Мост на Калемегдану још увек само на папиру

Мост на Калемегдану још увек само на папиру

3 јуна 2015

MostnaKalemegdanu_2_druga-12863653419-2_675x0 34Како на најбржи начин стићи од шеталишта на Сави, крај Бетон хале, до терасе на Калемегдану, у подножју „Победника”? Мостом. И то не било каквим, већ маштовитим решењем које су осмислили двојица вајара, Мрђан Бајић и Ричард Дикон. Апстракција којом се одликује њихов уметнички израз, сваког понаособ али и у комбинацији, резултирала је, како они воле да кажу, интервенцијом у јавном простору – комбинацијом скулптуре и вијугавог моста –пасареле, пројектоване тако да се уклапа у крајолик а да је цена довољно разумна да би једног дана могла и да се изгради (за сада, град Београд није отишао даље од номиналне подршке).

До пројекта који Београдску тврђаву комуникацијски враћа до обале река од којих је природно одвојена, Бајић и Дикон стигли су након вишегодишње сарадње, започете 2006. године. Као велики ауторитет на пољу скулптуре, између осталог и добитник престижне Тарнерове награде, коју једном годишње додељује музеј „Тејт модерн”, Дикон је тада замољен да се укључи у рестаурацију Мештровићевог Споменика захвалности Француској али и да размисли да неку скулптуру уради лично, посебно за Калемегдански парк.

– Пошто не сматрам да се скулптуре могу тек тако поставити негде где постоји празан простор, била ми је потребна помоћ неког ко овде живи и ствара, а пошто сам познавао Мрђана – ето решења. Истражујући парк дошли смо до идеје којом је почео наш разговор. Зашто не бисмо направили нешто што је и иновативно и корисно – мост. Са сводова тврђаве имао сам више пута прилику да видим ваше суграђане како покушавају да пређу преко прометне улице (Булевар Војводе Бојовића) и дођу од Калемегдана до реке најкраћим путем. Одлучили смо да им тај проблем решимо – подсећа Дикон на догађаје од пре неколико година, док разговарамо у паузи предавања које је са Бајићем одржао током Десете београдске недеље архитектуре.

И један и други своја дела стварају користећи разнолике материјале, обојица веома заинтересовани за јавне просторе (један од многих Диконових радова налази се, рецимо, на Трафалгар тргу у Лондону). Стога, ни мост није пројектован другачије – није реч о монолитној скулптури већ комбинацији дрвета, камена, цигле, мермера, стакла, бетона, челика… Свега тога има и на тврђави, па је кохеренција потпуна. Али не стопроцентна.

– Намера је, ипак, да се наш рад издваја, и да самим тим да нови тон и поглед на околне зидине, реку, улицу али да истовремено не буде исувише под утицајем савремене технологије, ако се изузме хидраулични лифт на једном крају моста – објашњава наш саговорник.

Иако Дикон каже да он лично не воли да црта јер по њему то убија идеју, већ радије прави моделе док Бајић изванредно барата оловком на папиру, њих двојица одлично су се спонтано споразумевали, нису морали да преговарају шта ће ко да ради. Можда и зато што су обојица велики поштоваоци рада оног другог, при чему наш гост из Велике Британије истиче да му рад у четири руке нимало није стран.

– Била би штета не изградити овај мост. Ако бисмо добили решење које би гарантовало да су градски оци стали иза пројекта и решили да се мост гради, ми бисмо кренули и у скупљање средстава и тражење спонзора. Овако, можемо само о њему да разговарамо – примећује уметник, додајући да тренутно ради на још две изложбе, које ће ускоро угледати светлост дана. На крају поручује:

– Не мислим да уметност може да мења свет али градити мостове, па чак и само метафорично, добра је ствар!

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u