НА ОВОМ СВЈЕТУ СТАЛНА МЊЕЊА ЈЕСТ!

NA OVOM SVJETU STALNA MNJENJA JEST!

10 juna 2017

Piše: Slobodan Turlakov

Rekao je to austrijski general i srpski pesnik  Petar Preradović (1818-1872),

Ovom se maksimom svakodnevno rukovodi veliki austrijski prijatelj, pa  i na svojoj inauguraciji,  novi srpski predsednik, zaklinjući se na Ustav u isti mah izjavljujući da će pokrenuti  diskusiju o njegovoj izmeni.

Imitirajući inauguraciju američkih predsednika, kada se oni obraćaju naciji, mada su joj u predizbornoj kampanji već sve rekli i obećali, i naš novi predsednik održao je govor u kom je, između ostalog, obećao i sprovođenje tromesečnog odn. šestomesečnog „unutrašnjeg dijaloga“ u Srbiji o Kosovu, koji treba da omogući  saradnju sa Prištinom, ali ne i priznanje  Kosova.

„Hajde da sednemo da razgovaramo,  ako možemo da razgovaramo. Želim da otvorim društveni razgovor u Srbiji. Ako uspemo da razgovaramo,  da se oslobodimo  mitskog pristupa stvari,  mi smo nešto  uradili za ovu našu zemlju. Ako ne uspemo, znači da smo još jednom više brinuli  o zemlji naših dedova. Nego o zemlji  naše dece“.

Uobičajeno je u svim zemljama sveta, da se deca ne odvajaju od svojih dedova, jer da dedova  nije bilo, ne bi ni njih bilo.

Knez Gorčakov, ministar inostranih dela carske Rusije, pisao je Prvom namesništvu,  27.nov.1868: „U interesu Srbije  treba brižljivo  čuvati njene tradicije. Koren Srbije je u njenoj prošlosti“.

Međutim, G. Predsednik zaboravlja da ova Srbija nije njegova dedovina, pogotovu ne onih, koji su se čitav 19. vek borili da je  oslobode  i načine od nje nezavisnu i suverenu državu.

I nekulturno je, čak drsko ogovarati  taj „mitski“ i neraskidivi spoj dedova i unuka, i potpuno je nepokrivena njegova izjava: „Ja volim  ovu zemlju iznad svega,  što me čini  veoma hrabrim predsednikom.“ A pogotovu je ona u suprotnosti  sa  željom  „Srbije različitih nacija (!)  koji žive u miru  i slozi.  Hoćemo ljude  koje ćemo prepoznati  ne po veri, već po poštenju i marljivosti“.

JDa li iza ovakvih nebuloze stoje bivši Šešeljevi radikali koji su glasali za ovog predsednika i svojim glasom ga doveli na taj istaknuti položaj. Čak  ako i jesu, ne verujemo da su i oni ti, u ime kojih uzima pravo da ovako govori.

Ali ovakav njegov govor nije njemu prvina. On sve sebi dozvoljava, pa bi u svom razglašenom celodnevnom uobičajenom „mukotrpnom“ radu, trebalo da nađe vremena da se susretne i sa tekstom Dušana Kovačeva na portalu „Fonda strateške kulture“ u kom se ovaj oštro obračunava sa novoizabranim predsednikom, koji 5. maja u Bačkom Jarku, u kom je dizan spomenik stradalim  bačkim Švabama u Titovom logoru, kao „represija partizana za zločine učinjene nad Srbima od strane SS dobrovoljačke divizije „Princ Eugen“, oformljene u Banatu aprila 1942, kada je njihove potomke Vučić razdragano dočekao iz Nemačke, proglašavajući ih domaćinima u Srbiji, a ne gostima!“

Taj čovek, zbilja, ne zna šta govori, ili baš zna, da bi se dodvorio našim večitim neprijteljima, i prava bi sreća bila kad bi se našlo nekoliko bogatijih Srba i umnožili ovaj članak Kovačeva i kao letak ga podelili  širom ne samo Vojvodine, jer je divizija SS Princ Eugen „ordinirala“ širom Srbije, njih 80.000 od kojih je poginulo 30.000.

***

Ovih dana, ne samo u Beogradu, uz pomenutu inauguraciju, odvijalo se jedno intenzivno pozorište , provincijskog nivoa i karaktera, tj. „bira“ se novi premijer, iako se zna  da će kao i do sada  o svemu odlučivati  Vučić. i da će tzv. premijer imati samo da sprovodi njegove odluke.

Naravno, iako se dužnost „premijera“ svodi na puku formalnost, ima i zainteresovanih autokandidata, na čelu sa Dačićem, koji je do sada u svojoj političkoj karijeri, a i nema drugu, služio mnoge, bez ikakvog autoriteta, ali sa pedigreom koji mu je omogućavao solidan život, i u zemlji i na putovanjima po belom svetu. Bez solidnog obrazovanja, sa tek Visokom školom za političke nauke, žurnalistički odsek, on se veštom i urođenom političkom akrobacijom, uspeo da nametne i međusobno suprotnim stranama, da bi se docnije javno hvalio da je tim svojim preskocima omogućio mnoge karijere, pa i „svojoj“ stranci i njenim funkcionerima, pa eto i sada se priča, nemoguće! Možda bi Dačić i postao premijer ali uslov je da njegov SPS ne dobije ni jedno ministarsko mesto, što je za njega neprihvatljivo, jer bi ga nezadovoljnici jednostavno izbacili iz stranke, koje je izbacivanje već jednom jedva izbegao.

Ima dosta znakova da ga Vučić neće uzeti uz sebe, pa čak i bez Espesovaca,  jer Vučiću je potreban  jedan potpuno nepostojeći mrav, pogotovu prema inostranstvu, a Dačiću je opet inostranstvo preko potrebno, jer tamo može da izigrava premijera, kao što sada izigrava Ministra inostranih dela, čak i u Rusiji, pa i pred jednim Lavrovom.

Uopšte, kad je reč o Rusiji, ima dosta nedoumica kako se ona odnosi prema tzv. srpskom rukovodstvu, pa samim tim i prema Srbiji, jer kako je rekla Guskova, „Rusija ima stav da podržava  izabrane vlade“, što za našu pravu opoziciju (Prvosrbijance)  nije baš utešno.

Ovih dana u „Politici“ izašao je intervju  sa tim citiranim  našim akademikom, Jelenom Guskovom, naučnikom od imena i značaja u Ruskoj akademiji nauka, u kom ona, bez očekivanih emocija govori, i  o Kosovu

„Naime, dolazi vreme, kada će vaša vlast morati da se odluči  i na kraju priznati Kosovo“.

Ipak, ona kaže: „Rukovodstvo države treba da ima na umu šta je najbolje  za Srbiju  i njen narod, što ja do sada nisam  videla. Uvek su popuštali“.

„Posle odlaska Tadića, vaša nova vlast  je imala šansu  da kaže EU da  se ništi sve ono što je ugovorio (a nije potpisao!), bivši predsednik oko Kosova, i da traži  da ceo proces  dogovaranja  krene ispočetka!

Ali, vaši ne samo što su prihvatili ono što je ugovorio Tadić, već su  uspostavili i granice, potpisujući  razna dokumenta, o kojima on nije ni razmišljao.

Podsećamo da je Toma Nikolić, na početku svoje predsedničke karijere, išao u Brisel, obećavajući da  će baš tako postupiti kako sada govori akademik Guskova, a posle se ispostavilo da nova vlast nastavlja tamo gde je Tadić stao. Dakle, potpuni kontinuitet do dana današnjeg.

Ološ. Drugosrbijanski! Koje su prigrlili kao naprednjačku koaliciju, sem Jankovića i Jeremića, za koje ne znamo šta misliti. Obojica  su priznali genocid u Srebrenici, a ni jedan od njih nije našao za shodno da obiđe srpsko groblje u Bratuncu i popaljena i razrušena srpska sela oko Srebrenice sa pobijenim njihovim stanovnicima.

Janković čak sa ponosom kaže da priznaje nezavisnost Kosova! I to je bio zaštitnik građana! Kojih?

Ipak, Guskova je rekla, ako naše rukovodstvo ostane pri čvrstoj odluci da ne prizna Kosovo, da će „ona biti veoma srećna“

Na pitanje šta će biti sa srpskom vlašću, ako na kraju prizna Kosovo?

Akademik Guskova je odgovorila:

„Ona će biti smenjena, kao i Tadić, da bi došla nova koja će biti još dalja od srpskih interesa. Kako Zapad hoće.

„Užasno je da Albanci hoće svoju državu, bez drugih naroda. Rusija želi da očuva mir na ovom prostoru  Makedonija može  da opstane, ali Zapad to ne želi. Kad UN prihvati Kosovo,  to će biti  znak za Albaniju  da krene u formalno ujedinjenje.“

Ostaje još od Grčke da uzmu jedan deo za Albaniju i biće ostvareno ono što su Englezi i Austrougarci želeli  krajem 1912. i početkom 1913.

Čudo jedno da nema Italije umešane.

***

Ima nešto što se zna a o čemu se ne govori.

Naime, Marko Kavaja, novinar i književnik iz Nikšića, kada su 1919. Šiptari počeli najako da ubijaju Srbe na Kosmetu, kao sekretar Demokratske omladine, uz pomoć predsednika Demokratske stranke i ministra unutrašnjih dela, Milorada Draškovića, premestio je desetine hiljada Crnogoraca iz okoline Nikšića na Kosmet i razmesto ih po celom prostoru Kosmeta, i već posle kratkog vremena Šiptari su prestali da ubijaju Srbe i Crnogorce, jer su Nikšićani  držali do običaja krvne osvete .         Crnogorci su dobili obradivu zemlju, a marvu su doveli iz Crne Gore, i ostali su za stalno da žive na Kosmetu.

Kad je došla 1941. i Italijani okupirali Albaniju i deo Kosmeta, Šiptari su opet počeli da ubijaju i proeruju Srbe i Crnogorca, ali su Italijani vrlo brzo zabranili ubijanje Crnogoraca, zemljaka njihove voljene i poštovane kraljice Jelene, koja se istakla svojom brigom oko nege ranjenih italijanskih vojnika.

I tako,  Crnogorci opstaše, a Srbe su nesmetano ubijali i ganjali sa Kosmeta.

Dođe oslobođenje, pa i 1946. kada je Tito zabranio povratak prognanih Srba. I na Kosmet i u Makedoniju.

I šta se sad desi. Crnogorci  su i dalje ostajali na Kosmetu, na svojoj zemlji, koju su dobili 1919.

Gde su sad ti Crnogorci?

Crna Gora među prvima priznade 2008. proglašenu državu Kosova, valjda i zbog toga  da bi zaštitila svoj tamošnji živalj.

Doduše, oni kao snalažljiv i sposoban narod, navreše na Srbiju,                                                                                                                                                                                                  zauzimajući istaknuta mesta i položaje u vlasti, diplomatiji i administraciji. Čak tako i toliko, da u jednoj prilici Milo Đukanović cinično oceni, „Srbiju će Crnogorci upropastiti!“, na čemu smo mu mi u „Svedoku“, iskreno zahvalili, što, naravno, nije imalo nikakvog željenog odjeka. Niti će ga imati, jer Vučić želi, kako je izjavio  2. juna „Želimo Srbiju različitih  nacija (!), koji žive u miru i slozi“, dok mladi Srbi naveliko  odlaze na Zapad.

***

I dok novi predsednik  leti za Kazahstan, gde će na miru da promisli koga će da izabere za  svog prvog saradnika, mada je on od prvog dana to pozitivno znao., utoliko pre što će, kako reče Selaković, to biti njegov najbolji saradnik. Ovde, na domaćem terenu, sve se više lome koplja oko tog najboljeg, jer se, valjda, mnogi računaju za najbolje. Iznenadila je i mirna i povučena Ana Brnabić jer je čak i  ona imala šta da kaže na tu temu, ali odmereno i  sa distance, za razliku od Dačića. Koji u  igru ubacio i pridošlog Bogoljuva Karića, i time učinio skoro bespredmetnog Palmu, koji traži za premijera domaćina, oca porodice, ulećući tako neoprezno u diskriminatorske vode.

Nebojša Stefanović stalno odbija od sebe mogućnost premijera, ali ne i Vučićevog zamenika na čelu SNS, što nije primljeno sa simpatijama u vrhu SNS, koji i dalje traži da vlada ostane u rukama SNS, kao najjačoj i pobedničkoj stranci, što je Vučića navelo da prizna da će sednica Glavnog odbora stranke, „biti veoma interesantna“.

Zorana čiji je karakter, kao veoma dopadljive žene, teško odrediti, uostalom i kao  prema njenim obavezama u odnosu na strane trilaterale (šta će joj to!?),  želi Vučića, iz ko zna kojih (ličnih) razloga, da i dalje gleda na čelu stranke, objašnjavajući to, onim što se ne može objasniti.

Naime, „da  ga ni jedan propis ne obavezuje  na ostavku u SNS!, što znači da nije čitala Ustav.

I Vulin to želi, ali  bez oslonca na propise, već jednostavno svojom odlukom.

Tek, biće dosta interesantno videti šta će sve biti na povratku glavnog i jedinog šefa iz Kazahstana

Nema sumnje, čeka nas veliko  pozorište.

U nedostatku Sterijinog!

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *