Насиље

Nasilje

12 februara 2019

Piše: Čedomir Antić

Pre dvadeset i dve godine retki nezavisni mediji javili su da je jedan stanovnik Zemuna teško povređen nakon što mu je radikalski siledžija kundakom pištolja razbio glavu. Kamera jedine opozicione televizije snimila je krv ispred kapije kuće, ostavljeni automobil radikalske zveri, krv na trotoaru i šipove nekakvog objekta koji je Šešeljev gorila hteo da izgradi na ulazu u dom unesrećenog. U program Studija B uključio se tadašnji generalni sekretar SRS, Aleksandar Vučić. Uloge su se začas okrenule: pretučeni je u umu današnjeg šefa srpske države postao „poznati beogradski kriminalac“. Nesrećnik se prezivao Munjiza, a plemeniti, gospodstveni i sada vidimo takoćudni Aleksandar Vučić je, sve vreme dok je u svojoj izjavi na odsutnog ranjenika izlivao zemunsku kanalizaciju, ponavljao pravi ili izmišljeni nadimak „Stanko Munjiza – Munja“. Slično je bilo i 2008. kada je još uvek nepokršteni (nikada pokajani) radikal na TV B92 pravdao nasilne učesnike demonstracija u kojima je planula ambasada SAD u Beogradu. Čovek koji se dičio fizičkom snagom, kumio se sa onim ko je „bacio koru od banane“ pred Nikolu Barovića i družio sa onim ko je advokatu pomogao da se oklizne i padne, danas je na rečima miroljubiviji od Majke Tereze.

Ukratko, u svesti tog čoveka, kome je milionsko biračko telo poklonilo poverenje, status žrtve je takođe deo nasilja. U Srbiji danas vidimo mnoštvo njegovih bledih kopija, političkih klonova, koji prvo napadnu nekoga, a onda – kako god da je tuča prošla, sebe predstave kao žrtvu i mučenika koga su tukli, bili i mučili samo zbog toga što je odan Aleksandru Vučiću. Vučića pa, sasvim prirodno, nasilnici i mrzitelji iz opozicije za metu uzimaju samo zbog njegove čiste, nepatvorene  i apsolutne ljubavi prema Srbiji. U svemu tome Vučiću danas pomažu paradržavni mediji, MUP i sva moguća državna sila koja mu je na raspolaganju.

Kada je radikalski vagabund napao aktiviste Demokratske stranke na Đeram pijaci, Vučićevi medijski kasapi su ih napadali i zato što su potrčali ka slinavom, sredovečnom i balavom izgredniku i zato što su posle otišli („pobegli“). Slika i mera Vučićeve istine i miroljubivosti nekako je spakovana u format jedne od onih beskrajnih emisija koje vodi ženka Pinokija sa „Pinka“. Ova čudesna novinarka, koja se proslavila tako što je potukla Vučićev rekord odlaganja fizioloških  potreba (četiri dana i pet noći) – mada ne znam da li se to računa pošto su oboje za vreme štrajka probavnih organa mnogo govorili – ugostila je u studiju i pitala o okolnostima icidenta krezubu svedokinju koja je prodavala nešto u blizini. Besfiskalnokasna trozuba privrednica, kojoj posao možda ide bolje pod režimima tipa Vučićevog, bila je puna hvale za naprednjačke čarkare. Oni su joj kao sinovi, reče. I dodade kako su oni žutima samo malo „j****i majku“, ali verbalno, kulturno. Žutaći to nisu, razume se, shvatili sportski.

Mislim da te vesti – u kojima je informacija o tome kako neka dva anonima građanina nose vešala na demonstracijama, dovoljna da zaposedne sve medije, zainteresuje izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast i potecnijalno diskvalifikuje svaku pa i egzaktnu kritiku srpskog tiranina protiv koga posledično mogu biti „samo nenormalni fašisti“ – imaju  više funkciju ometanja opozicionih poruka nego što su poruke same po sebi. Jednog dana i najzadrtiji vučićevac, zatvoren u nekom malom mestu bez dobrog posla i ozbiljnije nade, shvatiće da opozicija ne dovodi batinaše džipovima, da za nju ne glasaju mrtvi i da ona ne može da zloupotrebi policiju. Da njen brat ili sestra ne otkupljuju u bescenje sve što vredi po Srbiji.

Ovakva taktika režima moguća je i zbog držanja dela opozicije. Kada jedna od vedeta „Druge Srbije“ Biljana Sr(b)ljanović seje verbalno zlo, pa se još i podiči tvrdeći kako je to „govor mržnje“ i da će učiniti sve što treba kako bi onaj koga mrzi zato što misli drugačije, mogao da se nosi i više nikada nigde ne pojavi sa svojim mišljenjem, ona opravdava nešto mnogo gore od Vučića. Kada pristalice opozicije na društvenim mrežama, umesto u mitskoj nekompetentnosti nesretne Barbare Životić raspravljaju kakva je ona kao pripadnica svog pola, oni takođe pokazuju da je naš kulturni obrazac manjkav i da mi želimo demokratiju ali nemamo demokrate. Da ne govorimo o Draganu Đilasu. Baš kao i njegovi bivši prijatelji Mlađan Dinkić i Aleksandar Vučić i on misli da je demokratija ostrvo u Grčkoj i siguran je da je nekada tamo i letovao. Đilasove zasluge za demokratiju i posebno za ponovno uzdizanje opozicije na gradskim izborima 2018. ne sporim, ali bi mi bilo drago kada bi naučio lekciju koju je recimo mnogo manje krivi Zoran Đinđić 1998, 1999. i 2000. godine dobro naučio i dovodio nas u priliku da više budemo svedoci njegovih organizacionih sposobnosti nego ideoloških nazora i dometa vaspitanja iz vremena ranog detinjstva.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *