Наш фронт нас чека

Naš front nas čeka

23 januara 2016

zeljko-cvijanovic 565Piše: Željko Cvijanović

1.

Predizborna pamet ovdašnje legije političkih analitičara uglavnom se iscrpljuje u procenama toga koja skrivena namera vodi Vučića na izbore kad im vreme nije, i hoće li zbog toga zažaliti kao Slobodan Milošević 2000. ili Boris Tadić 2012. godine. Problem je, međutim, u tome što je pobednik izbora jedino izvestan. Neizvesno je ono što će se dogoditi pre i – posebno – ono posle izbora. Jer ti izbori neće se pamtiti po pobedniku, već po tome što će otvoriti novi politički ciklus.

2.

Nije tajna da zapadni ambasadori nisu srećni zbog prevremenih izbora, ili je tek moj privid činjenica da su prozapadni mediji, od televizije N1 do Kurira, sve angaživaniji na podrivanju Vučića. Koliko znam, ambasadori su već jednom pre par meseci uspeli da ga odgovore od izbora. Ovaj put, dovedeni pred svršen čin, oni bi, kažu, to i progutali ukoliko bi od njega dobili garancije da će još brže nastaviti sa „reformama“ i sličnim tricama.

Ali tu su i dva sporna momenta. Čak i ako bi ga ubedili da pritisne papučicu na „reformama“, ambasadori znaju da to ne može biti cilj raspisivanja izbora. Njihov cilj je u tome da se, bar za opasno kritičnu 2016. godinu, Vučić zaštiti od makedonskog scenarija. Dakle, od toga da ga obaveštajno-medijskim operacijama najpre oslabe, a onda mu ponude rešenje za vanredne izbore. Naravno, onda kad njima odgovara i pod njihovim uslovima, koji bi podrazumevali da, kao Gruevski, podnese ostavku sto dana pre izbora, valjda da bi stvar bila sasvim fer. Izborima, dakle, Vučić želi da kupi malo mira, i to ne toliko na političkoj sceni, koliko u društvu.

Drugi sporan momenat je pitanje čime Vučić pre izbora može da im garantuje da će posle njih još jače provoditi „reforme“. Da se zakune u crkvi? Daće časnu protestantsku reč? Ili da padne na, recimo, tridesetak odsto, i da ne može sam da formira vladu? Ne bi li samo to bila prava garancija?

3.

Ako smo se složili oko toga, nema sumnje da će zapadne ambasade i agenture gledati da izbornu trku iskoriste najbolje što mogu. Šta bi oni želeli od izbora? Kao i uvek, sve suprotno od Rusa.

U Moskvi – po običaju, pragmatično tražeći u Srbiji ravnotežu između željenog i mogućeg – voleli bi da se parlament napuni vučićevcima, dačićevcima i šešeljevcima. Uostalom, to je i očitovala Rogozinova poseta Šešelju, kojom je kompletirao trolist, videvši se prethodno sa Vučićem i Dačićem. Na kraju, to će biti smisao i posete Tome Nikolića Putinu u momentu kad izborna kampanja bude u punom zamahu.

Sa druge strane, Zapad, pretpostavljam, ne bi imao ništa protiv Vučića kao budućeg premijera, ali pod uslovom da naprednjaci ne budu u prilici da samostalno formiraju vladu. Ne bi voleo ni šešeljevce u parlamentu, jer je to – kako je rekao Džejms Ker-Lindzi, britanski Danijel Server – „jedna vrlo neprijatna skupina“, pa bi, kaže, ako već mora da uđe neka antievropska ekipa, „bio mnogo srećniji da izborni cenzus pređe DSS“.


4.

Neke akcije u pravcu tih ciljeva već su preduzete. Za početak, važno im je da rastur glasova bude što manji, jer će na velikom rasturu, kao i 2014, profitirati Vučić. Zato su žute frakcije, koje su se cepale uz nikad prekinute buku i bes, silom dovedene za isti sto, i samo će od istraživanja javnog mnenja, a ne od njihovih želja, zavisiti hoće li ići u jednoj ili dve kolone. Zato će, pretpostavljam, ambasade uskoro potražiti i mesto za inkubaciju Borka Stefanovića i Saše Radulovića, na koje računaju dugoročnije nego na Pajtića, Tadića i Čedu Jovanovića. Cilj je da niko (ili gotovo niko) sa prozapadnog spektra ne završi ispod crte, u Vučićevom tanjiru. Istovremeno, već je najavljen zahtev da se Šešelj u martu vrati u Hag, što bi trebalo da obezglavi radikale i ostavi ih ispod cenzusa, oslobađajući mesto Patriotskom bloku.

Ali ključni potezi stranaca tek će biti povučeni. Ako, na primer, u februaru ili martu zapadne banke počnu besomučno da kupuju devize i drastično obore dinar – na šta Narodna banka neće imati odgovor – biće to, naravno, u službi izbornog inženjeringa, a ne ozdravljenja ekonomije. Neću se usuditi da pomislim kako bi sve mogli da podižu izlaznost, što će odgovarati opoziciji, tek podsećam da ju je 2000. godine, mesec dana pred izbore, podiglo ubistvo Ivana Stambolića. Elem, mogućnosti su neograničene.

Ako ništa od toga ne da rezultat, pritisci opozicije za „fer izbore“, za šta će se tražiti podrška stranaca, uvek mogu, opet kao u Makedoniji, da prerastu u demonstracije, a one u organizovan bojkot izbora, koji bi trebalo da bude udar na legitimitet izbornog pobednika. Kako god, mnogo toga lošeg događaće se uoči izbora i na njima; cilj je da Vučiću na nos izađe što mu je uopšte palo na pamet da ih raspiše.

5.

Izašlo mu na nos ili ne, predstojeći izbori, koliko god rezultatski ne bili neizvesni, pojačaće nemir i podele u društvu. Ali to se ne može izbeći. Još veći problem biće to što nikome ne pada na pamet, ako Vučić pobedi, da ga ostavi na miru četiri godine. Izborna vatra goreće i posle prebrojavanja rezultata, možda je oni i razgore.

Zbog toga, pored ostalog, nisu u pravu oni koji kažu da posle izbora neće biti promena u Vučićevoj politici. Biće ih, i to ne zbog toga što bi to on i njegova stranka želeli, već zato što stranci ovoj kampanji daju takav smisao da posle izbora dosadašnja politika ne bude moguća. Prošli put na ovom mestu pisao sam o tome da je najavljena trka u naoružanju dovela do prećutnog konsenzusa Amerikanaca i Rusa o tome da Srbija više nema mnogo vremena za izjašnjavanje o ulasku u NATO, naravno, s tim što dve strane očekuju različite odgovore.

Ta činjenica – uz povišenu političku i društvenu temperaturu, koja neće spasti posle izbora – ozbiljno remeti koegzistenciju dva aksioma na kojima, za razliku od prethodne, počiva ova vlada: prvog, da se ne sme učiniti ništa što bi zapadne sile navelo na drastičnije poteze; i, drugog, da se ne sme učiniti ništa čime bi se izgubila podrška Rusije. Nema nikakve sumnje da bi Vučić želeo da nastavi takvu politiku, ali objektivni uslovi za njeno provođenje biće posle izbora teži nego ikad pre.

6.

Ako ne bude ozbiljnih pomeranja nabolje na međunarodnoj sceni – a nisu na vidiku – već u prvoj godini mandata nova Vučićeva vlada, opredeljena za prvi aksiom, može da bude slomljena pod pritiskom događaja. I tada će sledećeg premijera Srbije za najviše dve godine postaviti neki Goldman Saks, naravno, u statusu stečajnog upravnika. Ako već na ovim izborima obezbedi kadrovske i ideološke kapacitete za povećanje stepena samostalnosti Srbije i da prednost drugom aksiomu, čeka ga duga teška borba sa neizvesnim krajem.

Rečju, ako izlazi na izbore da na njima pobedi ubedljivije nego što bi pobedio da je izašao sledeće godine, Vučić radi pravu stvar. Ako izlazi da bi kupio godinu ili dve društvenog mira, mira neće biti, koliko god glasova da osvoji. I zato je ovde poenta samo jedna: Srbija neće izabrati svoju budućnost ni izjašnjavajući se „protiv“ ni „za“ Vučića. Naš front nas čeka, zajedno s njim, na jednom drugom mestu. Ni on ni mi nećemo ga izbeći.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Svetislav says:

    Situacija u kojoj se nalazi Srbija je teska jos od napada na sve Srbe 1990-tih. To su neki Srbi protumacili da je zapad "samo" protiv Krajiskih ili Srba iz RS, ali napad na Srbiju i Crnu Goru 1999-te pokazuje da su oni protiv Srba kao naroda, a ne samo delova srpskog naroda, tj. da ih ispod okupacije nista manje ne interesuje! U tom metezu se smanjuju ljigavci poput zutih, pete kolone raznih boja, samo da "drze vodu", samo dok oni i njihova rodbina, prijatelji, itd. ne opljackaju sto vise od Srbije. Kad je narodu postalo malo jasnije sta Tadic radi sa briselskim i drugim kapitulacijama, onda da ne bi prekinuli njihov plan, zapad pomaze Vucicu i Nikolicu da dodju na vlast. Sad se Vucic i Nikolic otimsju kontroli, jer ne zele oni biti "zrtveni jarci" politike sedenja na dve stolice, i desilo se ono sta se u prirodi desava, da dve sile nece da se tuku zbog nas nego preko nas, tj. dogovorili su se da se mi "moramo" izjasniti kom carstvu se priklanjamo. Iako izgleda bezizlazno, nasa "neutralnost" i nije nsjbolje resenje jer smo okupirani na Kosmetu, i iznutra od zapada, koji nas je i doveo do ove situacije. Zato jedini izbor koji nam garantuje bilio kakav opstanak kao naroda, i zastitu, kao i mozda ekonomski oporavak je okretanje prema evroazijskoj uniji, gde bi sa srecom mogli da budemo kao Belorusija, dok prodje ovo vreme svetske krize!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *