Народ је нестао

Narod je nestao

29 marta 2015

TurlakovSlika 67Piše: Slobodan Turlakov

Uskoro će biti raspisana nagrada za onoga koji ga pronađe.

Ne, zaboga! Zar je malo nagrada!? Čak toliko da je pitanje morala ne samo davati ih, već, još i više, primati ih!

Ali, nestao je i moral!

Pa, što onda da nestane i narod?!

Da je obrnuto, ne bi bilo potrebno da Šešelj poziva „narod“ i nekadašnje radikale na miting, kraj polusrušenog Generalštaba, da obeleže 16 godina početka NATO bombardovanja.

Sam bi se narod okupio, kao što se to veče okupio, ali sad saznadosmo da to i nije bio narod, već prerušeni policajci u civile iz cele Srbije, da se poklone svemoćnom Vučiću, i da mu omoguće, da još jednom, prozbori reči dodvoravanja našim neprijateljima, koje, po njemu, ne smemo da optužujemo, ni da im bombardovanje u greh upisujemo, kako je Nikolić preporučio iz Aleksinca. To jest, da pamtimo, ali i da oprostimo!

Zašto, Nikoliću?

Da bi se dodvorio neprijateljima i da bi vaša sadašnja vlast ostala u njihovoj milosti..

Kakva sramota!

I to je predsednik države!

A nije manja sramota ni za njegovog drugara i političkog sina, premijera Vučića, koji je na rečenom organizovanom policijskom obeležavanju tog 24. marta, ispred polusrušenog Generalaštaba, izjavio „Srbija nije neprijatelj sa onima koji su nas ubijali, jer je to jedini mogući put“.

Zar takva gadost može da se kaže? Može, još kako. Vučić se izvinio neprijateljima što su nas ubijali, i ko zna po koji put pokušao je da ih uveri da ih Srbija ne smatra neprijateljima i da mogu kad god hoće, opet da je bombarduju i da je ruše i ubijaju. Naravno, bombama sa osiromašenim uranijom, kako bi i dalje ostala u vrhu umirućih od malignih oboljenja.

Strašno! Ima li Srba koji bi Vučića ponudili neprijateljima, pošto je to za njega „jedini mogući put“?

Desetak dana ranije obeležen je još jedan tragičan dan, tj. 12 godina od ubistva Zorana Đinđića, ondašnjeg predsednika Vlade.

Sačuvana je snimljena scena kako Vučić skida tablu sa natpisom „Bulevar Zorana Đinđića“ i postavlja drugu „Bulevar Generala Mladića“, a sačuvana je i izjava Tome Nikolića koji u Narodnoj Skupštini izjavljuje da on neće da stanuje u tom prokaženom Đinđićevom bulevaru, što je uskoro i dokazao, prodavajući stan u njemu i kupujući novi, negde drugde!

Dakle, i on i Vučić, bili su zadovoljni nestankom Đinđića.

Sad, pak, kad su već tri godine na vlasti, na kojoj je nekada bio ubijeni Đinđić, dohvatili su se tužnih misli. Čak potrebe da Đinđića oplakuju. Jer je, kako kaže Vučić, i Đinđić, kao i oni, „imao ideal u pristojnoj i modernoj Srbiji,“ pa je njih sedam ministara predvođenih Vučićem, koji je smračenog lica, nosio nekakav venčić sa dugom trobojkom, da ga položi na mesto ubistva, što je i učinio.

I ne samo to, poslat je i porodici telegram u kom kaže: „Vlada Srbije i ja kao premijer, upućujemo izraze iskrenog poštovanja porodici i prijateljima Zorana Đinđića“.

Doduše, tekst je tako stilizovan, da se ne zna kome se upućuje „poštovanje“, da li ubijenom Đinđiću, ili porodici i prijateljima Zorana Đinđića.

Međutim, mi bismo da podsetimo i jedne i druge, a i njih, sadašnje vlastodržce, na to da je Đinđić, na tri dana pre no što je ubijen, dao intervju „Novostima“, u kom je rekao i ovo:

„Ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo našoj deci i našim unucima… Ne smemo više da dozvolimo da svoj nacionalni interes definišemo prema tome, šta neki drugi misle da je naš nacionalni interes…. Amerika se ponaša prema Srbiji, kao i Tito: Slaba Srbija – Jaka Jugoslavija, Slaba Srbija – Dezintegrisan Balkan.“

Niko te misli, koje treba pamtiti, više nije ponovio, a svi su radili na tome da se one obistine. Ovi poslednji, Vučić, Dačić i Nikolić pogotovu!

I kako se to licemerje zove?

Još je Ilija Garašanin, sredinom 19. veka poručio Srbima: „Iz popuštanja neprijatelju, izvesna je samo propast i ništa drugo.“

A odmah potom, „događaji su nadvisili ljude. Sadanji ljudi mali su za ovakve događaje.“

25. marta 1941. u Beču je Cvetkovićeva vlada potpisala Trojni pakt.

Dva dana kasnije, 27.marta, narod u Srbiji se digao i srušio Cvetkovića.

Ovog marta 2015. Vučićeva vlada, Dačićevom i Gašićevom rukom, potpisala je IPAP sporazum sa NATO paktom u Briselu, prema kome je Trojni pakt dečja igračka

Nismo uspeli da saznamo ime čoveka koji je napisao na sajtu „anon.rs“sledeće:

„Briselski IPAP nas goni da se sećamo potpisivanja Trojnog pakta sa – setom“. I još dodaje da „razlika u reakciji na pristupanje Trojnom paktu marta 1941. i njenom odsustvu, na potpisani IPAP marta 2015., najbolje pokazuje sunovrat Srbije“. Dakako, i samih Srba!

„Srbija, kao država, nema više nikakvih ovlašćenja u pogledu kontrolisanja ulaska tuđih vojnika na svojim granicama, koja kontrola prelazi pod ingerenciju NATO, pa će tako Srbijom slobodno marširati vojnici Amerike, Albanije, Nemačke, Hrvatske, Kosova…. Oni će imati prava i na korišćenje srpskih vojnih objekata, po svom nahođenju. Uz to, biće sudski neodgovorni, ma kakva krivična dela počinili po Srbiji.“

Što Dačiću kao jednom od potpisnika IPAP sporazuma nije smetalo da izjavi: „Bombardovanje nije prepreka partnerskim odnosima sa NATO“.

Na ovu svinjariju niko nije reagovao.

Baš kao ni na onu koju je izrekla Sonja Biserko, tj. da NATO bombardovanje nije zločin, jer je sprečio dalja ubijanja!

Kao što niko nije ragovao ni na izjavu Vuka Draškovića kojom je poredio i izjednačio sadašnju Srbiju sa fašističkom Nemačkom!

On, koji inače, podržava Vučića!

Lepo kaže naša narodna: S kim si, onakav si!

A onda, već bi bio red da se Nemačka više ne krsti fašističkom, jer je to bila Italija, a ona nacional- socijalistička.

Kao što bi bio red da se i Dačić ne smatra socijalistom, jer on niti je socijalista, niti je nacionalista. On je prosto jedan provincijski politikant, koji gleda gde god može da se očeše u svoju korist. Zato se već odavno i ne pita, da li je neko njegovo delo zakonito i moralno, već da li je korisno za njega. Pa tako ni sada.

Da je tako i nikako drugačije, dokazuju toliki njegovi postupci i izjave. Eto, pre neki dan je rekao kako je zahvalan Vučiću koji ga je izvukao „Iz živog blata MUP-a“, što je drska neistina. Jer u vreme prve tzv. rekonstrukcije Vlade, čiji je premijer bio upravo on, Dačić, ali i MUD, Zorana ga je nekoliko puta opominjala da sledi Vučićev primer, koji je napustio ministarstvo odbrane, pa je tako i Dačić mogao da napusti MUP, kako bi sebe rasteretio na položaju premijera.

Dačić je na te opomene hladno odgovorio da mu ne pada na pamet da napusti MUP, jer se saživeo sa tamošnjim ljudima i da odlično sarađuju. Nekoliko meseci pre te obmane, Dačić se branio od Ljubiše Milanovića, koji je rekao da Dačić nema nikakvog udela u radu MUP, i da on, kao bivši policajac, ima više uticaja u ministarstvu, nego ovaj sada, kao aktualni ministar policije. Najzad je i sam priznao da je on bio tek titularni ministar policije, a da su mesto njega radili ljudi iz Tadićevog kabineta, koju je izjavu jedan poznati beogradski advokat ocenio kao političko samoubistvo, koje se, naravno, nije desilo, jer Dačić je neuništiv, što je već toliko puta dokazao. Pa tako i sada, sa potpisom IPAP sporazuma, bez trunke dvoumljenja, jer njegov je lični cilj – Evropa, da ostane u njenoj administraciji.

Pre neki dan hrvatska predsednica kad je polazila za Nemačku, izjavila je da Hrvatska zna kome pripada i ko su joj prijatelji.

Naš predsednik je nekoliko puta izjavio da je Srbija jedina zemlja sveta koja nema neprijatelje, pa prema tome Srbija pripada svima.

Naravno i dabome, to je pokušaj zavaravanja naroda, da mu se nametne osećanje da je ta „ dobrobit za Srbiju“ posledica njihovog zalaganja, tj, njihova i njegova zasluga.

Istina, Vučić je tu skoro rekao, da bi voleo kad bi Nemačka volela Srbiju kao što voli Hrvatsku, a znano je da je ona voli jer je u oba svetska rata ratovala na njenoj, nemačkoj strani, kao što su se Srbi u oba rata borili protiv Nemaca, što jasno govori da i Kolinda, baš kao i Tuđman, s punim pravom mogu da računaju na Nemačku, kao na prijatelja i na saveznika.

S te tačke gledišta, Srbija nema prava i ne može da se zavarava s tim mogućnostima, i već bi bio red da se „ovi“pomire sa tom istinom.

Naravno, treba žaliti narode bez saveznika, ali još više one koji ih svuda traže i koji se, uz to, nude za saveznike i dokazanim neprijateljima.

No, treba najviše žaliti, ako ne i prezirati, one narode koji su svojim glasom omogućili svakojakim tipovima da ih legitimno predstavljaju, da u ime sopstvenih interesa podmeću narodne, koji čak to podmetanje prećutno prihvataju, čekajući samo čudo da ih spase i izvede na put nezavisnosti i samostalnosti.

Kažemo – čudo, jer ništa što je realno i što narod hoće i želi ne može da se ostvari, pogotovu što je pitanje da li ovaj narod nešto stvarno hoće i želi, ili se prepustio matici koja ga bezobzirno nosi.

Ovi sadašnji, uzeli su tapiju na njegovu budućnost, neprestano je aklamirajući kroz svoj tzv. politikanski rad, ali kakvu garanciju narod može imati u obećanjima za budućnost, kad je u Narodnoj Skupštini prihvatio ljude bez nacionalnog osećanja, koji rade ono što im se nalaže, što vlast hoće, što njoj treba i što joj se nalaže.

U današnjoj Skupštini skoro 100 opština nemaju svoje poslanike, o njima se niko ne stara, a lokalna samouprava je gora i od Narodne skupštine, jer ne samo da je korumpirana, već je njen sastav podložan svakojakim rođačkim i prijateljskim vezama, tako da se može i mora reći, da nikad nije bilo većeg lopovluka i bezakonja u unutrašnjosti, nego što ga sada ima.

Uostalom, šta će Srbiji Narodna skupština, kad odluke donose oni koji vladaju Srbijom, koji joj nalažu šta ima da radi i kako ima da se ponaša. U tom pogledu, postavlja se i pitanje šta će nama toliki ambasadori i tolike ambasade.

Kad je prof dr Vesna Pusić postala hrvatska ministarka inostranih dela, ona je ukinula čitav niz ambasada i ambasadora, neke je grupisala, a za neke je uvela pojam letećih ambasadara. Dakle, efikasna štednja.

Ništa od toga u Srbiji, koja je očuvala sve Titove ambasade, koje je opremila onima koji su daleko od toga da mogu i treba da budu u diplomatiji. I uopšte u državnoj službi.

Konačno, čemu naše ambasade u državama, koje preko svojih ambasada, vladaju Srbijom?

Na žalost, ta i takva suluda situacija, traje već godinama, da bi se moglo reći da se narod već navikao na nju, da čak i ne gunđa, a kamoli da protestvuje, pa se, dakle, s pravom može i mora reći da je pitanje da li narod uopšte i postoji.

Naravno, oni koji njime vladaju i manipulišu njime, na način prevare i svakojakih obmana, nisu mnogo zabrinuti zbog tog svog „načina“, i prava je sreća da postoje još ozbiljnih ljudi, kao što je dr Miša Đurković, koji je pišući o Vučićevoj politici ocenio je kao onu koja se sastoji sva u prevarama, podsećajući na čitav niz primera tih i takvih obmana.

Odista, Vučić kao da je rođen da bude prevarant, čime se odlikuje od svojih prvih samostalnih političkih koraka. Sećamo se kako je, kao radikal, vodeći kampanju za svoj izbor za gradonačelnika Beograda, doveo za savetnika bivšeg njujorškog gradonačelnika, Đulujanija, i sa njim i njegovim optimističkim predviđanjima u pogledu Vučićevog gradonalčnikovanja, zamajavao publiku nekoliko dana, da bi posle njegovog poraza na izborima, sve nestalo, pa se ni Đulijanovo ime više nikad nije pominjalo.

Ko zna kako, tek posle toga Vučić se našao u Japanu, odakle je slao poruke da je u Japanu našao investitore za tri milijarde dolara, koje će odmah dotrčati u Srbiju, kad naprednjaci osvoje vlast. Već su tri godine na vlasti, a o tim milijardama ni reči. Kao ni o onim iz Emirata, pogotovu o navodnjavanjima u Vojvodini, kojima su davili publiku mesecima, kao što je sada dave „Beogradom na vodi“

Poznato je da je Akademija arhitekata, visoko obrazovanih urbanista, koji su se u tolikim izvedenim projektima dokazali, što Vučiću i Malom, ne smeta da se hvale jednim anonimnom maketom tog „džina“, koju rečena Akademija bespogovorno osporava! Vučić čak proglašava njegovu izgradnju za svoj životni cilj, dok sva ili gotovo sva visoko stručna javnost oštro reaguje tražeći da taj projekat bude ocenjen od onih koji su za to pozvani.

Priča se kako će ići na odobrenje Skupštine, koja niti je stručna, niti je nadležna za taj i takav posao, koji će, naravno, proći onako kako žele oni koji su ih imenovali za poslanike, pa prema tome omogućiti Malom da unapred prodaje stanove u kulama na vodi, što su neki komentatori krstili – prodavanjem magle.

Ko zna, možda će se u tome uspeti i time navući ko zna kakve sve probleme, koji će pasti na teret Beograda. Mada nije sve tako jednostavno kao što je bila i ostala priča o angažovanju „Mercedesa“ u izgradnji autobusa, čija je šasija sa Mercedosovim znakom lansirana na TV i po medijima. Naravno, ni tog „Mercedesa“ nema. Kao i toliko drugih najavljenih stvari. Ali, zbog toga nikog nije zabolela glava. Kao što neće zaboleti ni zbog toliko drugih, sledećih obmana.

U pogledu plasiranja tih i takvih prevara, prevazilazi najnovija Vućićeva izjava da preuzima svu odgovornost oko pada vojnog helikoptera i pogibije sedam nesrećnika. Prošlo je već više od dve nedelje, još nije saopšten izveštaj stručne komisije o tom tragičnom padu, a ne pojavljuje se ni obaveštenje sudskih vlasti kako će se sprovesti Vučićeva najavljena odgovornost.

Najverovatnije će i ona proći kao i tolike druge, mada se radi o sedam života! Užas!

Vučić ima neverovatnog reklamera, pa će se on svakako naći pozvanim da i o tome progovori. On to čini i kad nije pozvan, pa je tako sebi dozvolio da se, kao ministar i zvanično lice, umeša u „Grčki slučaj“.

Naime, Vulin je rekao „da je Grčka imala Vučića, ona ne bi bila tamo gde je danas“ (!)

Dabome, nije rekao gde je to Grčka danas, a da se upustio u to pitanje, morao bi da prizna da je ona tamo gde Srbija nikad neće biti, jer ima narod koji je zadojen temeljnim nacionalizmom, koji podržava i osnažava Grčka pravoslavna crkva, što se za naš narod i za našu Crkvu nikako ne može reći. Na žalost!`

Tako je atinski arhiepiskop Hristodulo govorio Grcima: „Svi mi koji učestvujemo u životu EU, moramo imati svoje duhovno JA i svoj duhovni entitet. Ako se zaboravimo, dospećemo u opasnost da nas asimiluju drugi narodi, bogatiji i mnogobrojniji od nas. Duhovnost je ta koja treba da označi ujedinjenje naroda. Treba zasnovati jedinstvo na duhovnom sadržaju.

Pravoslavna vera nas je naučila, da se najpre uzdamo u Boga, pa onda na svoje snage.“

Eto to su reči jednog grčkog duhovnika, reči koje bi Vulin trebalo da utuvi, da čuje, da bi shvatio odakle potiče izvor grčke duhovnosti i jedinstva grčkog naroda!

Naravno, njega to ne interesuje, za Srbiju je dovoljna Vučićeva duhovnost, koju je on svakog časa spreman da podrži i lansira. Pa, ako treba, učiniće to i u ime SPC, i niko se iz nje neće buniti. Čak ni patrijarh srpski jer on, kako kaže, veruje da će Vučić izvući Srbiju iz pepela .

Mi smo se već mnogo puta pitali šta će nama ove, nazovi, Vlade, jer one nisu slabe samo zato što su sastavljene od ličnosti uz koje ne stoji iskustvo, ni znanje, niti su zasnovane na nacionalnoj osnovi, kao sve druge oko nas, u susedstvu. Ali, čak i ako bi nešto umele, one to ne smeju dok ne dobiju odobrenje odgovarajućih, vladajućih ambasada. Ostalo im je samo da se slikaju i da daju neobavezne, najčešće glupave izjave.

Tako na primer, tu skoro ministar prosvete izjavio je da u njegovom resoru ima viška – 10 hiljada nastavnika, i da se već prave spiskovi onih koji će biti reducirani. Ima li on nameru da izazove revoluciju, i ko mu je dozvolio tu nameru?

Zorana, koja voli, da ne kažemo – obožava da se meša u poslove tuđih resora, izjavila je da je „Reforma državne uprve važan proces“, da bi dva tri dana kasnije, ministar javne uprave, Kori Udovički, obelodanila da je „u Briselu, ugovorila sa EU, reformu državne uprave. „To je nešto što treba da uradimo, jer Srbija mora brzo da se menja“.

Zar vredi imati Jovana Ristića kao vekovnog savetodavca koji nam kaže: „Ne treba presađivati tuđinski rasad, nego stare naše ustanove doterivati tako kako će odgovarati našim potrebama.“
Očigledno – ne.

Jer, Kori Udovički, baš kao ni ostali članovi vlade, nema srpski osećaj, za sve njih je važno samo ono što se u
EU proglasi kao jedino mogućno, a to je ništenje prava samostalnog unutrašnjeg uređenja, ono što nam je Ristić savetovao još pre jednog i po veka.

Naposletku kod svih ovih vlada više se govori nego što ima da se kaže.`

Vladaju i upravljaju oni koji bi po svojoj pameti i svom radnom iskustvu trebalo da slušaju.

Vučić se žali kako ga elita ne podržava.

A kakva bi onda ona to elita bila, kad bi spala na to, da podržava njega, politikantskog nikogovića, bez i jednog radnog dana u pravnoj struci, kojom se hvališe. Samo izjave, izjave, izjave… Sad čak i da postoji mogućnost povećanja plata i penzija? Valjda se uplašio da penzioneri ne pođu primerom rumunskih, koji su tužili državu za isti lopovluk – Strasburu i dobili ne samo povratak ukradenih para, već i kamatu na njih!…

Nekoliko dana pre tzv. oslobođenja, 24. jula 1944. Milutin Milanković pisao je Paji Jovanoviću:

„Dođosmo do jednog tužnog saznanja, da smo mi samo jedan mali narod, bolje reći jedno pleme, okruženo i ugroženo svim svojim susedima.

Da li ćemo opstati kao samostalni narod u nezavisnoj državi? Da li ćemo biti sposobni da se politički, ekonomski i kulturno održimo, kao nacionalna individua.

Preko je potrebno da spasavamo naš kulturni kapital.“

Eto, tako je mislio i pisao veliki Milutin Milanković drugom velikanu, Paji Jovanoviću, na pragu početka naše definitivne propasti.

KOMENTARI



2 komentara

  1. miloš says:

    Svak čast na tekstu ! „Dođosmo do jednog tužnog saznanja, da smo mi samo jedan mali narod, bolje reći jedno pleme, okruženo i ugroženo svim svojim susedima.

  2. Nenad says:

    Tek sada mi je jasno kako je poginulo 1200000 Srba u Jasenovcu. Sada opet dopustamo da nas šačica izdajničkih govana vodi u smrt. Zašto? Zato što ćutimo i idemo mirno na klanje.. 90 % Srba politka ne zanima, neće čak ni da slušaju o tome. Ostalih 10% palamude ovako kao ja preko interneta.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *