Најезда Албанаца

Najezda Albanaca

17 februara 2015

Milorad Vucelic 237z7Piše: Milorad Vučelić

Naši političari kao da su smetnuli s pameti pravo značenje pojmova i izgovorenih reči u međunarodnim razgovorima i pregovorima.

Mnogo tih univerzalnih pravila gubi se u prevodu na stvarni jezik zemlje u kojoj živimo. Pozamašan bi bio takav pojmovnik kada bismo ga u nekoj prilici sačinili.

Ali za ovu priliku setimo se univerzalnog prava na slobodu kretanja koju je Srbija garantovala svim stanovnicima sa njenim putnim ispravama. Zahvaljujući poštovanju tog prava i pregovora o „normalizaciji odnosa sa Prištinom“ dobili smo ovih dana pravu pravcatu najezdu Albanaca koji preko teritorije Srbije odlaze u zemlje EU. Srbija je, baš kao onomad kada je nad nama leteo albanski dron, zatečena i potpuno neinformisana. Sa teritorije Kosova počelo je dnevno da se iseljava po hiljadu Albanaca. U jednom idealnom „nultom“ minutu na desetine hiljada ljudi je proželo osećanje ekonomskog i socijalnog beznađa koje im je koliko juče bilo potpuno strano i oni su spontano krenuli preko zemlje Srbije i preko njenih granica. Ta spontanost previše je često demonstrirana da bi joj iko sada i naprasno poverovao. Setimo se spontanosti oko otrovnih gasova koje su Srbi izumeli i koji su masovno delovali samo na Šiptare i ni na jednu drugu etničku grupu, ili spontanosti prilikom inscenacije humanitarne katastrofe u vreme bombardovanja Srbije, i biće nam mnogo toga jasnije.

Bio bi i osnovni red i bilo bi više nego pošteno da sve ove socijalno i ekonomski ugrožene Albance prime u svoje neposredno okrilje njihovi decenijski sponzori kako u Evropi tako i u Americi. Ali oni ne pokazuju nikakvu spremnost da ih udome i da pojedinačno sa njima „normalizuju odnose“ nego pokreću sve svoje represivne mehanizme da ih zaustave i vrate izvan svojih granica. Zašto su njihovim miljenicima sa Kosova potrebne čak i posebne vize za ulazak na njihovu teritoriju? Kako to da ne veruju u sopstvenu integracijsku moć a od nas je ultimativno zahtevaju?

Danas ih zaustavljaju a koliko sutra će primeniti još jedan pojam – readmisiju. Primenom toga načela došlo je do readmisije gotovo pola miliona Roma koji su dobili garantovano pravo da odakle god bili mogu, zaštićeni tim pravom, da se nasele u Srbiji. Po primeni tog istog načela Albanci će dobiti garantovano pravo da se nasele gde god žele u Srbiji a ne samo na Kosovu. Vraćanje na Kosovo smatraće se kao diskriminatorska mera srpskog režima koji će biti obavezan da onima koji to već nemaju izdaju sve potrebne srpske isprave sa prebivalištem koje im se sviđa i koje izaberu. Neko će već pomenuti i poštovanje principa dobrovoljnog i humanitarnog preseljenja u ekonomski perspektivnije krajeve Srbije. O problematici ovog novog potencijalnog zaposedanja teritorije i osvajanja prostora naše zemlje, sa sve argumentima i za i protiv.

Spontano, kako su došli do svesti o ekonomskom i socijalnom beznađu tako su već danas naprasno spontano prestali da poimaju tragiku svog položaja i onako krajnje spontano prestali da se iseljavaju i ostali kod svojih kuća. Niko od albanskih političara i organa reda ni prstom nije mrdnuo a priča se o tome da je „sprečena masovna seoba Albanaca“. Prestao je naglo strah od radijacije, mobilizacije, nezaposlenosti, rata, a opasnost od srpskih zavojevačkih pretenzija niko više čak ni u šali ne pominje. Konačno, ko beži iz svoga mesta prebivanja preko teritorije njima neprijateljskog srpskog naroda? I ko mirno obitava sa džepovima punim para u pograničnim mestima te iste tlačiteljske države čije sudije za prekršaje izriču minimalne prekršajne kazne Albancima za ilegalni prelazak granice koje su manje od onih koje se izriču drugim građanima zbog nevezivanja pojasa u automobilu? Odakle ponovo ta drugosrbijanska javna ukazivanja na nekakvu srpsku mržnju i gde se ona to konkretno u ovoj albanskoj najezdi iskazala?

Da kojim slučajem Evropska unija prestane da postoji najveći deo naše administracije i ministara te celokupan parlament uopšte ne bi znali šta i kako da rade. Ne bi imali šta da usaglašavaju i ne bi znali kako i šta da integrišu, koji propis da donesu bez Venecijanske komisije i briselskog činovništva i kako bi ga doveli u neki sklad i s čim, kako bi raspisali neku javnu nabavku, odredili carinu, po kojim pravilima i na osnovu čijih interesa bi privatizovali javnu svojinu, kako bi se setili da imaju dinar kao novčanu jedinicu. Kako bi uopšte radili i disali bez Brisela i ko bi i šta bi bili bez njega. Kako bi se uopšte snašli u kalendaru i znali koji je dan i mesec bez nekog EU datuma. Koje bi i čije uslove ispunjavali. Po kojim bi merilima odmeravali svoje uspehe i napretke.

Jednostavno rečeno, nestao bi razlog postojanja gotovo svih naših političara i najvećeg dela administracije. Šta bi radili mediji kada bi prestali da odmeravaju vrednosti svega i svačega samo u odnosu na brzinu otvaranja briselskih poglavlja? Šta bi se dešavalo na Kosovu i ko bi vodio pregovore? Da se kojim slučajem EU tvorevina raspadne mislim da bi se jedino u Srbiji istraživala krivica za njen slom. Oni koji se na osnovu svega što se dešava od Ukrajine do Grčke nadaju zloj sudbini EU morali bi mnogo više da strepe od toga što većina zvaničnika ove države ne bi znala šta i kako da radi. Srbija je njima važna i bitna samo ako je na putu u Uniju bez alternative.

Ima li išta što više karakteriše stanje u svetu i krizu koja je taj svet zahvatila od naziva pod kojim se odvijao bezbednosni forum u Minhenu: „Red koji se urušava“. Da li je ovo što se dešavalo u poslednje tri decenije odista bio red i čime je i ko je taj red narušio i da li je taj koji to urušava dobar ili zao? I da li su dobri momci oni koji su taj red uspostavili ili oni koji su se usprotivili takvom redu i toj sili koja je taj red ognjem i mačem nametnula?

Na kraju, nema izgleda nijedne plemenite i prave ideje koju srpski pripadnici žutog sektora neće pokušati da kompromituju, parodiraju ili udare na sprdnju. Nema ni razgovora koji oni ne pokušavaju da travestiraju. O tome svedoči njihovo više nego komično posezanje za nekakvom srpskom „Sirizom“. Kao da su izašli iz one basne o žabi koja je gledajući konja rešila da se i sama potkuje. S tom razlikom što u ovoj postmodernoj basni nema ni gizdavog konja pa čak ni žabe ali ima likova junaka iz gluparnika, gmazova i živahnih baba devojaka koje u svom odrazu u ogledalu vide zanosne sirene.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *