Nacizam između (geo)politike i zaborava

Nacizam između (geo)politike i zaborava

19 маја 2014

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Zašto se Srbija ne bori protiv nacizma čija je bila prvorazredna žrtva?

Najnoviji godišnji izveštaj Centra „Simon Vizental“ ima izrazito kontroverzan karakter. S jedne strane – to moram da kažem bez obzira na iskreno uvažavanje prema pomenutoj instituciji koja se dosledno bori protiv ostataka nacizma i prema našem narodu pokazuje korektnost – deluje cinično, dok s druge strane, pogotovo kada se radi o Srbiji, ima više nego otrežnjujući smisao.

IZVRTANjE ISTINE?

U kontekstu pohvala upućenih Nemačkoj i SAD, ispada da autori izveštaja od svih u njemu pomenutih država očekuju sledeće: preduzimanje svekolikih mera kako bi bili identifikovani i sankcionisani još živi a prikriveni nacistički zločinci na teritoriji tih zemalja. Na osnovu toga se vrednuje doprinos u borbi protiv ostataka nacizma. Ako je tako, onda nije ni čudo što ukorena Rusija nije pokazala spremnost na saradnju sa Centrom „Simon Vizental“, odnosno što ništa nije uradila na polju otkrivanja i kažnjavanja sakrivenih „domaćih“ nacista.

Logično je upitati se: otkud izvorni nacisti u savremenoj Rusiji? Pa ta zemlja je kao noseći stub nekadašnjeg SSSR-a imala ključnu ulogu u slamanju nacističke hidre, dok su zapadne države koje se sada hvale svojim učešćem u tom istorijskom delu, šteteći krv svojih građana, sa strane aplaudirale ruskoj požrtvovanoj borbi, sve dok Treći rajh nije bio doveden na rub propasti. Tek onda su se „junački“ aktivnije umešale u sukob, i to, verovatno, pre sa namerom da osiguraju što veću zonu svoje poratne dominacije, nego iz želje da uz sopstvene suze, bol i patnju donesu oslobođenju od strane nacista potlačenih naroda Evrope.

Zato su anglosaksonske sile bile prilježne na drugom planu. Gotovo odmah posle rata postale su utočište za mnoge naciste. Zaboravljajući pravdu, njih su surovo pragmatično stavljale u funkciju svojih novih (geo)političkih interesa. Moskva je postupala drugačije. U domenu svoje moći,vrlo brzo i veoma efikasno je izvela pred streljački stroj nacističke ratne zločince i njihove saradnike koji su joj pali u ruke. Otuda, smešno je i pomišljati da nacista iz Drugog svetskog rata danas ima na teritoriji Ruske federacije. Prekoravati Kremlj što ih ne juri (s obzirom da ne postoje) besmisleno je koliko i patetično hvaliti Vašington što ih tek sada traži.

Sramota je što SAD to nisu činile na vreme već su sa mnogim nacistima šurovale. To im se u ime američko-izraelskih odnosa izgleda prašta, dok se Rusija, u duhu aktuelne svestrane akcije njene satanizacije (slične onoj čija meta su 90-ih godina bili Srbi), i u vezi sa odnosom prema nacizmu cinično stavlja u negativan kontekst. Ko išta o toj temi zna, razume svu neosnovanost rečenog, ali mnogi umovi su već preparirani zapadnom propagandom, tako da ne razmišljaju iole kritički već olako usvajaju manipulativno štivo.

Isto važi i za aktuelna dešavanja u Ukrajini, koja su, stiče se utisak, u vezi i sa pomenutima neumesnim omalovažavanjem Rusije u kontekstu suzbijanja nacističkih ostataka. Strahote koje su zadesile Ukrajinu direktno su izazvane od strane američkih geopolitičkih stratega u cilju daljeg evroatlantskog prodora na Istok. Slična tragedija se, da ne zaboravimo, u Ukrajini dešavala i 1941-1944. godine. Radi se o reprizi starog projekta, koji je i te kako relevantan kada sada govorimo o nacistima. Samo su danas nosioci njegove realizacije donekle drugi. No, kako god bilo, nećemo se više baviti globalnim odnosima i kritikom izveštaja. Nastojaću da u nastavku teksta, na po nas funkcionalan način,izveštaju pristupim pozitivno. On dobija mnogo više smisla ako se kreativno projektuje na Srbiju.

SRPSKI HOLOKAUST

Srbi su uz Jevreje i Rome, tokom Drugog svetskog rata jedini bili žrtve istinskog genocida. Hrvatski nacisti zvani ustaše, na teritoriji NDH pokušali su da u istrebe srpski narod. Tokom njihovog krvavog pira stotine hiljada Srba, uključujući žene i decu, pobijeno je na najmonstruoznije načine. Štaviše, pripadnici našeg naroda bili su, na područijima koja su bila prepuštena kontroli Budimpešte, Sofije i Tirane, izloženi i masovnim zločinima mađarskih, bugarskih i albanskih saveznika nacističke Nemačke. Možda se tu nije radilo o nacistima ali jeste o pronacističkim monstrumima. A naša država kao da sve to, ako ne baš zaboravlja, onda makar relativizuje.

Gde je srpski „Jad Vašem“, kompleksni memorijalni centar posvećen genocidu nad našim narodom? Nema ga! Čak je i Muzej genocida, koji je dr Milan Bualajić, uz ogromne napore a na osnovu svog decenijskog rada, uspeo da osnuje 1992. godine, danas potpuno marginalizovan. Ta, dobro zamišljena institucija, nikada nije dovedena do nivoa kakav zaslužuje, a u periodu posle 5. oktobra, s razlogom se stiče utisak,kao da je puštena da se polako ugasi. Ko zna možda su nam novootkriveni „zapadni prijatelji“ stavili u zadatak da prekinemo da remetimo „regionalnu harmoniju“ insistiranjem na tome da su nas nekadašnji balkanski saveznici nacista a sadašnji prijatelji NATO-a, satirali tokom Drugog svetskog rata. Šta je istina o genocidu spram (geo)političkih računa?

Danas se genocidom nad Srbima niko na adekvatan način sistemski ne bavi u Srbiji. Zar je to normalno? A svaki srpski grad bi morao da ima spomenik našim jasenovačkim mučenicima i drugim žrtvama ustaškog genocida. Deo zvaničnog protokola kada bilo koji strani državnik dolazi u posetu Srbiji – slično kao što je slučaj u Izraelu ili Jermeniji – morao bi da bude i poklonjenje našim, nacističkom zločinačkom rukom, umorenim precima. Ne da sve to nije slučaj, nego se genocid u našoj državi više posvećeno ni ne proučava, knjige i stručni radovi na tu temu se sve manje objavljuju, izložbe, predavanja i druge manifestacije mu se skoro i ne posvećuju. Kamoli da sistematski radimo na širenju istine o ustaškom genocidu u svetu. Čak i u bratskoj Rusiji retko ko zna da su srpski pravoslavci tokom Drugog svetskog rata u NDH nosili plave trake slične onim žutima, namenjenim mojsijevcima, te da su Srbi, samo zbog svoje nacionalne pripadnosti i vere, masovno istrebljivani u koncentracionim logorima ili masakrirani nedaleko od svojih naselja.

Tako je jer i tamo gde možemo relativno uspešno da delujemo, ništa ne radimo da se zna istina od Drugom svetskom ratu na našim prostorima. Zato, između ostalog, u izraelskom memorijalnom centru posvećenom žrtvama holokausta (Jad Vašem), nema ni govora o genocidu nad Srbima dok je uništavanju Roma (a ne samo Jevreja), s pravom, posvećena pažnja. Srbija se, nažalost, tu pominje kao jedna od zemalja u kojoj je najbrže uništena jevrejska populacija, a pri tome nije pojašnjeno da su to uradili nemački okupatori a ne lokalne strukture vlasti. I to nije sve. Gotovo u svim odrednicama o genocidu poznatih svetskih enciklopedija, hrvatsko-ustaški pokolji Srba se previđaju, dok se kao genocid tretira ono što za razliku od prethodnog to nije. U pitanju je ono što se krajem prošlog veka dešavalo u BiH. Mi koji smo istinske žrtve genocida, usled sopstvene nesposobnosti da nametnemo priču o njemu i tuđih antisrpskih laži – ispadosmo „genocidan“ narod. Retki su u istoriji takvi paradoksi!

LOV NA SEBE

Da se sada u svetlu rečenog vratimo izveštaju Centra „Simon Vinezntal“, u kome je navedeno da u analiziranom periodu Srbija nije preduzimala nikakve praktične korake na otkrivanju ratnih zločinaca iz perioda nacizma. Ne treba ni reći da je rečeno tačno, a moralo bi, i to na izrazit način, da bude suprotno.

Srbija ne samo da bi na svojoj teritoriji morala da posvećeno traga za eventualno još živim ustaškim i drugim koljačima koji su okrvavili ruke srpskom, jevrejskom ili romskom krvlju, a zbog lažnog „bratsva i jedinstva“ izbegli su kaznu posle Drugog svetskog rata (a nije isključeno da ih još ima u Sremu ili Bačkoj), već bi, po uzoru na Izrael, širom sveta a pogotovo u svom okruženju, aktivno morala da radi na kažnjavanju nacističkih zločinaca poreklom sa eks-jugoslovenskog područja. Međutim, da li je to realno očekivati od države koja se ne bori protiv savremene srbofobije unutar svojih granica?

U Srbiji se nesputano relativizuju zločini nad Srbima iz 90-ih godina i dalje prošlosti dok se naš narod nabeđuje da mu treba denacifikacija. U Srbiji se oni koji su pre petnaest godina predvodili njen otpor NATO agresiji na sve moguće način blate, dok se albanskim teroristima priređuju izložbe. U Srbiji su „ugledni građani“ oni koji najgnusnije vređaju Republiku Srpsku i epsku borbu za opstanak srpskog naroda zapadno od Drine – a to su i oni koji svim silama lobiraju i na druge načine rade u korist Prištine, Zagreba i Sarajeva – dok se posvećenost srpskoj nacionalnoj ideji maltene smatra politički nekorektnom.

I da li je onda realno očekivati da Srbija lovi nacističke zločince? Nije! Ali podsećanje Centra „Simon Vizental“ na ono što Beograd ne čini, valjalo bi da bar podstakne patriotsku javnost da ponovo počne glasno i uporno da govori o ustaškom genocidu nad našim narodom. Da traži da mu se na institucionalan način posveti dužna pažnja. Da insistira da se obeležavaju dani kada su vršeni najveći ustaški zločini. Da zahteva da naši političari srpskim mučenicima ponovo počnu da posvećuju bar koji sat svog vremena tokom godine. A morali bi da zahtevamo i da se nađe novac za podizanje spomenika, izgradnju memorijalnog centra, itd. Ne radi se tu samo o odnosu prema prošlosti.Narodi koji zaboravljaju zločine koji su u prošlosti učinjeni nad njima, prizivaju nove nesreće! O tome bi pod pritiskom građana naši zvaničnici morali da razmisle!

Na kraju još nešto. Verujem da predstavnici Centra „Simon Vizental“ – čiji izveštaj načelno podržavam bez obzira na nekorektan kontekst u koji su, možda i nehotično, stavljene Rusija i neke druge bivše sovjetske republike – svakako imaju u vidu da Srbija treba da se bori protiv živih učesnika nacističkih zličina nad Srbima a ne samo kada se radi o zločinima nad Jevrejima. To očekujem kao što i ja pozdravljam što se kod nas sve veća pažnja posvećuje obeležavanju međunarodnog Dana borbe protiv fašizma i antisemitizma ili pak međunarodnog Dana sećanja na žrtve holokausta. Ipak, da budem iskren, deluje mi otužno da dok se osnovano klanjamo jevrejskim žrtvama i osuđujemo antisemitizam, na zvaničnom ali i u mnogim aspektima širem društvenom nivou, zaboravljamo srpske žrtve i bagatelišemo antisrbizam.

(Pečat, Vidovdan.org)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u