Наод Зорић : Његош је наша народна Библија

Naod Zorić : Njegoš je naša narodna Biblija

27 novembra 2017

RETROSPEKTIVA na Malom Kalemegdanu i promocija monografije povodom tri decenije stvaralaštva, među njegovim velikim platnima koja su u galeriji „Cvijeta Zuzorić“ oživela epsku, poetičnu, snoliku Crnu Goru, za slikara Naoda Zorića su „radost što život nije proveo u nekom besmislu“. To mu znači i da trideset godina nije „avetao po ulici“, nego da je pokušao da se bavi nečim ozbiljnim, što nije uzalud, što ljudi vrednuju. Vaspitan je, kaže, tako da čovek mora nešto da stvori, da ne može „da se danas ništa ne radi, a da se jede `ljeba džabe“.

Na ekspresivnim slikama umetnika koji je odabrao autentični, samotnjački put, daleko od svakog establišmenta (živi u Kolašinu), defiluju vojvode i serdari, starci i starice, prizori iz davnina, onostrani, lokalno postaje univerzalno i uvodi nas u jedan gotovo arhetipski svet.

* Kada čovek ugleda svet u bajkovitosti Đurđevića Tare, ima li alternativu, sem da teži uzvišenom?

– Ako se rodite u takvom, nestvarnom pejzažu, a odrastete u porodici sa ljudima koji nose tu borbu za opstanak, za goli život, mislim da alternativu nemate – kaže Zorić, za „Novosti“. – Ono što je još uzvišenije, a krasi te ljude, jeste slobodarstvo koje imaju u sebi, ali i to pregnuće, rad. Iz svega toga morate izaći kao jedna kompletna ličnost.

* Na slikama ste saželi iskustvo odrastanja u mitu, predanju, legendi, nekoj paralelnoj realnosti… Kakav ste to svet ponudili posmatraču?

– To je ono po čemu Crna Gora ima neku posebnost, nešto na granici utopizma, neka borba za pravdu i istinu. Sve to nešto važno, što sam slušao kroz epsku poeziju, utkano je u moje slikarstvo. Slikar nije proizvod nečeg što je naučio kroz školovanje. Ako je ozbiljan i iskren autor, pokazuje i iznosi sve što je negde u njemu, u tom zbiru satkano. Tu je nasleđe predaka i sve drugo što kasnije podsvesno iskazujemo u delima. To su neke unutarnje istine o našim porodicama, đedovima i prađedovima, babama, prababama, gde se ulazi malo dublje. Predstavljam tu neku tragiku, ili lepu svetlu priču stamenog čoveka koji tako gordo, uzdignutih pluća ide životu u susret.

* Šta je danas čojstvo i junaštvo?

– Svako je vreme tražilo čojstvo i junaštvo. Marko Miljanov je to najbolje definisao, da je čojstvo sačuvati i drugoga od sebe. Čojstvo je uvek bilo potrebno, a možda nam je sada i potrebnije, jer je mnogo izazova. Pre svega mislim na naše identitete, jer smo mali narodi. Suština je da ostanemo ljudi, što je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle. To je i najvažnije da budemo po obličju kako smo stvoreni od Hrista živog i Boga istinitog. Važno je i da gajimo neke naše nacionalne vrednosti kroz religiju, jezik, kulturu koja je bogata. Mislim da je to danas čojstvo i junaštvo. Junaštvo više ne postoji, u onom smislu kakvo je nekada bilo, sa sabljama i džeferdarima. Ono se sada ispoljava na sasvim drugi način. Sada je to – pamet.

* Kakve su danas vojvode i serdari, koliko se razlikuju od onih koje slikate?

– Pripadam onoj vrsti ljudi koji su optimisti. Verujem. Gospod kaže, vera tvoja spasiće te. Mislim da ih i danas ima, ali na drugi način. To su ljudi koji baštine vrednosti koje su važne, koji se bave istinitim stvarima, kao i te vojvode. Oni su se iskreno borili za opstanak naroda, porodice, vere. Tako i danas oni ljudi koji ulažu nešto u sebe, to su danas vojvode i serdari.

* Da li je danas sloboda tamo gde ste vi pobegli, van velikih urbanih centara, u prirodi?

– Sloboda kao nešto najuzvišenije čemu teži svaki čovek, čemu teži i moj narod. Ona je najveća i najvažnija u životu. Bavim se poslom koji mi daje tu slobodu, živim u prostoru, koji ima jedan miran tok, tako da imam sve to što se zove sloboda. Prvo, slobodno mislim. Radim ono kako mislim da treba. Imam vremena za sebe, svoje ljudsko. Mogu da se radujem mravu, ptici koja leti… Imam dodir sa zemljom. Zemlju jako volim, ona me je othranila, ona će me i primiti. Sloboda je da pronađeš sebe.

* Koliko se umetnička scena, koja teži globalnim tokovima, zapostavljanjem lokalnog i autentičnog, otuđila?

– Danas je neka opšta zbrka, jer se jedan veliki broj ljudi otuđio od samih sebe. To se vidi i preko umetnosti. Postoji mnogo trendova, mode. Stvari se brzo dešavaju i ljudi su podložni tim promenama. Uvek je bilo malo onih koju su menjali svet, ili ga promišljali u pravim vrednostima. Verujem da još postoje takvi koji ne idu ka pomodarstvu. Iskušenja su stalna u životu, pa i u kulturi i ovom poslu kojim se ja bavim. Da bi u umetnosti postojala vrednost, osećanja moraju da budu prisutna. A emocija je istinitost. Jedino je dobra slika ili dobar rad, onaj u kome možete da osetite emocije.

* Kako sačuvati osećajnost u tom ubrzanom svetu? Nemaju svi mogućnost da se osame…

– Imaju. I ja sam mogao da budem deo te mase. Na neki način sam i platio cenu te svoje slobode. Izborio sam se za nju, jer sam to hteo. Vrednosti koje u sebi nosim sam gajio, po svaku cenu. Sve je to individualno i nije samo pitanje naše pameti. Duboko verujem da svako bude odabran za nešto što će uraditi.

* Godinama ste živeli sami u Starom Baru, kako je taj napušteni grad, pun duhova drugih vremena, uticao na vas?

– Tamo mi je najviše prijao taj miris Mediterana koji se meša sa mirisom sa planine. To je ostavilo trag. Mirisi su mi važni u životu. Usput, taj prostor vas tera da razmišljate o vremenu, trajanju, prolaznosti ljudi… Tu su se mešale razne kulture, a sam sam se više bavio smrtnosti, razmišljao o putu kojim čovek treba da živi, jer je prolazan kao i sve ostalo. Shvatiš da je jedino vredno ono što će ostati iza tebe, što će nekome drugom prijati i koristiti u razvoju njegove ličnosti.

* Izlagali ste u Andrićgradu, kako je taj prostor na vas delovao?

– Kao da je već tu bio, što znači da nije narušena priroda u velikoj meri, iako čovek uvek naruši prirodu. Grad je zanimljiv, te tri kulture – Vizantija, islam, Austrougarska, lepo su uklopljene. Ali, najviše mi je prijalo što sam tih dana stalno bio sa Njegošem i sa Andrićem. Dobro društvo. Oni te stalno podsećaju: „Slušaj mali, još moraš da učiš!“P

* Politizacijom Njegoševog dela, koje nas je spajalo, danas se stvaraju razdori…

– Uvek je bilo i biće da se mali ljudi bave velikim. Nažalost, ti mali uvek dobiju više prostora, nego oni veliki. Takva je sudbina i Njegoševa, da sada mali pokušavaju da odgonetnu njegove istine. Mogu da kažem da je Njegoš biblija svesrpskog naroda. Kao što imamo bibliju božju, istinitu, njega imamo kao narodnu bibliju. Sve te podvojice i razdvajanja i pogrešna tumačenja Njegoša, koje prave mali ljudi, samo dokazuju istine o kojima je govorio i ko je bio. Uz Svetog Savu, Njegoš je jedna od najvećih ličnosti koje je srpski narod dao. Što se više budu bavili njime, biće sve viši i sve više postaje svetac.

SVE JE CAKA U ŽIVOTU

– ROĐEN sam u brdima Crne Gore, završio sam Akademiju na Cetinju, a u Beogradu sam se prvi put sreo sa velikim gradom, visokoškolovanim, pametnim ljudima, među kojima je bio i moj profesor Radomir Reljić, zvani Džoni, od koga sam mnogo naučio – priseća se Zorić. – Došao sam kod njega neiskvaren, zdravo, planinsko dete. Sve što je bilo dobro i lepo ja sam tu upijao. Nisam ni znao šta slika, važnije mi je bilo da slušam šta priča, kako razmišlja. U stvari, da naučim kako treba da se razmišlja. Sve je caka u životu.

SAVRŠENSTVO PRIRODE I ČOVEKA

PRIRODA je najsavršenija, a u njoj je vrhunac savršenstva – čovek. Priroda je nekako nestvarna, jer to ljudski mozak ne može da smisli, a ljudska ruka da izvede. Sliku treba zato izneti u prirodu. Ono što se uklopi u prirodu, to je onda dobro i tačno. Što se ne uklopi, nema taj karakter. Volim da iznosim slike u prirodu, da vidim kako dišu sa njom, da li mogu da žive sa njom, da slika sama po sebi dobije karakter čoveka, da ima dušu – tvrdi umetnik.

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. goran says:

    Samo nam ne rece da li si Srbin ili Crnogorac. Mozda posle izlozbe?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *