MRŽNJA IZ NAFTALINA – Antiruski nastupi i mržnja Zapada prema Rusiji nije se promenila još od prošlog veka

MRŽNJA IZ NAFTALINA – Antiruski nastupi i mržnja Zapada prema Rusiji nije se promenila još od prošlog veka

21 februara 2014

Putin Obama 547874U poslednjih nekoliko meseci Zapad vrši na Rusiju pritisak koji nije zabeležen od raspada Sovjetskog Saveza. Kulminacija je nastupila kada se na ukrajinsku krizu nadovezalo otvaranje Olimpijade u Sočiju.

Ponekad to izgleda vrlo komično. Sami zapadni političari bukvalno nisu izbijali sa kijevskog Majdana i (kako je pokazalo objavljeno prisluškivanje telefonskih razgovora zamenice državnog sekretara sa američkim ambasadorom) intenzivno su pleli mrežu intriga i kontaktirali sa liderima opozicije koja već uveliko nije bila mirna, a istovremeno su američki senatori i evropski parlamentarci regularno nastupali sa zahtevima da Moskva prestane sa vršenjem pritisaka na Ukrajinu i da odustane od svojih imperijalističkih ambicija.

Komedija je prerasla u farsu kada je postala aktuelna tema Olimpijade. Još pre početka takmičenja potekle su bujice reportaža zapadnih novinara o nedovršenim hotelima i drugim skandaloznim pojavama u Sočiju. Sticao se utisak da bi im izuzetno odgovaralo kada bi sve zaista bilo u lošem stanju i strašno su se nervirali što nije bilo tako. Čak je uhvaćen Englez koji je najpre sam lomio nove brave, a zatim fotografisao detalje tog „rasula“ i postavljao fotografije na Internetu. Međutim, otvaranje Igara je bilo fenomenalno, što je po svemu sudeći kod zapadnih novinara izazvalo nervni slom.

Zapadna retorika izgleda kao nešto već viđeno. Iz naftalina su izvađeni propagandni šabloni iz doba hladnog rata i sada se ponovo koriste, ali ne protiv Sovjetskog Saveza kao bedema komunizma, nego protiv liberalno-kapitalističke Rusije. Socijalizam je odavno pobeđen, a SSSR se odavno raspao. Zašto onda Zapad ponovo pokušava da stvori predstavu o nekakvom neprijatelju? Nekada je to bila principijelna ideološka konfrontacija između dva civilizacijska modela, a na čemu se zasnivaju sadašnje suprotnosti? Čime savremena Rusija toliko iritira Zapad?

Po inerciji

Sadašnje zaoštravanje odnosa između Rusije i Zapada, pre svega SAD, umnogome je, naravno, vezano za izuzetnu inertnost američkog političkog sistema. U Rusiji su ljudi navikli na nagle promene političkog režima i isto tako nagle zaokrete u spoljnoj politici, te im je zato teško da shvate toliku stabilnost spoljnopolitičkih modela SAD. Takav stepen stabilnosti političkog sistema moguć je samo u zemlji koja nije osetila ozbiljne posledice svetskih ratova, niti je doživela revolucije i prevrate, ali koja ima mogućnost da aktivno učestvuje u preuređivanju sveta, i to u onom pravcu koji njoj izgleda kao najrazumniji.

Često se kaže da SAD nemaju jasnu spoljnu politiku. Međutim, odsustvo konkretnog plana ne znači i odsustvo stava. Stav postoji i on se ne menja mnogo. Američki političari su u suštini već posle Prvog svetskog rata formulisali pitanja kao što je politika prema Rusiji ili najprihvatljiviji (za Ameriku) oblik postojanja zemalja u Istočnoj Evropi. Konačnu okvirnu konstrukciju spoljne politike prema pojedinim regionima SAD su formulisale posle Drugog svetskog rata, i od tada politika Reganove, Klintonove, Bušove ili Obamine administracije varira samo u zadatim okvirima. Generalni pravac i razmere tog variranja se ne menjaju.

Politiku „odvraćanja“ Rusije u glavnim crtama je formulisao američki diplomata DŽordž Kenan početkom 1946. Zanimljivo je da sam Kenan, kao i mnogi drugi američki političari, nije verovao u održivost komunističkog SSSR-a i ideološku konfrontaciju je doživljavao uglavnom kao vrlo efikasan instrument za delovanje na sopstvene birače (trka u naoružanju u SAD realizovana je za novac poreskih obveznika koje je najpre trebalo ubediti u ozbiljnost komunističke opasnosti). Kenan je i carsku i boljševičku Rusiju tretirao kao „zaostalo varvarsko društvo, a njene vladare kao ljude koji su motivisani tradicionalnim instinktom samouništenja i koji se uvek izoluju od spoljnog sveta. On ih je doživljavao kao autokrate koje se trude da uspostave mir samo putem iscrpljujuće smrtonosne borbe do potpunog uništenja protivnika.“

„Smisao njegove teze“, pisao je kasnije izvanredni britanski istoričar Erik Hobzbaum, „sastojao se u tome da su SAD kao jedina sila koja može da se suprotstavi SSSR-u obavezne da suzbijaju njegovo napredovanje uz pomoć isto tako beskompromisne konfrontacije“.

Jedan od pravaca te beskompromisne konfrontacije odnosio se i na stvaranje antiruski nastrojenih zemalja u „tampon zoni“ između Rusije i Zapadne Evrope, tj. u Istočnoj Evropi. Danas malo ko obraća pažnju na činjenicu da je teritorija Austrougarske imperije posle Prvog svetskog rata „iseckana“ na sitne države sa nacionalističkim vladama upravo na insistiranje američkog predsednika Vudroa Vilsona (Velika Britanija i Francuska su bile protiv). Taj proces uopšte nije bio toliko prirodan, uprkos ustaljenom mišljenju u tim zemljama. „Na mestu habzburške imperije stvorene su nove države-nacije sa nadom (koja se obistinila) da će saveznici iz tabora pobednika radije izabrati svoju državu i naciju nego rizike boljševičke revolucije. I zaista, kada su boljševici pozvali narode da sklope mir i zatim objavili tajne sporazume iz kojih se vidi kako su saveznici podelili Evropu, prva reakcija Zapada bilo je objavljivanje ‘Četrnaest tačaka’ predsednika Vilsona. On je igrao na nacionalističku kartu protiv Lenjinovog internacionalizma. Zona malih država-nacija imala je za cilj da stvori svojevrstan pojas u vidu karantina protiv ‘crvenog virusa’“, piše Hobzbaum.

Rusija ponovo opasna

U Rusiji se posle raspada Sovjetskog Saveza prilično dugo verovalo da je konfrontacija sa Zapadom zauvek okončana s obzirom na kolaps komunizma i njen prelazak u tabor kapitalističkih zemalja. Za vreme Borisa Jeljcina Rusija je pucala po svim šavovima i bacala svoje karte jednu za drugom. Takva Rusija se dopadala Zapadu i u to vreme niko nije mario ni za nepoštovanje ljudskih prava, ni za pronevere visokih funkcionera. Zapad je insistirao na tome da Rusija postepeno prepusti svoje resurse njemu i da se pretvori u „normalnu evropsku državu“, možda i putem dalje podele na sitnije delove (CIA još uvek svake godine objavljuje prognoze o raspadu Rusije na šest delova).

Problemi su počeli kada je 2002. postalo jasno da je Rusija prestala da se rasipa i da se, naprotiv, ponovo sabira (dve godine posle dolaska Vladimira Putina na vlast Rusija je odbila da se integriše sa delovima Evropske unije). Tog trenutka je Zapad prestao da se „umiljava“ i vratio se na stari oprobani način ideoloških pritisaka.

Više nije bilo moguće optuživati Rusiju za privrženost komunizmu, te je kao polazište za ideološki napad izabran „nivo demokratije“. Drugo objašnjenje opasnosti koja preti od strane Rusije formulisano je kao njena težnja za obnavljanjem imperije.

Te nove formulacije su izabrane kao zamena za nekadašnju borbu protiv komunističke opasnosti. SAD su počele da ih koriste kao univerzalni princip za mešanje u unutrašnje stvari onih država koje se ne uklapaju u njihovu sliku sveta. Upad u Irak, rasturanje Livije, pokušaj uništenja Sirije – sve je to praćeno demonizacijom legitimnih vlasti pomenutih država, i sve to pokazuje da SAD primenjuju jedan isti model prema različitim zemljama.

Stihijska demonizacija

Međutim, kada je u pitanju Rusija, danas smo svedoci potpuno drukčijeg fenomena. U pitanju je stihijska demonizacija. Mnogi stručnjaci za međunarodne odnose (kako ruski, tako i zapadni) naglašavaju da sadašnja kampanja medijske demonizacije Rusije u celini, i konkretno Vladimira Putina, nije mogla biti organizovana iz jednog centra. Pred nama je složeni kompleks mnogih faktora.

Pre svega, Jeljcinova Rusija je na Zapadu doživljavana kao prodor u pravcu slobode. To je posebno bilo karakteristično za mlade politikologe i novinare. Pri tome je ignorisana daleko složenija suština procesa, sa svim njegovim pozitivnim i negativnim stranama. Mnoge pojave zbog kojih se danas kritikuje Rusija postojale su u Jeljcinovo vreme, i to u još većoj meri, ali su tada ignorisane. Sa druge strane, obnavljanje državnosti i samostalnosti za vreme Vladimira Putina posmatra se isključivo kroz prizmu odbacivanja ranijeg kursa, i pored toga što se sadašnji kurs umnogome nadovezuje na prethodni (na primer, u ekonomiji).

Paradoksalno je što se Rusija ne kritikuje zbog stanja u kome se sada nalazi, nego zbog njenih nekadašnjih iluzija i razočaranja, tj. zbog onoga što je činila dok su je svi hvalili. Jasno je da sadašnja Rusija nije idealna, ali se svakako ne može reći ni da se po bilo čemu radikalno razlikuje od mnogih savremenih razvijenih zemalja ili zemalja u razvoju. Rusija je ustvari potpuno prirodna, sa svim njenim vrlinama i manama, a kritika je poprimila potpuno neprirodne razmere.

Medijska histerija se delimično pothranjuje i time što su i danas u mnogim zapadnim medijima za nju zaduženi isti oni novinari koji su to radili 1990-ih. Oni i dalje posmatraju Rusiju kroz prizmu svog specifičnog iskustva, i štaviše još čvršće veruju u ispravnost svojih pogleda zahvaljujući čitavoj mreži kontakata uspostavljenih 1990-ih. Tako se njihove unutrašnje i spoljašnje pobude međusobno stimulišu i još više utvrđuju njihova ubeđenja.

Zapad, međutim, i sam gubi snagu. Njegovo vojnopolitičko i ekonomsko vođstvo podriva se velikom brzinom, a u tim uslovima je zgodno da se svi strahovi usmere na Rusiju, čak i ako od nje ne preti direktna opasnost. Zapad ima šta da izgubi (SAD mogu da izgube hegemoniju, a Evropa vrlo komforan život) i zato se boji samostalnosti Rusije.

U vršenju pritisaka na Rusiju Zapad pokušava da primeni stare ideološke šablone i sve vreme govori o nekakvim različitim vrednostima kod nas i kod njih, a niko nigde ne precizira po čemu se toliko razlikujemo. Ustvari oni i sami ne znaju po čemu se razlikujemo i ne veruju svojim sopstvenim tvrdnjama. Jednostavno rečeno, nikako ne mogu da iskoriste stare antikomunističke formulacije.

(Ekspert, Ruska reč)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *