, puna iskušenja i od toga kako će svi zajedno odgovoriti na ove izazove zavisi njihova budućnost i bezbednost. Sigurno je tek da Moskva neće nikoga prisiljavati, a još manje moliti, da prihvate nešto što ne žele. Ali moraće da prihvate i snose sve posledice svojih odluka.

(Pečat)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Bogomir says:

    Degenerici moskovskog kremlja samo nemo sede i gledaju, a ako im se ukrajinski scenario ponovi i u Belorusiji i Kazahstanu, onda su ugasili potpuno. Ni ovako ih niko ne uzima za ozbiljno, a oni se jos uvek kockaju i ne zele ni sami sebe spasiti. Ne pokazuju nikakvu cvrstinu niti ozbiljnost te ih ni drugi ne percipiraju tako. Strahovita je ta sovjetsko pravoslavna patetika i defetizam. Ako se ne probude i oruzjem ne povrate svoju teritoriju (bivsa carska Rusija) i ne zavedu kontrolisanu ekonomiju, nestace! U tom slucaju po zasluzi! Bice mi zao bele rase, ali ako su mentalno zakrzljali onda tu pomoci nema.

  2. Kulak says:

    Ako je sve ovo tačno,ispada da Ameri u Belorusiji,Jermeniji i Kazahstanu sve pripremaju i organizuju,a Rusi samo vatrogasno deluju kad već plane požar.Rusija očito mora iz temelja menjati svoju vanjsku politiku.Zasad je to sa strane Rusije sve mlako i mlitavo.Neće to dalje ići tako.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *