MOŽE LI GRENEL DA POSVAĐA SRBIJU sa Rusijom i Kinom

Tweet

Potrošeno je mnogo prostora i vremena za objašnjenja o štetnosti vašingtonskog papira na srpsko-ruske odnose. Ipak, ovde treba imati u vidu jedan detalj. Međudržavni odnosi regulišu se ugovorima o saradnji u određenim oblastima ili zajedničkim odlukama, obično su ratifikovanim u parlamentima.

Srpsko-ruski odnosi ostaju regulisani nedvosmislenim sporazumima, sa jasnim obavezama ugovornih strana. Po pravilu, oni su rezultat višegodišnjih pregovora, uvažavanja obostranih interesa i predstavljaju deo političkog kontinuiteta. Niti ih je moguće jednostavno i jednostrano raskinuti bez ogromne štete (ne samo političke, već i finansijske) po inicijatora takvog koraka, niti je bilo ko najavio ovakvu meru. Dakle, iako nekoliko vrlo problematičnih formulacija u pomenutom papiru otvaraju pitanje održavanja postojećeg ambijenta unutar kog se odnosi odigravaju, ne može se očekivati da će do brzih i dramatičnih zaokreta doći.

Grenelova neosnovana najava

Hipotetički, takav zaokret ostaje moguć, Ričard Grenel ga čak i najavljuje, ali to je ipak domen teorije, pošto bi mnogo koštalo, toliko da bi taj ceh doveo u pitanje i unutrašnju stabilnost. U istoj meri kao i Rusija, i EU ima razloga za nelagodu zbog potpisanog. Najveću glavobolju, ipak, cela ova priča donosi Kinezima. Iako se kod američkih zvaničnika ustalilo da govore o „istiskivanju ruskog i kineskog uticaja“ kao o jedinstvenoj operaciji, pozicije dve zemlje ne samo u Srbiji, već i šire na istočnoevropskom geopolitičkom „drimlendu“ bitno su različite.

Kina je projektovala etabliranje svojih interesa kroz megakoncepciju „Pojas i put“, čiji je sastavni deo konfiguracija 17 plus 1. Geografski prostor od jadransko-jonskog i crnomorskog akvatorija na jugu, do baltičkog na severu, od estonskog pobrđa Pandivere na istoku do češke Rudne gore na zapadu, posmatra se kao celina. Ciljanim investicijama u sektore infrastrukture, telekomunikacija i energetike, kroz 17 plus 1 postepeno je stvarana solidna osnova za ukorenjivanje kineskog uticaja i disperziju interesa u raznim pravcima. Nakon velikog finansijskog sloma 2008. godine, istočnoevropske države postaju „gladne kapitala“. Nenametljivo, radeći po principima Pekinškog konsenzusa, insistirajući na obostranoj koristi i nemešajući se u unutrašnja politička pitanja, Kinezi su strpljivo gradili sopstvenu političku mrežu. Negde je to išlo brže, kao u Mađarskoj, Češkoj, Rumuniji i Srbiji (u velikoj meri i u Poljskoj, pre dolaska na čelo vlade Moravjeckog), negde osrednje, negde kilavo. Mnogo toga zavisilo je od raspoloženja i spremnosti domaćina da se Kinezima „otvaraju vrata“.

Tramp Kinu smatra glavnom pretnjom

Prepoznavanjem Kine kao ključne strateške pretnje globalnim interesima SAD, Donald Tramp je označio i koga će „gađati“. Zbog isprepletenosti američko-kineskih ekonomskih interesa i činjenice da kineske devizne rezerve iznose preko 3.000 milijardi dolara (u dolarima), Tramp nije u prilici da reaguje naglo, pošto bi to naštetilo američkoj ekonomiji. Zato je krenuo izokola i postepeno, udarivši najpre kinesku konkurenciju američkim multinacionalnim korporacijama i zapadnim tehnološkim gigantima. Tako se na meti našla i 5G, ali i pitanje „energetske diverzifikacije“, polja za koje su Kinezi više nego zainteresovani (ulazak ili pokušaj ulaska kineskog kapitala u rumunsku nuklearku „Černa voda“, brojne termoelektrane na Balkanu i zainteresovanost za proizvodnju zelene energije u doglednoj budućnosti bi značilo da će postati značajan snabdevač električnom energijom jugoistočne Evrope). Međutim, za razliku od EU, koja je vezala za sebe serijom čvrstih ugovora sve istočnoevropske zemlje (većina su i članice EU), ili Rusije koja u tom pogledu ima jasnu osnovu za saradnju sa Srbijom, veliki broj najavljenih kineskih projekata su samo neobavezujući memorandumi o razumevanju, pisma o namerama ili čak „izrazi zainteresovanosti“ sa formalnom težinom kao i saopštenja za javnost. Takođe, Kina je zakasnila sa definisanjem „regionalnih projekata“, investicija koje će uključiti nekoliko država unutar „grupe 17“, fokusirala se na bilateralni okvir. Samim tim, sada kada je napadnuta, nema koordinisane odbrane niti prateće sinergije koju bi preduzelo nekoliko istočnoevropskih država zajedno.

Ostavljene su da „jedan na jedan“ sednu preko puta Trampa i pokušaju da izdrže pritisak. Jer, nasuprot 17 plus 1, u istom regionu SAD su pokrenule inicijativu „Tri mora“ (mada ne i sa istim državama!), koja se, kao i kineska, tiče infrastrukture, telekomunikacija i energetike. Pri tome, sve zemlje obuhvaćene američkom inicijativom članice su NATO. Opet jasne i nedvosmislene ugovorne obaveze.

Može li Kina da odoli

U saopštenju Majka Pompea, uperenom protiv kompanije „Huavej“, navodi se da je ostvaren uspeh u Češkoj, Poljskoj, Estoniji, Rumuniji i Letoniji. Nakon saopštenja, pre mesec dana i u Sloveniji, a u vašingtonskom papiru istovetna rečenica pominje se i za Srbiju. Tramp je blizu toga da otrgne od Kineza polovinu od 17 tržišta za 5G mrežu, u vrlo kratkom roku i sa potencijalom da od planiranog „okeana“, za „Huavej“ u istočnoj Evropi ostanu tek „jezerca“. I tu nije kraj. Sledi frontalni napad na segmente infrastrukture i energenata, CRBC i CEEC neka se spreme.

Ono što se predstavlja kao izbacivanje Rusa i Kineza, ovoga puta zapravo je orijentisano pre svega i u najvećoj meri protiv Kineza. Sa konačnim ciljem totalnog razbijanja konfiguracije 17 plus 1. Kako će Kina odgovoriti? Kineska diplomatija nije sklona brzim reakcijama. Ostaje da sačekamo. Iz današnje perspektive posmatrano, teško je potvrditi da se teza o „čeličnom prijateljstvu“ može održati, ukoliko bude doslednog sprovođenja „vašingtonskih obaveza“. Ukoliko bude onako, kako je to Grenel najavio.

(Dušan Proroković / Sputnjik)

Tweet