Možda beše vreme i za svečanu kneževu večeru, gospodo poslanici

Tweet

Piše: Miloš Kordić

I konačno je usvojeno! Usvojen Izveštaj… Usvojen Sporazum… Narodni poslanici Narodne skupštine Srbije vredno su radili. Do kasnih večernjih časova. Kad noć nad Beogradom beše topla, čista; prava aprilska. I u tu kasnu noć narodni su poslanici glasali. I izglasali – Izveštaj o radu naših pregovarača i Sporazum Beograda i Prištine o tome kako će se to dalje sređivati i uređivati sa Kosovom. A kad je u pitanju srpski narod. I ostala pitanja, naravno.

U stvari, narodni poslanici su izglasali Sporazum koji Srbiji otvara put ka toliko žuđenom datumu. Jer datum je nama – sve! Pa bismo mogli, da nam je do toga, da, kao u stara vremena kad smo nešto slično uzvikivali, da uzviknemo: Svi smo mi datum! Sporazum otvara put ka, verovatno, večnom rešenju pitanja opstanka Srba na Kosovu i Metohiji, Srba na severu Kosova (onih koji se usude da ostanu). Sporazum otvara put ka toliko neophodnom pomirenju između Srba i Albanaca sa Kosova i Metohije. I to posle toliko vekova kroz koje nisu uspeli da se pomire. I to posle bratstva i jedinistva, kojim se činilo sve kako bi uspelo, da bar nekako… Ali, ništa! E, da se srpski general Jovan Belimarković setio, kad je oslobađao Vranje i postavljao granicu kod Bujanovca (i danas je tamo granična nekakva kućica, ako se sećam), poneo bilo kakav sporazum… Gde bi i njima i nama bio kraj! Ali će sada zato ovaj Sporazum… Sa kojim Albanci nisu baš zadovoljni. Ali, bolje išta nego ništa, što veli srpska narodna, a prihvatili oni.

A kad je Sporazum usvojen – beše petak. A njega praznoverni izbegavaju. Jer petak je turski svetak. Jer petak nekad zna da bude i crni petak. Jer petak je nekima i posni dan. Pogotovo je posni onima koji ionako nemaju šta da jedu. Pa im post petkom i ne pada tako teško.

A poslanika juče u Skupštini, i onih koji čine vladajuću većinu i onih koji su u opoziciji, kao retko kad. U raspravu uvodi premijer: druge nam nije bilo nego da parafiramo, da prihvatimo. Pa smo dobili i mnogo više nego što nam je prethodno ponuđeno. I poslanici diskutuju, obrazlažu, hvale sporazum, osporavaju ga, kritikuju. Jedni se pale, gore, plamte. Drugi drže predavanja o istoriji, o međunarodnom pravu, o kosovskoj mitologiji. Jer niko drugi na svetu ne živi u svojoj mitologiji, osim Srba. I niko drugi nema prošlosti, osim Srba. Svi su na svoje današnje prostore stigli iz budućnosti. Samo Srbi prispeše iz prošlosti. A to ne valja – neophodno je biti u budućnosti i gledati isključivo u budućnost. To znači da ćemo morati da menjamo državne praznike čiji su slavni datumi u našoj prošlosti. Kakve pobede, kakvi ustanci, Turci, Austrougari, Nemci… kakvi bakrači! Zaboravi. Kao Francuzi i Nemci što su zaboravili. Francuzi danas nemaju tri čiste šta to beše Francuska revolucija. Nemcima ne pada na pamet da se sete šta im ono beše Firer. A naši poslanici repliciraju jedan drugoj, jedna drugom… Poslanici se i vređaju. Vređaju jedni drugima predsednike, stranke, partije, lige, pokrete. Spominju se devedesete, ratovi. Spominju se ustavi, izručivanja. Pa što oni to nisu rešili kad su oni bili ovi, odnosno na vlasti? Oni koji su govorili da je Kosovo svoja država, da su važni ljudi a ne teritorij, drže predavanja i opominju kako su oni bili u pravu. Drugim rečima, likuju! Ovi im kažu da su i oni bili na vlasti, pa što nisu…

Slušajući ih, dođe čoveku teško. Dođe mu da se zapita da li oni uopšte znaju šta je na dnevnom redu. Znaju li oni o čemu raspravljaju? I ono što je najtužnije: znaju li oni o kome raspravljaju? O Srbima sa severa Kosova? O Srbima sa područja celog Kosova i Metohije? Ili samo o onome što su u Briselu parafirali Beograd i Priština? Da li je priznato Kosovo? Da li je izboreno najbolje od onoga što je moglo da se izbori?

Slušajući ih, pojedine, čovek mora da se zapita da li su oni čuli za šezdesete, sedamdesete godine na području bivše Jugoslavije, za Ustav iz 1974. godine, za trovanje u studentskoj menzi, za štrajk rudara… I za mnogo čega drugog? Jer njima su isključivi krivci Srbi. Za sve. I svagde. Svuda. U svemu što se dešavalo, vele, poslednjih dvadeset i nešto godina.

Slušajući neke od njih, čovek mora da im poželi da nikad ni jedan od njih ne bude prisiljen da beži iz svoje kuće, svog stana. Da nikad nigde ne ostavi dečje fotografije, igračke, knjige, sve, ceo život. A ko je za to kriv? E, to je pitanje svih pitanja. A odgovora niotkud. Život iz kartonske kutije nužnog smeštaja izgleda sasvim drugačije.

U Prištini kažu da je Beograd priznao Kosovo. Što znači da je Srbija priznala Kosovo. Beograd, u kome se govori Kosovo i Metohija, koga pod tim imenom nema nigde u dokumentima, kaže da su parafom spaseni Srbi na Kosovu. Posebno Srbi na severu Kosova. Osim onih čija su imena na poternicama kod Tačijevih bezbednosnih organa.

Sednica traje. Pojedini poslanici viču, galame, repliciraju. A narod je u pitanju. Narod čeka, nada se. Iako narod odavno zna da nada ne umire više poslednja. Ako nade uopšte više i ima za onaj dole srpski narod? Šta zaista narod, koga je dve stotine hiljada prognano sa Kosova i Metohije, da očekuje, slušajući svoje poslanike?

E, sad, bilo kako bilo, narodni poslanici Narodne skupštine Srbije većinom su glasova usvojili Sporazum o… 

Međutim, možda bi bilo dobro da se zapitamo: da li Srbi sa Kosova i Metohije zaslužuju mnogo više od bilo čijeg parafa, od bilo kakvog glasanja o svojoj sudbini, od bilo kakvog referenduma? Ukoliko ga bude? I ko to hoće i mene da uvali pa ja da odlučujem o sudbini Srba u Gračanici, Štrpcu… Kad nisam bio u stanju ni o svojoj…

A možda sinoć, pre glasanja, beše i vreme za svečanu kneževu večeru, gospodo poslanici!?

Jer petak nekome zna da bude i crni petak. Zna, a možda i ne mora. Dao Bog da ne mora, što kazao narod.

Tweet