На власти

Na vlasti

2 februara 2019

Piše: Čedomir Antić

Organizatori protesta, koji svake subote napuni beogradske ulice desetinama hiljada odlučnih građana, često pokušavaju da se ograde od svake političke organizacije, pa i od ujedinjene srpske opozicije. Ljutnja naših građana na vlasti, polako se godinama pretvarala u odbacivanje celokupnog političkog sistema, onog istog kome smo težili proteklih trideset godina. Postala je opozicija onom koji je bio uzor generacijama naših predaka. Ako već svi ne valjaju i nema između čega da se bira, čemu protesti? Onda je Vučić dobar i treba ga pustiti da u potpunosti uništi demokratiju. Osim takvih političkih mrguda, koji potom zaćute, jave se kod nas takođe marginalni anarhisti i komunisti koji bi sve „ponarodili“, a potom bi njihove vođe zaposele sve, pošto narod formalno deli sve a u praksi ima samo ono što mu daju ili što uspe da nekako dograbi. I tako sve do sledeće privatizacije, kada će sinovi i ćerke tih bednika na sebe upisati sve, a onda će njihovi ispušteni i zapušteni unučići ponovo da zovu neke nove, mlade budale u komunu.

Toliko o tutumracima i zamlatama. Nisu nebitni, pošto predstavljaju, glasnu i, u u određenim uslovima, opasnu manjinu.

Poziv organizatorâ protesta Savezu za Srbiju u kom traže da opozicija jasno navede šta će učiniti kada dođe na vlast, vidim kao dobronameran plod neiskustva. Vođenje države je nažalost mnogo složenije od popravke grejanja ili građenja kućice za psa. Čini se kao da očekuju gotova rešenja i smatraju da bi ciljevi i uverenja mogli da ograniče kapacitete idealnih političara koji bi trebalo da rešenja drže u džepovima i samo ostvaruju ono što se od njih precizno traži.

Uostalom, šta su uopšte naši ideali? Naši preci su pre stotinu godina ostvarili izvestan uspeh, ali su znali šta žele. Hteli su slobodu, demokratiju, garantovano vlasništvo, slobodu narodne kulture, ujedinjenje nacije. Sve to je ostvareno, ali je realnost bila protiv naših starih. Naime, stotinu godina bogata zemljoradnička država egalitarnih siromaha, doživljavala je opadanje zato što su u sve više industrijalizovanoj Evropi poljoprivredni proizvodi postajali sve jeftini. Lek je bila inustrijalizacija, a ona je značila povećanje broja siromašnih i stvaranje malog sloja izuzetno bogatih, u nekoliko generacija gori i teži život, a pitanje je, kada danas pogledamo neuspeh Brozove industrijalizacije, da li bi ova tadašnja čak i dugoročno bila uspešna. Većina uspešnih industrijalizacija izvršena je uz masovno kršenje svih prava građana i, naravno, uz pljačku kolonija.

Mi danas ne znamo ni šta nećemo. Opozicija bi mogla prvo da napravi listu ciljeva, koja ne liči na odgovore misice niti podseća na analizu marketingške agencije. Hajde da istražimo šta narod želi pa da sa znanjem koje su mogućnosti naše zemlje, naših ljudi i, koji su tačno ciljevi zemalja naših uzora, sačinimo jasan i izvodljiv program opozicije. Građani često očekuju čuda. Drži ih jedan utisak, a stvarnost ne razlikuju od programa televizije. Demokratska vlast mora da deluje u debati i sporu, njena istorija mora imati trzavice i nedoumice. U slučaju DOS-a one su se pretvorile u jednu maloumnu borbu sličnih – oko članstva u EU koje je manje zavisilo od nas nego od briselske birokratije (o nacionalnim vladama članica EU i da ne govorimo) i oko suvereniteta nad OTETIM i od Srba ispražnjenim Kosovom. I zbog te dve himere oni su se svađali. Ispostavilo se da su imali i druge, racionalnalnije, sasvim prizemne razloge – hteli su da celu vlast ne drže sa 30% narodne podrške (koliko su DSS i DS uglavnom uživali uzeti zajedno), već sa svojih 15-estak procenata !? Tupava gordost koštala ih je stranaka i budućnosti. Mi smo 2017. morali da stvaramo novu opoziciju – Narodnu stranku, PSG… Ali, šta je uopšte novo u zemlji starih ljudi i karata koje isti ugavnom međusobno dele na deset godina: 1990., 2000., 2012…

Svima su nam puna usta grdnje prema DOS-u. I moram da kažem da sam saglasan i da ima mnogo razloga što ni oni koji su od te koalicije napravili milione ne smeju da ga brane, osim u afektu. Međutim, čaša može biti poluprazna i polupuna. Za deset godina, u prilično lošim međunarodnim uslovima u zemlju je ušlo 25 milijardi evra (procena Novosti napravljena na osnovu dodatnih parametara, iznosila je čak 37 milijardi), prosečna zarada povećana je za 450% (kupovna moć za 350%), privredni rast je bio veći nego ikada od šezdesetih godina, i, da nagasim, višestruko viši nego sada. Potrošačka korpa je bila veća od prosečnih prihoda, ali ta se razlika od 2012. povećala doliko da prosečnom građaninu godišnje treba 700 evra više da je pokrije! Ako ćemo o nacionalnom ponosu: Vučić je kao ministar predao Kosovo NATO-u, a kao premijer isporučio Severno Kosovo Tačiju i Haradinaju. DOS ništa slično nije uradio. Optužba za prenos pregovora u Brisel je besmislica, pošto je EU ionako vodila poslove UN u našem regionu. Malo je glupo zaklinjati se u skoro uključenje Srbije u EU, a grditi svoje prethodnike zato što su istu posušali. Ali to je Vučić, dostojan junaka drame Radovan Treći. On ume „sebe da izda“ i da, kad god mu se makar i sasvim malo isplati, pređe na stranu neprijatelja.

DOS je bio još i odličan, koliko je bio iznutra razoren sujetama malih vođa i pohlepama kombi stranaka. Njegova dostignuća tim su veća kad uzmemo u obzir različite ciljeve i težnje. Kadrove starog režima decenijama običavane da sa opozicijom završe ne samo utičući na privatizaciju, već i trujući vodovode i minirajući skupštine. Konačno, zlokboni uticaj imperijalizma SAD, Britanije i Nemačke, te njihovih i hratsko-bošnjačko- crnogorskih agentutra koje su preplavile zemlju. DS i DSS su po mom uverenju bili patuljci i kada su imali 100.000 članova, međutim i takvi bili su ozbiljne reformske stranke za SNS.

Sve su to činjenice, uprkos njima Srbija je, bez obzira na razne mračne tipove – Dinkiće, Jovanoviće, Nikitoviće, Čolićke…  – od 2001. do 2012. bila demokratija u kojoj su vlade podnosile ostavke, a izbori bili neizvesni. Da li smo bili zadovoljni? Nismo. Ali mi ne tražimo „obećane zemlje“ ni „rajska ostrva“, već demokratiju i slobodu za Srbiju takvu-kakva je. U moderno doba samo demokratska država može da se na dobar i dugoročan način obnovi i unapredi.

Savez za Srbiju svojim brojnim strankama i Đilasovim nastojanjem da ponovi sve segmente pobedonosne istorije DOS-a (bez obzira šta su oni kasnije prouzrokovali) ne pruža veliku nadu da će biti drugačije, ali i to je daleko bolje od onoga što preživljavamo sa Vučićevim režimom. Prolazimo kroz ekonomsko opadanje, socijalnu stagnaciju, talas korupcije dostojan Miloševića i gradnju novog autoritarnog režima, koji će ako sve bude kako je očekivano Vučićevu porodicu pretvoriti u dinastiju dostojnu severnokorejskih mračnjaka.

Da se ne bi osećali baš kao da su nam izvesni ministri – primitivne sindikatlijske siledžije, kojima manipuliše lukavac koji nije spreman da siđe u narod i privuče glasove – suđeni, bilo bi dobro da podsetimo šta znači uzeti vlast u Srbiji. Pored ogromnih zahteva lažne socijalne države, u zemlji koju treba reformisati tri od četiri birača veruju da im država duguje dobro zaposlenje, niske poreze, besplatni stan, takvo a funkcionalno zdravstvo i slično školstvo. Ako može i besplatno letovanje i zimovanje, bilo bi sjajno – jagodinstveno. Onoga ko dođe na vlast svi će zaokupiti i tražiti mu da prekrši zakon kako bi ih nagradio za podršku ili im dokazao svoju rođačku benevolenciju. Tu, na tom mestu, naše vođe, koje sa izuzetkom jednog ili dvojice, ne veruju ni u šta, posebno treba da budu tvrda srca i uspostave zemlju pravde i procedure. Za to treba izgraditi institucije. Za institucije su neophdni spremni, školovani ljudi. Za školovanje potrebno je vreme. Kada su ministar prosvete i njegov pomoćnik 2001. stvorili sistem prema kome njihovi sinovi nisu položili prijemni ispit za srednje škole, niko ih zbog toga nije pohvalio. Naprotiv, razvlašćeni klanovi su u novinama platili kampanje protiv njih. I sve se završilo tako što im je stavljen rep sektaša, a devičanski nevini, prelepi i otmeni Šešelj je dotičnog ministra smestio u jednu od svojih deponijskih spisateljskih dijareja u naslovu ga nazvavši  „moralnom nakazom“!

Preuzimanje vlasti i prvu godinu vladavine treba spremati, ozbiljno, sa mnogo strpljenja i sredstava, bar godinu dana. Takođe, nema kompromisa. Nema saveznika iz propalog  režima. Svedoci pokajnici mogu postojati ali samo kao bednici koje policija čuva u šumama ili planinama.  Nema čankovštine i dinkićevštine sa Pinka.

Dakle, opozicija treba da dogovori ciljeve, bez desničarskih mantri ni levičarskih fantazmagorija. Vlada eksperata je besmislena, oni vladaju nad sređenim državama koje su zapale u krizu. Drugo, bojim se da bi Đilas mogao da se postidi, pa za šta je on kao diplomirani mašinac, koji nikada nije radio u struci, ekspert? A njegove sposobnosti su, verujem, svima nama nesumnjive.  Nama treba Vlada nacionalnog spasa. Vlada takvog formata ukoliko je uspešna može da stvori uslove za slobodne i poštene izbore za Veliku ustavotvornu supštinu. Trebaju nam ciljevi i procedure, kao i način na koji će biti demontiran totalitarni režim koji je kao parazit ovladao našim društvom. Za vreme demokratskih vlada (2001– 2012) on je delom kolaborirao a delom bio hiberniran. Vučić ga je ponovo oživeo.

To je suština. Ostalo su priče, jednih – koji žele samo takve da slušaju, i drugih – koji nalaze korist u tome da ih pričaju takvim slušaocima.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Rusofil says:

    E moj Anticu I ti pricas o demokratiji kao da to postoji.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *