Народ без опозиције

Narod bez opozicije

12 marta 2015

vesna-veizovic 465Piše: Vesna Veizović

Tokom narednih dana zakazano je nekoliko protesta uperenih protiv vlasti. Svi pozivaju na svoj, mesijanski uveravajući narod kako je baš njihov taj koji će nešto pokrenuti.

U proteklih nekoliko godina svi ti organizatori imali su masu prilika da nešto promene, međutim nisu! Nisu znali, smeli ili su jednostavno samo veštački iskonstruisana kvaziopozicija načinjena da stvara prividnu sliku postojanja nekakve opozicije sa ciljem da zaista ne ugrožava vlast, već da prazni i kalkuliše negativnu narodnu energiju.

Okupljeni narod nikada nije dolazio na takve skupove sa ciljem da proćaska da prijateljima, ili da sasluša uživo ono što i sam već odlično zna, već sa nadom da će taj dan biti učinjen bar korak napred. Jedan stepenik više ka izlasku iz bunara očaja. Međutim u stvarnosti su ta okupljanja čoveka sa praznom nadom pretvarala u ništavilo beznađa.

Bunar se činio dublji, a crnilo veće, nada se gubila u rečima organizatora koji su podvijenih repova odlazili sa pozornica, zahvalni očajnima što su se sutradan budili još očajniji, svesni ili bar donekle svesni stanja u kom samo jedna struja caruje – ona partijaska. Svih boja, dezena i strana.

Pametna opozicija će sebi uvek načiniti kvalitetnu opoziciju

Pritiskani sa svih strana, već uglavnom pokojni komunisti sa tzv. ocem nacije, želeći da se uravnoteže sa modernim zapadnim svetom, načinili su jednu svetsku prestavu, projekat preko koga će zauvek ostati na vlasti. Oni, a zatim njihova deca, pa deca njihove dece, i deca dece njihove dece, sve do beskonačnosti, dok devolucija tih dekadentnih generacija prosto ne izumre u jami smrada koju su sopstvenim (ne)delima načinili.

Uvođenjem višepartijskog sistema od komunističkih kadrova, kameleonskih osobina i sposobnih za prosipanje afirmativne demagogije načinjeno je prvo nekoliko stranaka, zatim kako su tekle godine broj stranaka se povećavao, ali je koren svake postojeće ostajao isti – proklet i neplodan.

Devedesetih kada se činilo da su se strane iskristalisale, vrhunski manipulanti priredili su narodu Srbije lažno svitanje. Na scenu su kao pripomoć uskočili i crkvenu udbaški kadrovi, spavači kojima je san odzvonio, ne bi li i one najsumnjičavije uverili da je dan crn a noć bela.Laž toliko velika nad Srbijom je vijorila, da je bilo lakše verovati joj, nego joj se odupirati. I nakon potpunog pomračenja, utučene i umorne Srbe, sačekalo je još jedno lažno svitanje, a za njim kao doba dana što se smenjuju, jedna laž je sustizala drugu, sve do danas!

Danas više nema lažnog svitanja, ni lažnog podneva, ni lažne noći, jer su svojim smenama svi tu komunistički izdanci, olistavajući žutim lišćem u proleće i dajući otrovne plodove gladnom narodu, ubili dve od tri stvari koje svaki Čovek na zemlji zaista poseduje – Veru i Nadu! Ljubav se sakrila i čeka…

Profil današnjeg politikanta je za razliku od ranijih vremena kada je narod mogao da se privuče na određenu priču, pa čak i u slučaju, a uvek je bio taj slučaj, da je ta priča prazna, je istrošen do te mere da se može ozbiljno uzeti u obzir da je baš sa namerom načinjen takav.

Bez obzira na priče pojedinih čelnih ljudi opozicionih stranak i pokreta,od kojih su neke čak i morbidne, a koje služe da privuku samo određeni profil ljudi, uglavnom ne preterano bistrih, ili omladine koja zbog nezrelosti ume da se „navuče“ na zapaljive izjave i dok shvati da je učinjeno ili rečeno od strane politikanta nanelo više štete nego koristi, već je kasno. Obećanja koja se daju nemaju čvrstinu u sebi, većina je polovična, nedorečena i sam taj nedostatak hrabrosti preko koga bi se pokazala spremnost „idenja do kraja bez obzira na sve“ u čoveku budi sumnju. Neko ko je rođen u obmanama, odrastao i ostareo slušajući samo neistine, prirodno je da nema poverenja, još kada mu se predoče ljudi koji danas čine opoziciju sa sumnjivim biografijama, transkacijama, koji u svom životu uglavnom nemaju ni dana radnog staža, ili ni dana teškog rada bez staža i samim tim ne poznaju način življenja današnjeg prosečnog Srbina, i ona želja da se poveruje se gubi nekud u etru.

Previše stranaka, pokreta, grupica ljudi koji se izdvajaju, pregrupišu, preleću iz jednog tabora u drugi, sa ponekim novim licem ali uglavnom sa jednim te istim ljudima, morem sujete, lažnih mesija imala je tragičan efekat na srbski narod. Odnosno, iz dana u dan narod je bombardovan potpuno abnormalnim dnevnim vestima, izjavama i činovima vlastodržaca radi kojih bi u svetu preko noći padale vlade, ipak naša vlada stoji! I pored svega čvršće i sigurnije nego ikad.

Premijer, ministri, poslanici, pa čak i oni najniži činovnici bezočno nas laži, priznaju nam da su nas lagali; dovode nam one koji su ubijali nevinu decu za savetnike; penzionerima skidaju penzije, a zatim kada sa opravdanim razlogom isti ti penzioneri nemaju da plate račune koji su naravno uvećani, oni im u poslednjim danima života oduzimaju što su poštenim radom sticali. Na stotine hiljada ljudi u srednjim godinama živi i čeka starost svestan da će dočekati socijalno ugrožen, bez ijednog dana radnog staža, bez obzira na znanje i obrazovanje kojim raspolaže. Takođe ispred sebe vidi i gomilu neznalica, bivših vozača, ložača i nekvalifikovanih radnika koji se bave ključnim pitanjima u svim segmentima uprave, vidi ljude koji su radi svojih sebičnih najnižih poriva spremni da obismisle živote miliona ljudi. Ali i pored toga, narod ćuti, vlada se klima samo u medijima, vladajuće stranke su u zavadi ne zbog građana već raspodele plena, funkcija…

Kome narod da se okrene?

Dverima, koje će ih na rastanku nakon besmislenog protesta pozdraviti? Starešinstvu koje se davi u sujeti, već opremljeno botovima koji će na svaku kritiku njihovih besmislenih saopštenja kritičara nazvati plaćenikom?

Ili možda DSS, kojima je malo bilo dozvola da uz debeli kredit dostojanstveno odu, ili onima koji su kao novi izdanci izrasli iz prošlosti? Da li je neko možda izgubio pamćenje tako brzo, pa je zaboravio da je DSS maltene do juče bio na vlasti i da je i dalje deo vlasti po lokalnim samouprava?

Još bolji predlog – radikalima. Čiji lider u svoj svojoj samoživosti i ne shvata kakve je monstrume stvorio od svojih učenika, ali koji bi svog zemljaka sutra vratio u svoje krilo samo kada bi ovaj hteo da se pokaje i zatraži oproštaj.

Trećoj Srbiji, koja se nesnovano naziva opozicijom i to još i patriotskom. Poludverjancima koji su gore od lešinara poharali javna preduzeća u Novom Sadu.

Sitnim pokretima i strankama u pokušaju za koje devedeset posto stanovništva nikada nije ni čulo?

Možda svima njima koji svojim postojanjem zavaravaju narod i onemogućavaju stvaranje neke nove snage čiji će se principi zasnivati na Ljubavi, koji bi bili spremni da idu do kraja jer su ponikli iz naroda u zemlju iz koje nema dalje, čiji bi se sistem zanivao na meritokratiji a ne na kriminalu…

Narod je prepušten samom sebi. I to je činjenično stanje, bez uvijanja, laganja, lažnih svitanja i sumraka, svestan je da je teško i da će još teže biti, jer što je otpor manji – sila pritiska je veća. Stranačkih opcija je bezbroj, previše, ali je poražavajuća spoznaja da nijedna nije plodna i spremna da načini suštinski prevrat, između ostalog i zato jer su sve izdanci onog drveta sa gorkim plodovima i trulim korenom, čije lišće ne ispušta kiseonik, već sagoreva i guši u svom smradu sve oko sebe.

Najobičnije marionete koje čine pokrete i ispuštaju glasove već ispisanog scenario.

Posle svega, postavlja se pitanje kako smo mi uopšte opstali?! Jer nije ovo stanje od juče, već čitav jedan vek. A mi i pored svega živimo, imuni na teškoće, na beznađe, smejemo se sopstvenim porazima, slažemo se odlučno u konstataciji da smo podeljeni više nego ikad, diskriminisani, opljačkani, otuđeni, izgubljeni, bez Vožda, prepušteni nekoj sili. Nekoj čudnoj sili, onoj kojoj se obraćamo kada iz naših nadanja odu svi oni smrtnici u koje smo neopravdano polagali nade, zaboravljajući zapovesti o idolima, i reči Gospoda koji upozorava da je Čovek prolazan i da su nadanja u smrtnike besmislena.

Zato su i pobegle nade, i nestala vera, jer su mnogi od samozvanih mesija u svojim očima gradili idole, ili prosto verovali u beskrupulozne prevarante, vodili tuđe bitke a gubili sopstvene, zaboravljajući na svoja poslanja, čudili se svom opstanku – opet pogrešno verujući u čuda, a ne u Božju volju, svoje znanje, svoje ruke, a svakako i u svoj voljni impuls.

Srbiju nisu na noge postavili demagozi, već je nastala i odbranjena mnogo puta preko leđa srbijanskog seljaka. Onog čije je udovice zaboravljala Jugoslovenska kraljevina, a čija su deca bosa trčkarala deleći jednu kocku šećera na tri dela puna radosti i zahvalnosti, onog čiju su kičmu lomili titoistički vampiri, dede i roditelji današnjih pozicionara i opozicionara.

Onog seljaka koji rukama svojim, i u znoju tela svog, ishrani pokoljenja, koja će ovaj degenerativni režim potpuno slomiti, a u zaštitu od tog sloma neće stati niko od politikanata sa ove tragikomične pozornice jer „Ne sipa se vino novo u mešine stare“.

(Vaseljenska)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *