Najveća fetišizacija titoističke Jugoslavije

Najveća fetišizacija titoističke Jugoslavije

23 januara 2014

Dimitrije-Vojnov01Piše: Dimitrije Vojnov

Centar za liberterske studije izdao je idealnu lektiru za ove dane perverzne jugonostalgije koja se odvija na dva koloseka, u Beogradu i Zagrebu, knjigu Mire Bogdanović Konstante konvertitstva, koju vredi čitati u pauzama izveštaja o Perkovićevom izručenju, zabavne emisije RTSa Šou svih vremena i opšteg talasa fetišizacije zemlje koje više nema poteklog od onih koji na to imaju najmanje prava.

Mira Bogdanović je napisala knjigu u kojoj, uz sve rezerve, skrupulozno i sa dozom humanosti, reafirmiše vrednosti SFRJ time što razmatra ko su bili njeni najcenjeniji protivnici, praveći studiju slučaja na primeru Milovana Đilasa. Naime, ona je istražila pozadinu izdavanja Đilasovih knjiga na Zapadu i došla je do nalaza da je njegov rad ne samo distribuiran već i delimično formulisan od strane izdavača i urednika kojima je direktni ili indirektni pokrovitelj bila CIA. Njen odnos prema Đilasovim zapisima, nota bene, upadljivo je skeptičan, rekao bih povremeno i kritizerski, ali rezultati istraživanja koje je uradila su vrlo detaljni i nadam se da će ova knjiga otvoriti dalju polemiku.

Njena teza je da su američke tajne službe praktično rukovodile pojavljivanjem i aktivnostima disidenata u „kanonskom“ periodu njihove aktivnosti tokom Hladnog rata. Iznoseći podatke o povezanosti raznih direktno ili indirektno subvencionisanih ustanova, ona dokazuje da su disidenti namerno podstrekivani, instruirani, da su podjednako vešto eksploatisani njihovi prebezi i robije.

ĐILAS I CIA

Među njima se izdvojio Đilas, disident kog su prepoznali kao produžetak Trockog, komunista-dogmata koji se razočarao i odlučio da razobliči sistem. Mira Bogdanović opisuje oduševljenje na koje su naišli rukopisi „Nove klase“ ali i podvlači kako je Đilas prevashodno bio korišćen za potkopavanje drugih socijalističkih režima pošto im je sam Tito služio kao „pozitivan primer“, kao „nacionalni komunista“ čiji uspeh treba da inspiriše druge garniture da se odvoje od Kremlja. Ona smatra da je Đilasov rad praktično korišćen za istovremeno korodiranje komunizma u drugim zemljama kroz iznošenje istine o formiranju nove vladajuće klase u staljinističkim aparatima, dok je u samoj Jugoslaviji progon Đilasa išao u korist komunista kao znak da se nisu previše približili Zapadu.

Knjiga počinje dilemama oko samog termina „disident“ i završava se razobličavanjem raznih paradoksa koji se danas javljaju na srpskoj političkoj sceni gde se stranke sa desničarskim programom smatraju levičarskim a Komunistička partija Jugoslavije poistovećuje sa desnicom.

Paradoks jugonostalgije krije se u tome što je ideološka konfuzija oko samih „disidenata“ i njihove zaleđine, kroz rad protagonista Bogdanovićkine knjige, danas doveden do vrhunca. Naime, danas najveća fetišizacija titoističke Jugoslavije upravo dolazi iz krugova koje su formirali „otpadnici“ tog sistema, poput Latinke Perović ili Vesne Pešić, osobe koje su robijale ili gubile funkcije i poslove u tom režimu. Suočeni sa rezultatima politike koju su zastupali onomad, tražeći demokratizaciju društva i slično, sada pokušavaju da ponude alternativu ovoj razrušenoj zemlji, odnosno rezultatima koje su njihovi zapadni mentori postepeno proizveli. A ta alternativa je u „boljoj prošlosti“, nečemu što se možda može ponovo dostići jer se ranije pokazalo kao moguće.

ŠOU SVIH VREMENA

U Zagrebu s druge strane, Hrvatska uprkos pritiscima Nemačke, friškom ulasku u Evropsku Uniju i značajnoj ulozi političkih ekstremista u njenom nastanku, i dalje pokušava da ne izruči Josipa Perkovića, zvaničnika Službe koji je po nemačkim navodima umešan u ubistvo Stjepana Đurekovića. Odjednom, suočeni smo sa nespremnošću jedne države koja je izgrađena na snažnom antikomunizmu i raskidu sa jugoslovenstvom, da izruči i na taj način „lustrira“ pripadnika političke policije prošlog režima. Objašnjenje međutim daju sami emigranti i Perkovićeve kolege – on je sa Josipom Boljkovcem i drugim ljudima iz policijskog aparata zapravo odabrao Franju Tuđmana iz asortimana tamošnjih nacionalista (uprkos velikoj reputaciji nekih drugih kao što je Marko Veselica) da bude taj koji će reprezentovati datu ideologiju tokom raspada Jugoslavije, a zauzvrat očuvati i naslediti neokrnjen bezbednosni aparat. Franjo Tuđman, čovek koji je od oficira u rangu člana Centralnog komiteta dospeo do robijaša zbog svog političkog stava, stekavši uzoran disidentski status (najcenjeniji su oni koji su imali moć i odrekli se) ispostavio se kao projekat lokalne policijske oligarhije i garant njihovog opstanka. Otud, Hrvatska još uvek nije spremna da se suoči sa eventualnom Perkovićevom ogorčenošću.

Šou svih vremena na RTSu konačno zalazi u „politiku malih stvari“. Problem koji je RTS već imao u domenu zabavnog programa u kome itekako zaostaje i za Prvom, pa čak i za Pinkom, konačno je eksternalizovan. Nespreman da se opredeli za bilo kakav savremeni kulturni model, nedovoljno snažan da artikuliše vlastitu estetiku u modernoj produkciji, odlučio se da rešenje potraži u prošlosti. Šteta je samo što ovde nemamo čak ni savremenu interpretaciju prošlosti, retro-šou realizovan modernim sredstvima, već jedan promašaj za koji se ne može reći čak ni da je anahron jer ni zastareli šou programi iz bivše države naprosto nisu bili ovako slabi.

Možda je ovo radikalna interpretacija, ali knjiga Mire Bogdanović implicira da su, ako imamo u vidu karakter njenih protivnika, tekovine Titove Jugoslavije, uprkos svim kontroverzama, bile vredne čuvanja. Aktuelni trenutak to potvrđuje, a radna biografija njenih najžešćih protivnika daleko je gora od Titove. Međutim, u ovom trenutku kada čak ni televizijski program ne može da artikuliše bilo šta sem ulepšane slike prošlosti možda mi i nismo u poziciji da trezveno sagledavamo ono što je iza nas. Jedino su u ispunjavanju međunarodnih interesa konvertiti još uvek na ceni. Uostalom, bio je potreban De Gol da bi priznao Alžir. Kod nas je na sličnom poslu zatajio De Gol, pa su angažovali Le Pena.

(Stari kadar)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. b. kramer says:

    Ne može se, ipak, ni slučajno, ama nikako porediti Alžir, zauzet preko mora i nekoliko gora, sa Kosmetom. Lepo Vi zborite i rado Vas čitam, ali, brate...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *