МОСТ КОЈИ СПАЈА ИСКРЦАВАЊЕ У НОРМАНДИЈИ и Сеобе Срба под патријархом Чарнојевићем

МОСТ КОЈИ СПАЈА ИСКРЦАВАЊЕ У НОРМАНДИЈИ и Сеобе Срба под патријархом Чарнојевићем

31 маја 2017

Пише: Милош Кордић

Једног давног новембарског дана у Француској сам. Обилазим обалу Нормандије. Било је хладно, сиво, али није кишило, као у чувеној песми Барбара Жака Превера, у којој песник каже да рат је свињарија и како без престанка киши над Брестом / једнако као и тада… А сад се и сам само сећам. (Иначе је Брест у Другом светском рату био база нацистичких подморница.

Јер ускоро ће 6. јун. Тог дана је 73. годишњица Дана Д. Односно операције Оверлорд. То јест искрцавања 160.000 војника западних савезника у Нормандији, на француској обали.

Тај дан је западним савезницима (Американцима, Британцима, Канађанима и осталим учесницима у операцији) „најдужи дан“ у историји њиховог ратовања. Они су га прозвали и најдужим даном ратовања у Другом светском рату. Са чиме се тешко сложити, јер свако има свој најдужи дан: и Руси, и Кинези, и Срби, и Белоруси… И још западни савезници непрестано истичу како је та операција била одлучујућа за исход Другог светског рата и коначни слом Адолфа Хитлера. А ни то није тачно: Хитлер је већ био поражен код Лењинграда, Москве, Стаљинграда… у Африци… Његов крах почео је много раније. Али…

Него, нешто друго је ту у питању: незаустављиво напредовање Црвене армије ка западу. А са Црвеном армијом напредује и комунизам. Па је код западних савезника, који су то постали управо у тој операцији, у којој је рођена идеја о каснијем стварању НАТО-а, завладао страх од напредовања Црвене армије и даље од Немачке: на запад Европе. Те је, према томе, то и политичка операција. Јер Стаљин је још 1942. године молио, тражио, свеједно, Черчила да против Хитлера покрену удар и са западне стране… И заиста су се већ тада Рузвелт и Черчил договарали око отварања „другог фронта“. Али се чекало. У неким документима, на које сам наилазио, чекао се крах Стаљина и комунизма. А онда ће се лако са немачким нацистима. Па је све било другачије. И чекало се: до почетка јуна 1944. године… А о томе би се могло писати и писати. И писано је и много тога објављено. Али, ако ћемо искрено: фалсификовању историје никад краја!

Једног давног новембарског дана, велим, у ствари дана већ касне јесени 1971. године, стојим изнад стрме, потпуно окомите, високе обале Нормандије. У близини градића (негде га називају и рибарским сеоцем) Ароманша. Гледам у даљину. У правцу северозапада. Али енглеска јужна и југоисточна обала (одакле су и кренули савезници), као и њени градови Брајтон, Портсмут и бројна мања насеља не виде се с овог места. А преко најчешће сивог, густом маглом овијеног Енглеског канала. Затим обилазим (и обилазимо) обалу. Све пусто. Хладно. Уоколо су некакве сасвим ниском травом обрасле јапаге, јаруге; као и остале површине обале што су обрасле таквом травом. Јапаге су успомене на бомбе. Ту су и остаци немачких бункера. Из земље се издижу овалне бетонске куполе. Спуштамо се у бункере: сивило, дебели и на многим местима порушени и распуцали зидови армираног бетона. Ту, у тим зидовима скончали су безбројни млади животи. Размишљам: за шта? за кога?

Доље, испод обале: дубоко. На дну обале: пијесак, плажа, а мутна, готово браон вода запљускује пијесак. Ту је вода прилично далеко од доњих ивица стрме обале. А кад наиђе плима – слика ће бити другачија.

И то је плажа Голд. Испред Ароманша. Па да подсетим: на тој плажи искрцавао се 30. британски корпус из састава 2. британске армије, под командом генерала Демпсија, са 49. и 50. пешадијском дивизијом и 8. оклопном бригадом, са укупно 25.000 војника. Ту су британски војници гинули као у кланици.

А тако је било и на левом крилу немачког фронта, на западној његовој страни, односно на десном крилу савезничког удара, на плажама Утах, где се искрцавала 1. америчка армија, под командом генерала Бредлија, у чијем је саставу био 7. амерички корпус, са 90. и 4. пешадијском дивизијом, са 23.000 војника, и 2. батаљоном ренџера, са 230 војника, и Омаха, где се искрцавао 5. амерички корпус, такође из састава 1. америчке армије, са 29. и 1. пешадијском дивизијом, са 34.000 војника, те источно, на плажама Јуно, где се искрцавао 1. британски корпус, такође из 2. британске армије, са 3. пешадијском дивизијом и 8. оклопном бригадом, са 21.400 војника, и плажа Сворд, на којој су се искрцавале 51. и 3. пешадијска дивизија и 27. оклопна бригада из састава 1. британског корпуса, а такође из 2. британске армије, са 28.000 војника. И по свим тим плажама, а све су то њихови шифровани називи, гинули су војници као на текућој траци.

У операцији су учествовале: на делу француске обале, по западним положајима, односно по левом крилу фронта немачке одбране дејствовале су 82. и 101. америчка падобранска дивизија – 15.500 падобранаца, 1.660 авиона и 512 једрилица, по источним положајима, с ударом и на централне немачке положаје, дејствовало је 12.000 авиона и 3.500 једрилица, затим је ту била и 6. британска падобранска дивизија са 8.000 падобранаца и 1. канадски батаљон са 733 авиона и 355 једрилица.

Поморске снаге савезника бројале су 7.000 бродова, у чијем је саставу било 1.200 ратних бродова и 4.000 десантних бродова.

Врховни командант операције био је генерал Ајзенхауер (каснији председник Сједињених Америчких Држава), заменик врховног команданта: маршал Тедер, начелник штаба: генерал Смит, а командант копнених снага: фелдмаршал Монтгомери. На другој страни, командант немачког фронта у Нормандији био је фелдмаршал Ромел. Случај је хтео да се фелдмаршали Монтгомери и Ромел поново нађу један наспрам другог, као кад су ратовали и надмудривали се по пустињским просторима северне Африке. (Тада је Ромел и назван Пустињска Лисица.)

Немачки фронт чинило је седам пешадијских дивизија, једна падобранска, једна оклопна и једна СС оклопна дивизија, више од 20 батерија обалних топова, бројни веома добро утрђенеи бункери итд.

Обилазим музеј: документарни филм, затим фотографије воде, неба, стрмих обала, чамаца, бродова, авиона, једрилица, бункера, тенкова, па униформи (и прилично очуваних, и раздераних, и пробушених) Американаца, Британаца, Канађана, Пољака, Аустралаца… безброј друге опреме и предмета, личног наоружања, шлемова (и куршумима пробушених), карата операција… фотографије младих људи како скачу са пловила, како падају у воду, стотине, хиљаде младих људи падају у воду – једни покошени жестоком немачком ватром, други, још живи, газе преко и поред њих, форографије болничара… фотографије авиона, једрилица и падобранаца… Касније сам одгледао више документарних филмова о тој операцији, као и онај чувени играни филм о Дану Д. И имао сам прилику да слушам и једног од оних који су све то преживели. Храброст? питао сам. Не! рекао је. Страх? питао сам. Не! рекао је. Па шта је? питао сам. Оно што не знаш шта је, одговорио је. И додао: Неко посебно стање било је у питању, поготово испољено пред искакање са чамца. Гледаш како испред тебе твоји другови падају један преко другог и остају у води. А ти идеш, не мислиш на куршум који те чека, који те гледа, мери, сусреће… који је твој. Јер ти си заиста његов. И случајно останеш жив. Па си тек после неколико дана свестан да си остао жив. Ја сам то осетио у једном селу јужно од Каена…

Обишао сам и гробље (и немачко): поља и поља белих крстића. Ту лежи младост која јесте знала због чега креће на Немце распоређене на нормандијској обали, али јој није било јасно због чега баш ту. Ту, на најнеприступачнијем делу те северне француске обале? (О томе су написане хрпе књига.) Ту, где ће недалеко од обале остати заувек: 29.000 мртвих и 106.000 рањених и несталих Американаца, 11.000 мртвих и 54.000 рањених и несталих Британаца, 5.000 мртвих и 13.000 рањених и несталих Канађана, 20.000 изгинулих Француза и тако даље.

А каква би историја и Европе и света била да није било тог искрцавања? Тог „најдужег дана“? Дана Д да није било? Као и каква би та историја била да је Хитлер освојио и Лењинград, и Москву и Стаљинград па преко Урала стигао и освојио Сибир? (Овде је добро сетити се речи Медлин Олбрајт о Сибиру.)

И онда још размишљам: шта би било да патријарх Чарнојевић није повео моје претке тамо куд их је повео?

Јер, враћајући се из Француске, па пролазећи кроз Аустрију ка граници са Југославијом, слушам на радију: закључци из Карађорђева са састанка Тита и „осталих другова“ са руководством Социјалистичке Републике Хрватске.

„Хрватско прољеће“ је било на дневном реду. А била је, велим, 1971. године.

Каква случајност! Какав мост од те сасвим случајне историјске метафоре!

(ИНТЕРМАГАЗИН)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Kosovac says:

    Видим отприлике бројке изгинулих западњака на том искрцавању. У збиру са осталим њиховим изгинулим у II светском рату, то је велика бројка. Такође може се направити збир изгинулих Немаца са сателитима. Изгинули наши и Руси се не рачунају, то је колатерална штета. Све ове њихове погибије су их опаметиле, па су дошли на генијалну идеју „обојене револуције“. Ради као сат. Срби су били у стању да им покваре ту револуцију, али без подршке Русије све је осуђено на пропаст. Нажалост, Јелцин је ту одиграо пресудну улогу….. Џорџ Буш Старији је једном рекао да је СРЈ велика опасност за безбедност Америке. На то су наше демократе и Обновитељи српства рекли једно вриштаво „ха ха ха….“. А Буш није мислио да је Србија велика војна сила наравно, мислио је да би успех Србије против „обојене револуције“ био пример свима осталима који су планирани за напад…..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u