Мухикина похвала животу

Muhikina pohvala životu

30 juna 2016

Milan Ruzic  23Piše: Milan Ružić

Kada sam u ponedeljak slušao govor Hozea Muhike u Andrićgradu, nisam mogao da se otmem utisku kako mi u Srbiji u stvari ne znamo da živimo. Kada kažem da mi nemamo to znanje, ne mislim da ne umemo da uživamo, već naprosto, kao što rekoh, da živimo. Gledati jednog bivšeg predsednika jedne daleke zemlje kako otvara jedan sajam knjige u jedinom gradu jednog pisca, bilo je, u najmanju ruku, edukativno i otrežnjujuće najviše u kulturnom, a samim tim i u svakom drugom smislu.

Slušao sam čoveka koji je svoj govor počeo rečenicom: „Hvala životu!“ U te dve reči stao je čitav univerzum i poimanje istog. Nisu Urugvaj i Srbija previše različiti, ali je svest njihovog stanovništva o tome šta je život potpuno drugačija. Ove dve zemlje nisu uopšte toliko bogate ako ćemo govoriti o novcu. Čak se može primetiti da u Srbiji svega ima, a od svega najviše ima ničega! Na tom ničemu mi danas stojimo jer smo kulturu, a i život, jer on bez nje ne postoji, izdali negde usput. Izdali smo ih, a verovatno i prodali zarad nekih sitnica koje su tu dan-dva i onda odu.

Velike su reči velikog predsednika tako male zemlje (po broju stanovnika). Ovaj čovek je u svom govoru bio zahvalan nebu, zemlji, kamenu i mramoru! S obzirom na to da su nama, pored tog ničega, ostali samo to nebo, zemlja, kamen i mramor, zašto nismo zahvalni bar njima? Usudiću se da odgovorim – zato što to ne donosi novac! Tako razmišlja prosečni Srbin nedotaknut kulturom i životom.

Da je to nekim slučajem bio neki drugi predsednik bilo koje zemlje, siguran sam da bi bio zahvalan dolaru. Prvi put sam osetio da iz nekog političara i možda uopšte nekog čoveka progovara sam život. Ta zahvalnost koju je on iskazao, mene je pomerila s mesta i naterala da se duboko zamislim nad svim što se nama dešava.

Posle tog ushićenja koje sam na početku osećao, usledio je bol. Bol zbog toga što jedan čovek izdaleka dođe u Srbiju i Republiku Srpsku i svojim rečima i postupcima pokaže da ove zemlje voli više nego 80 posto Srba koji tu žive i kojima ništa u domovini ne odgovara. Zamislite se svi vi koji niste u ljubavi sa svojom zemljom i koji ne dolazite na dešavanja poput ovog u Andrićgradu. Zamislite se jer jedan čovek i to ne bilo koji i bilo kakav, nego savremena ikona „čojstva i junaštva“, nađe za shodno da prevali toliki put kako bi otvorio sajam knjige, a ljudi na nekoliko kilometara, pa i metara odatle nisu hteli da dođu. Valjda su se uplašili da se ne opismene protiv svoje volje.

Zašto spominjem Muhiku zajedno sa životom i knjigom, odnosno kulturom, čiji je nosilac upravo knjiga? Zbog toga što nema života bez kulture i kulture bez života! Pošto mi odavno ne cenimo kulturu, znači da ne cenimo ni svoj život, a čim ne cenimo život, šta onda radimo?

Meni i dalje, dok ovo kucam, u glavi odzvanja rečenica „Hvala životu!“ i tera me da se u isto vreme smejem i plačem. Smejem se jer je količina lepote i mudrosti sabrana u toj rečenici, u tom poviku, beskrajna. Plačem iz razloga što znam da veliki deo mog naroda nikada neće shvatiti značaj i veličinu ove rečenice i to, što je najgore, ne svojom krivicom.

(Iskra)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *