Nacizam opet preti Evropi, a jedino se Rusija trenutno bori protiv njega

Nacizam opet preti Evropi, a jedino se Rusija trenutno bori protiv njega

26 oktobra 2014

prorokovic dusan 7234Piše: Dušan Proroković

Dugo su kolege iz zapadnih zemalja samo odmahivale rukom i poručivale: to je preterivanje! Izgleda su se prevashodno oslanjali na izveštaje zapadnih medija o događanjima u Ukrajini. E sada, da se nešto slično dešavalo u Srbiji, sasvim bi drugačija reakcija zapadnih medija bila. Ali, da se vratimo na Ukrajinu: kamo sreće da je sve bilo preterivanje. Da se reagovalo na vreme, danas bi stanje bilo drugačije. Neonacistički pokret jača i samo je pitanje vremena kada će se Evropa suočiti sa posledicama ovog procesa i izvan granica Ukrajine. Vrlo lako se može desiti da posle predstojećih parlamentarnih izbora, u cilju održavanja istočnoukrajinskog fronta u uslovima političko-socijalne destabilizacije, kijevska vlast potpuno otvori granicu za dolazak raznih neonacističkih grupica i pojedinaca iz celog sveta u zemlju.

Pojedine procene govore i da je ovaj proces već počeo sa priključivanjem dobrovoljaca kijevskim snagama prethodnih meseci, mada ih treba uzeti sa rezervom. Pretežno se radilo o plaćenicima, a u manjim grupama su dolazili oni koji imaju vezu sa Desnim sektorom, Nacionalnim strojem i sličnim organizacijama. Nije ovo poređenje sasvim na mestu, a nije ni izvesno da će se desiti, ali treba biti oprezan: ono što je Španski građanski rat bio za komuniste, Ukrajinski rat može predstavljati za neonaciste. Kao što je na početku teksta upozoreno: nije se na vreme reagovalo i sada su sredstva za sprečavanje ovakvog razvoja situacije ograničena.

U izlaganju na međunarodnoj naučnoj konferenciji „Sedamdeset godina od oslobođenja Beograda: borba protiv nacizma 1944-2014“ u organizaciji moskovskog Fonda strateške kulture i beogradskog Fakulteta za diplomatiju i bezbednost, Valentin Katasonov je podsetio na ono što su deca u Ukrajini učila tokom prethodne dve decenije. Tolstoj je još davno pisao: „ne treba se bojati neznanja, treba se bojati lažnog znanja“. Katasonov je ukazao na to kako su se školski programi menjali, kako se formirao nekritički odnos prema nacizmu i nacističkoj prošlosti dela ukrajinskoj društva, kako su zločinci proglašavani žrtvama, a njihovi zločini herojskim delima. Logičan proizvod takvog procesa jeste ideološki diskurs Andreja Bileckog, komandanta bataljona „Azov“, koji umesto izvlačenja pouka i ponavljanja strašnih priča o sudbini maloruskih Aškenaza, objašnjava britanskim novinarima da „istorijska misija naše (ukrajinske, prim. aut.) nacije u ovom, kritičnom, trenutku, jeste da bele rase sveta povedu konačnu bitku za sopstveni opstanak. To je bitka protiv semitski-vođene niže rase“.

Bilecki upotrebljava nemački pojam Untermenschen, koji se u južnoslovenskim jezicima prevodi na nekoliko načina (u ovom članku je preveden kao „niža rasa“), ali je suština ista bez obzira na prevod. Postoje jedni-viši, i oni drugi-niži. Pojam Untermenschen posebno dobija na značaju tokom razrade nacističkog Generalplan Ost-a, čiji jedan deo je i takozvani „Veliki plan“ (Grosse Planung), koji se odnosio na akcije koje su trebalo da se sprovode po završetku rata u periodu od trideset godina. U ovom „Velikom planu“ se konstatuje da od 45 miliona stanovnika srednje i istočne Evrope koji nisu Nemci, čak 31 milion je „rasno nepodoban“. To suUntermensch, čime se označavaju „podljudi“, „ljudi niže vrednosti“ u koje spadaju svi Jevreji, četiri petine Poljaka, tri četvrtine ukrajinskih Malorusa, dve trećine Belorusa, dok preostalih 14 miliona mogu da ostanu u okviru Nemačke, ali da služe kao jeftina radna snaga. Na novouspostavljeni „životni prostor“ bi zajedno sa Nemcima bili preseljavani i Česi i Letonci, na primer, što bi u novom okruženju ubrzalo njihovu germanizaciju.Bio je to početak stvaranja ambijenta u kojem se kao sasvim normalna stvar razmatraju planovi o likvidaciji, deportovanju ili asimilaciji desetina miliona ljudi! Ono što Bilecki i njegovi istomišljenici ne znaju ili namerno previđaju, jeste da su u kategoriju „podljudi“, pored Jevreja i Roma, svrstavani i Sloveni. Inače, zvanični simbol bataljona „Azov“ je takozvana „vučija kuka“ (Wolfsangel), nacističko znamenje iz tridesetih godina HH veka, a pripadnici ovog odreda se često okite i „svastikama“ i „SS runama“. Iako u nešto blažoj formi, stanje se ne razlikuje ni u bataljonima „Dnjipro“ i „Donbas“, koji koriste sličnu ideološko-političku motivacioni matricu. Pozadinsku podršku pruža im nekoliko političkih organizacija, poput „Svobode“ i Desnog sektora“ (na ovom talasu jaše i politička zvezda u usponu-Oleg Ljaško), koje često demantuju da se radi o neonacizmu, već podvlače da je reč „samo“ o ukrajinskom nacionalizmu. Kako izgledaju te nevojne „ukrajinske nacionalističke akcije“ ilustrativno se može prikazati na primeru narodnog poslanika Irine Farion i njene posete predškolskoj ustanovi (može se pogledati na: http://www.youtube.com/watch?v=w3R3pMtL3eo). Kako samo deluje kada se petogodišnjoj devojčici objašnjava da se mora zvati Olenka, jer ako je Alena-treba da se preseli u Moskvu!?

Teze o ukrajinskoj „čistokrvnosti“ nisu ništa drugo do loše prerađene kocepcije od pre osam decenija. Prateća simbolika je takođe preuzeta iz istog vremena. Nadgradnja na sve ovo je postepeno konstruisanje teze od strane pojedinih ukrajinskih (kvazi)istoričara da je razlika između Ukrajinaca i Rusa „genetska“. Tobože, Ukrajinci su „čisti“ slovenski, samim tim i „evropski“ narod, dok su Rusi amalgam slovenskih, tatarskih i mongolskih plemena. Na već pomenutom naučnom skupu je prof. dr. Mirjana Kovačević upozorila na zloupotrebljavanje medija i stvaranje „prihvatljivih medijskih obrazaca“ koji se temelje na neistinama, zaključivši citatom da se „tamo gde nema moralne higijene stvara nacizam“.

Svakako, do svojevrsnog uzleta nacizma ne bi ni došlo u Ukrajini da nije bilo spoljne podrške. Desni sektor i Svoboda bi ostali samo marginalne organizacije, ograničenog uticaja i bez učešća u glavnim tokovima ukrajinske politike. Međutim, posmatrano sa stanovišta „atlantističkih“ centara političke i finansijske moći, oni mogu poslužiti kao korisno sredstvo. Cilj opravdava sredstva, a cilj je oslabiti Rusiju, između ostalog i otvaranjem „ukrajinskog pitanja“. Najnovijim dokumentom američkog Kongresa Russian Agresion Prevention Act 2014 se potvrđuje da će Ukrajina ostati prioritetno pitanje za SAD i u periodu 2015-2017. a između redova je naznačeno i da će se posebna pažnja posvetiti vojnom rešavanju krize. Izdvojena su velika sredstva za te namene (10 do 30 milijardi dolara za razne programe), a u ceo plan treba da budu uključene pored evropskih članica NATO-a i ostale evropske zemlje (među njima naravno i Srbija). Ovo je, inače, logičan korak posle odluka donetih na Samitu NATO u Velsu. Jedan od kanala za dalji rad će sasvim sigurno biti i nastavak obuke i naoružavanja paravojnih formacija poput bataljona Azov, Dnjipro i Donbas. Za „atlantiste“ zapravo, ukrajinski neonacisti predstavljaju samo sredstvo za borbu protiv Putinove Rusije. Isto kao što je i nemački nacizam trebalo da posluži za konfrontaciju protiv Staljinovog Sovjeskog saveza.

Opasnost za kontinentalnu Evropu je u tome što se postavlja pitanje: šta po završetku ukrajinskog rata? Bez obzira na ishod, ostaje otvoreno pitanje „vaskrslog“ neonacizma i njegovog daljeg širenja. Zbog toga bi se ovim pitanjem morali početi baviti odmah. Za godinu dana, možda će već biti kasno.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *