Može li Srbija sprečiti bankrot?

Može li Srbija sprečiti bankrot?

21 avgusta 2013

branko-radun-fotoPiše: Branko Radun

Privreda Srbije je već nekoliko godina pred bankrotom. Prethodne vlade su zadužile zemlju preko svake mere,a ova je po inerciji nastavila istim putem. Tako je Dinkić u novoj vladi „spasavao“ zemlju od bankrota za koji je bila odgovorna prethodna vlada u kojoj je on kontrolisao tokove novca. To jest, spasavao je budžet i javne finansije od stanja kome je on najviše kumovao,jer je od 5. oktobra gotovo neprekidno kontrolisao tokove novca. Po onoj dečijoj „puj pike, sve iz početka“.

Kako smo došli tu gde jesmo? Imali smo i pogrešne ljude i pogrešnu politiku. Imali smo ekonomski model koji je protežirao uvozničko-švercerski lobi, a proizvodnja i stvaralaštvo su ignorisani. Posledica takve politike je da je industrijska proizvodnja duplo manja od one iz osamdesetih. Ostalismo bez svog bankarskog sistema,a dobili smo kamate koje su među najvišima u Evropi. Novac zarađen u trgovini nije prešao u proizvodnju i investicije, kao što je to slučaj u zemljama koje su doživele privredni razvoj. Tako je nezaposlenost došla do milionaili do 30 odsto radno sposobnih, a ukupni dug oko 60 procenata BDP-a. Palijativna podrška stranim investicijama (do 10.000 evra po radnom mestu) nije dala značajnije rezultate, osim što je ogorčila domaće privrednike koji takvu šansu nisu dobili.

Stanje lokalnih samouprava isto tako je očajno. U nekim gradovima najavljujuse blokade računa i bankrot. Javna preduzeća su takođe prezadužena i u njima se nalazi previše kadrova koje je zapošljavala svaka novakoalicija na vlasti. Tako se na primer u jednom pogrebnom preduzeću, u gradu koji nije prestonica, broj zaposlenih povećao na 500. Taj posao bi mogloda obavlja stotinak ljudi. Pri tom su i plate rasle,tako da su troškovi i desetak puta veći nego pre deset godina.

Kako sprečiti bankrot Srbije? Velike strane investicije u privredu i proizvodnju su dobrodošle, iako su one nedovoljne za rešavanje pitanja nezaposlenosti i siromaštva. „Formula“ MMF-a je jednostrana i gruba – rezanje troškova u javnom sektoru, a to znači manja primanja i manje zaposlenih. To bez pokretanja proizvodnje u sektorima koji mogu da zaposle veći broj ljudi („jeftinije“ industrije poput tekstilne i poljoprivreda) ne može da izvuče naciju iz bede. Neophodna je aktivnija podrška države za pokretanje proizvodnje i reindustrijalizaciju zemlje koja je upala u spiralu siromaštva i korupcije. Pored podrške onima koji bi otvarali nova radna mesta, kao i izvoznicima, izuzetno je važna i podrška projektima kojima bi se supstituisao uvoz onih roba i usluga koje je moguće da sami proizvedemo. Iskreno govoreći, malo je finalnih industrijskih proizvoda koji mogu da se probiju na zahtevnom tržištu EU, a i u vremenu globalne recesije manje je efikasna strategija stimulacije izvoza koliko bi mogla da bude supstitucija uvoza.

Naš omiljeni „ekonomista“ se zove Park Čung: vladao je Južnom Korejom i od ove siromašne zemlje razrušene u ratu stvorio je modernu ekonomiju koja konkuriše Japanu, Nemačkoj i drugim industrijskim nacijama. Park Čung je disciplinovao tajkune tako što ih je naterao da vrate novac iz inostranstva i da ga investiraju u strateški definisane privredne grane. Država je igrala aktivnu ulogu u smislu finansijske i svake druge podrške novim privrednim igračima koji su za nelojalno ponašanje prema državi mogli da imaju velike štete. To je bila „planska privreda“ koja je usmeravala privatno preduzetništvo i tržište u pravcu razvoja koji treba da dostigne nivo Japana. Faktor ekonomskog patriotizma i ambicija da se dostigne nekadašnji tutor i okupator je imao značajanuticaj na brz privredni razvoj Južne Koreje. Država je našla način da plasira „jeftine kredite“ domaćim proizvođačima za koje je planirano da postanu globalni igrači poput Samsunga i Daevua. Naravno i geopolitički pozitivan vetar u vidu savezničke podrške SAD i otvorenosti njegovog ogromnog tržišta bila je šansa za mladu ekonomiju da zaista napravi privredno čudo.

Da bi Srbija stala na noge potrebno je da barem krene putem onih koji su uspeli, a ne u suprotnom smeru,kao do sada. Za to je potreban tim ljudi koji žele, znaju i mogu da odrade modernizaciju i reindustrijalizaciju zemlje. Do sada se naši političari nisu ozbiljnije bavili time, a pošteno govoreći,niti su imali motive niti znanja da nešto na tom polju urade. Sada se stvara povoljnijaklima, a i dogorelo nam je do nokata da se tu nešto značajnije promeni. Naravno da nam je za to potrebna podrška stručnjaka i poslovnih ljudi iz zemlje i sveta, naših i stranaca,koji bi radili na poslu sprečavanja bankrota i postepenog otvaranja novih razvojnih perspektiva.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *