Може ли Америка да преживи?

Može li Amerika da preživi?

7 avgusta 2018

Piše: Slobodan Reljić

Da je neko biće s Marsa 16. jula leta Gospodnjeg 2018. sletelo na našu planetu, ne bi moglo da posumnja da je Zemljane konačno stigla Apokalipsa. Tornado koji je tutnjao zapadnim medijima nosio je sav brlog „kraja istorije“, a pali anđeo po imenu Donald Tramp uspeo je da tog „sudnjeg dana“ odloži dolazak „carstva Božjeg“. Sa zlim Donaldom u prestonoj kuli helsinškog grada sedeo je neki lik, lako nasmešen i opušten, za koga Marsovcu – sudeći po pomahnitalosti zapadnih telala – ne bi ostala na mrva sumnje da se radi o Satani lično, bez obzira što nije baš ličio na onog sa crteža Gistava Dorea.



TRAMPOVA ZASLUGA 

Kad je prljava voda počela da se povlači u korito, u svu tu trulež i smrad dobri Donald je ubacivao neke reči prevratnice. Da to što su svi čuli jeste tako zvučalo, ali ne znači „to“. Ili tako nekako. To, inače, spada u njegov uobičajeni ritual umirivanja pobesnelih „pasa čuvara“.

Ko god da je Donald Tramp, nesporna je njegova zasluga da jasno pokaže, i svetu i Amerikancima, pravo lice demokratije „vodeće zemlje zapadnog sveta“. Iz bekstejdža je izvukao na videlo „fejk njuz“ i „duboku državu“. Dosad su se negde iz dubina mulja javnog mnjenja, zgodnim prilikama, vadile laži i prevare koje su određivale tokove istorijskih događanja, ali bi legenda o „slobodnim novinarima“ i „nezavisnim medijima“ to uvek prekrivala. Nije to mogla da preskoči ni Hana Arent. S dolaskom Donalda Trampa „fejk njuz“ je postao Istina za mase i standard američkih izveštavanja.

U IME (DUBOKE) DRŽAVE 

U „nezavisnim medijima“ predsednik koga je izabrao narod po unapred propisanim pravilima – na to se jedino nije usmeravala medijska artiljerija – strelja se svakodnevno kao najstrašniji terorista. Bez skrupula. Municija potrošena na Bin Ladena i ISIL ne bi bila dovoljna ni za jedno pre podne rešetanja predsednika. U ime koga? Naroda?
Ne.

U ime „duboke države“!

Nikad, nigde, nijedan režim, kakav god, nije se javno hvalio kako ima „duboku državu“ koja, u stvari, nekontrolisano vlada društvom a posle nekih lažnih izbora. I kako javnost, demokratska javnost, nema ništa protiv da ona, takva kakva jeste, može u ime „hunte“ da slobodno ruši – legalno izabranog vladara. Amerika je prva.

America first! je doduše bio i slogan Donalda Trmapa, koji je on posudio od predsedničkog kandidata iz 1916. Vudroa Vilsona, ali ni u jednom slučaju se nije išlo do tačke u kojoj je danas američka stvarnost. Ovde je sve postavljeno na glavu. I bez sećanja da, inače, stvarnost podrazumeva da se stoji na nogama.

ZADAH NOVCA 

Pošto je ovo ozbiljno vreme, napravili bismo grešku ako bismo za ove nepodopštine optuživali samo američke medije.

Jeste, kao što je još tridesetih godina prošlog veka uočio mudri Bela Hamvaš, „novinarstvo progutalo religiju, nauku, umetnost – u ime politike. Politiku je progutao novac i ona je umrla. Nad Evropom se širi zadah novca koji truli“, a od tog vremena budućnost čovečanstva zavisi od Amerike „koja je škartirala ljudsku dušu, jer se tamo ništa nije moglo izračunati“. Jer kad bi stanje bilo pri zdravom razumu, kako bi nekome ko je danas kongresmen, donosilac zakona, moglo da padne na um da se „ispita Trampov prevodilac“ koji je prenosio predsedniku Amerike ono što mu je govorio predsednik Rusije u „razgovoru u četiri oka“.

Dobro, možda će čovečanstvo zaista u nekoj zemlji Utopiji stići do toga da svoje predstavnike natera da ne mogu da vode pregovore u koje narod nije posvećen, ali kongresmen nije od onih koji to žele. Jer tad ne bi bio kongresmen. Što je samo uloga u demokratiji koja je svedena na „umetnost kako treba nastupiti umesto naroda i ošišati vunu s njega: svečano, u sopstveno ime, u korist nekoliko valjanih apostola“ (Bela Hamvaš).

Vek kasnije izlaze i u Americi knjige naslovljene Može li Amerika preživeti globalni kapitalizam?. Autor Robert Katner setio se jednog drugog mudrog Mađara iz XX veka koji je još četrdesetih objasnio da je „pobeda fašizma bila neminovna zbog liberalne opstrukcije bilo kakvih reformi, uključujući planiranje, regulaciju ili kontrolu“. Karl Polanji, pisac kapitalnog dela Velika transformacija (prevedeno i na srpski, „Filip Višnjić“, 2003), može i danas da se čita kao objašnjenje ove duboke krize zapadnih društava. Autori kao Katner toj misli – kako krivica za propadanje kapitalističke imperije dolazi iznutra, od sumanute trke za profitom koja poništava demokratiju i sve njene institucije čini komičnim i obesmišljenim – samo dodaju nove i još poraznije činjenice.

TEHNIKA ŠIRENJA LAŽI

Buka i bes koji se valjaju medijskim baruštinama gde se pothranjuju fobije protiv Rusije pre svega, a sada i protiv Kine i svih neposlušnika, znakovi su bolesti i nemoći. I nastojanje da se prikriju očigledne laži. Na primer, u demokratiji globalnog kapitalizma se kao čin „vladavine naroda“ uspostavlja normalnost da se američki kapital oplođuje u Kini, bez obzira na to što je američki narod tako ostao bez 2,4 miliona radnih mesta. Ili će vam objektivni mediji gromoglasno javljati o „uspešnoj stabilizaciji Grčke“, iako je od 2010, kad počinje operacija mera štednje po principima Vašingtonskog konsenzusa, do 2016. grčki BDP pao za 35,6 procenata. Što je pad dublji, to je let duži.

Tehnika širenja najočiglednijih laži u zapadnim medijima uveliko prevazilazi dostignuća medija na Istoku pred raspad SSSR-a i sistema državnog socijalizma. Kad laž prevlada istinu, poglavice nastoje da ambis, pred koji su dovele pleme, predstave kao zelenu dolinu pored reke. Najpogrešnije bi bilo sve objašnjavati ekonomskim razlozima. Kriza savremenog društva je i dublja i šira. Ona doseže do pitanja opstanka.

NUKLEARNA PRETNJA

U Helsinkiju su predsednici dve najnaoružanije nuklearne sile trebalo da razgovaraju i o uspostavljanju efikasnije kontrole nad tim monstrumom. Ukoliko ne bude pokrenut rad na produžetku Sporazuma o merama za dalje smanjenje i ograničenje ofanzivnog oružja (START3), on će za godinu i po dana jednostavno isteći. Vladimir Putin je, posle Helsinškog sastanka, podsetio „da je taj sporazum mogao da prestane da važi još pre nekoliko godina, ali da je tada učinjen ispravan korak, te je ruska strana izašla u susret i sklopila ga sa SAD“.

Ekspert koji razume razmere rizika pokušava ovih dana da to učini što očiglednijim za mrtvo javno mnjenje: ako bi došlo do nuklearnog sukoba dve sile, aktiviranje potencijalnih 7.600 nuklearnih glava moglo bi da iznad razorene Zemlje stvori oblak od 150 miliona tona dimne mase, što bi zaustavilo 70 odsto svetlosti Sunca bez koje nema života na našoj planeti. To bi proizvelo drastičan pad temperature na Zemlji, kao pre 18.000 godina kad su zbog toga izumrli dinosauri, a preživele samo životinje manje od 25 kilograma. Strašna slika nestanka, naravno, neće imati nikakav uticaj na suzbijanje epidemije rusofobije, što je izgleda najraširenija bolest zapadnih demokratija.

Jer u društvu krize poznog kapitalizma „tehnika zato i postoji da bismo se lakše i brže međusobno istrebili. Moral zato da bismo činjenicu istrebljenja etnički opravdali. Umetnost zato da sve to ulepšamo, a filozofija zato da povrh svega dokažemo da je sve to baš tako moralo biti“. Mudri ljudi su to videli tridesetih, lakoverni sa svim posledicama to doživeli četrdesetih, ali – ništa nije naučeno iz istorije, tako da citat star čitav vek izgleda kao da je uzet s nekog savremenog bloga.

PROLAZNA FAZA ČOVEČANSTVA 

Dani Rodrik, turski ekonomista koji je stigao do Harvarda, uočava da valja priznati „da je liberalna demokratija samo prolazna faza u razvoju društva“, ali „dok oplakujemo njenu krizu treba znati da manjak liberalizma nije jedino što nam preti. Treba tragati i za rešenjem problema nedovoljne demokratičnosti“. Ali može li to da učini društvo u kome nema spremnosti da se razume da su „demokratija, nacionalni suverenitet i globalne ekonomske integracije nekompatibilni“?

U tom rasulu i sam izbor Trampa za predsednika pokazuje svu krhkost „znanja“ liberalnih vladara. Njegov uspon ostvaren je, pokazuju istraživanja, na „osećanju ugroženosti belaca o pitanjima statusa i društvene dominacije“. I kod belih Amerikanaca, na kraju krajeva, takva osećanja budi nešto više od svote novca koji oni i dalje imaju neuporedivo više od crnih, crnpurastih ili žutih. Njihova društvena dominacija je takođe neupitna, ali ne više apsolutna. Ali to je dovoljno da se društveni inženjering čije su glavne arhitekte mediji – uruši. „Ameriku nikad neće uništiti ništa spolja“, govorio je Abraham Linkoln. „Ukoliko propadnemo i izgubimo svoje slobode, to će biti samo zato što smo već uništili sami sebe.“

Šta je Donald Tramp u toj enigmi teško je reći. Ali ne izgleda nemoguće da njegova uloga može biti da ostvari „proročanstvo“ kako će američki imperijalistički kapitalizam proizvesti rat takvog razaranja da će se „čovečanstvo vratiti prostijem načinu života“. Vreme u kome su moguće ovako bezglave histerije, kao posle sastanka u Helsinkiju, množi crna proročanstva. Ali svet sa ovakvom Amerikom je samo prolazna faza na putu čovečanstva. Istorija se nastavljala i posle opadanja važnijih imperija. Svet to već razume. A i Amerika će, kad njene medijske „oči i uši“ skinu crne naočare i izvade slušalice iz ušiju.

(Pečat)

KOMENTARI



Jedan komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *