НАСТАВАК РАТА У МАЈУ: Украјинци се примирили да би се прегруписали и преузели оружје од НАТО-а

NASTAVAK RATA U MAJU: Ukrajinci se primirili da bi se pregrupisali i preuzeli oružje od NATO-a

6 marta 2015

1413787668_017608989_30300Piše: Jevgenij Krutikov

Primirje u Ukrajini izgleda klimavo uprkos naglašeno korektnim izjavama međunarodnih posmatrača. Niko i ne skirva, da se politički proces vodi paralelno sa vojnim pripremama. Obe strane očekuju ne samo da se odmore, nego i da, sa izvučenim poukama iz nedavnih događaja, promene taktiku.

Može se već sada pretpostaviti gde i kako će se obnoviti rat.

Ono što je dobro, o promeni taktike mora da razmišlja ukrajinska vojska, koja je velikim čudom izbegla totalni poraz. Trenutno stanje VSU (Oružanih snaga Ukrajine) je takvo da im je potreban predah, po mogućstvu što dužem – do leta.

Revnosni umovi u Kijevu tvrde da će nova „pobednička ofanziva“ na Donjecku i Lugansku Republiku biti pripremljena u maju. Ovi termini su u direktnoj zavisnosti sa početkom isporuka zapadnog – američkog – oružja, ako ga uopšte bude. Vidimo, da u ukrajinskom generalštabu shvataju da će bez spoljnog pojačanja eskalacija sukoba dovesti do još kobnijih posledica od dosadašnjih.

VSU su uspele da izgube trećinu svih svojih oklopnih vozila i teške artiljerije. Naravno, pojedinačno, ove gubitke niko i nikada neće moći da izračuna, tim pre, jer je verovatno evidencija bila pogrešna od samog početka – previše je ukradeno i uništeno i pre samog rata.

Ali, procenjuje se da su samo na području Debaljceva VSU ostavile svu tehniku pet bataljonsko-taktičkih grupa i jednog tenkovskog bataljona. A to je: 120 tenkova, 200-300 borbenih desantnih vozila, 200 samohodnih artiljerijskih sistema, 100 vučnih oruđa, 30-50 višecevnih raketnih bacača. A na drugim delovima fronta još: 20-30 tenkova, 100 oklopnih borbenih vozila i 100 artiljerijskih oruđa. Sve je to uništeno protivartiljerijskom vatrom.

Ovi gubici su nenadoknadivi, i biće veoma teško, ako ne i nemoguće, zameniti ih.

Ako su se pre rata svi eksperti slagali u tome da je vatrena moć (i artiljerijska, i oklopna) – jedini adut VSU, sada je ovaj adut sasečen. Međutim, to ne znači da će VSU preći na radikalnu promenu u karakteru upotrebe svojih snaga i sredstava – oni jednostavno nemaju alternativu kojom bi mogli, makar privremeno, da zamene taj modus operandi, koji su koristili tokom jeseni-zime 2014/2015. On se može neznatno poboljšati, obnoviti taktički, ali bez pojave novih vrsta oružja (uslovno američkog oružja) govoriti o ozbiljnim reformama taktičke šeme nema smisla.

Naglasak na artiljerijskoj vatri doveo je (Ukrajince) do monstruoznih taktičkih grešaka koje se ne mogu objasniti nedostatkom iskustva oficira viših od majora.

Zašto je bilo potrebno dovlačiti u Debaljcevo dva bataljona 55. artiljerijske brigade?

MSTA-B – dalekometne haubice – apsolutno su mogle da obavljaju svoj posao iz Artemovska ili Avdejevke, a u Debaljcevu su jednostavno postale lake mete.

Tenkove su ukopavali u zemlju, držali u bunkerima, zaboravljajući da je tenk mobilno sredstvo za ofanzivu, a ne samo veliki top. Teško je zamisliti da su ukrajinski oficiri čitali sovjetski obarazac iz 1940. godine, ali su kod Debaljceva ubacili u bunkere 30 novih tenkova.

Glavna tehnička snaga VSU su upravo tenkovi. Međutim oni gore. I to masovno. Karakter štete sugeriše neprijatne misli o čuvenom harkovskom tenkovskom zavodu.

U Ukrajini je već počela diskusija o kvalitetu čelika koji se tamo koristi za popravku tenkova, ali je očigledno stvar mnogo složenija nego što izgleda na prvi pogled.

Harkovski T-64 je – bezvredni tenk sa mnogobrojnim konstrukcijskim greškama. Najverovatnije, u harkovskoj fabrici zapravo koriste običan umesto čelika za oklope kako bi smanjili težinu tenka, ali i to rade prilično loše. Želja da se smanji vreme popravke i ponovnog aktiviranja dovodi do očiglednog nemara, čime se i tako ne previše dobar tenk, koji je kritikovan u periodu testiranja tokom sovjetske ere, pretvara samo u teret – oklopne ploče otpadaju, dinamička zaštita ne funkcioniše, a „telo“ tenka se jednostavno raspadne, što se nije dogodilo ni jednom drugom sovjetskom tenku – nikad i nigde. Da, može se odvojiti kupola – kako direktnim pogotkom tako i detonacijom BK, ali da se „telo“ tenka samo raspadne po „šavovima“ – to je neverovatni fenomen svojstven samo harkovskom čudo-postrojenju.

RUSIJA IŠAMARALA AMERIKU U UKRAJINI

Sada su VSU primorane da u stroj uvedu tenkove reparirane već treći put. Do leta je realno da se popravi 20-30 – i to je još dobro u ovakvoj situaciji. U stroj se zato vraćaju još stariji BTR-70 i oruđa bezmalo iz Otadžbinskog rata.

U takvoj situaciji, priče o manevarskim ofanzivama deluju naivno, a upravo je nedostatak inicijative bio glavni faktor uzastopnih poraza VSU u poslednjih nekoliko meseci.

Ogromna debaljcevska grupa – pet teških bataljona taktičke grupe, posebni tenkovski bataljon, tri posebna laka bataljona plus artiljerija – sve je to skoro pet meseci stajalo u mestu, iako je po planovima Generalštaba imalo upravo ofanzivnu namenu.

Ta grupa čak nije pokušala ni da manevriše, razbudila se tek kada je mogućnost izlaska iz obruča zatvorena, i počela da tuče u njega kao glavom u zid.

Cela ta BTG (bataljonska taktička grupa) nikada se nije koristila kao celina, njeni delovi su u borbe ulazili pojedninačno, po principu „ko se sledeći pojavi“. Sve to je značilo gubitak kontrole, a to je nešto najgore što se može desiti sa vojskom u ratu.

U stvari VSU su dobrovoljno prepuštale inicijativu vojsci Novorosije, i samo je brojna nadmoć na drugim delovima fronta spasila Ukrajinu od potpunog uništenja.

U ovim područjima (npr. Bahmutskoj trasi i na severnom frontu LNR uopšte) VSU je zaista mogla pružiti značajan otpor, efektivno osujetiti planove VSN (Oružanih snaga Novorosije) u toj oblasti. Ustanici se nisu mogli probiti na trasi tako duboko, da bi odvojili pozicije VSU kod naselja Sčastje – glavne pozicije kod Luganska, koju su ukrajinske trupe imale nameru da drže do poslednjeg.

Nakon zauzimanja nekoliko punktova ofanziva se zaglibila bez ičega u rezervi i time stvorila VSU iluziju mogućnosti za protivofanzivu na Lugansk, što su oni i pokušali da urade sa istim uspehom. Na ovom delu fronta uspostavila se privremena ravnoteža, koju je mogla poremetiti samo jasno izražena želja jedne od strana.

Čini se da je ukrajinska strana, verujući u slabost luganskih ustanika (koji su takođe pretrpeli teške gubitke kod Debaljceva), odlučila da delimično prenese težište borbi na ovaj deo fronta.

Borbena sposobnost VSU može na celom frontu biti obnovljena tek do leta, tako da će ukrajinska strana najverovatnije i dalje menjati taktiku. U Kijevu su shvatili da je odlučujući faktor u inicijativi, i sada će se postarati da prvi krenu u ofanzivna dejstva (politička komponenta ili formalni praktični izgovor će se naći – to nije problem). Međutim, čak i na leto će stanje VSU (bez zapadne pomoći) biti takvo da o bilo kakvom strateškom udaru ne može ni razmišljati. Druga stvar je što Kijev upravo iz političkih razloga neće odustati od pokušaja da „izmisli“ nešto strateški – i da produži rat u Ukrajini na samoubilački srednjoročni period, što je jasno svima.

Objektivno, VSU može mobilisati i kako-tako pripremiti za to vreme 20-30 hiljada vojnika bez kvalifikacija. Tenkovske posade kao što su bile, tako će i ostati problem. Još je gora situacija sa artiljerijom, a aratiljerija je za VSU – osnovna sila.

Već u periodu od decembra do februara pokazalo se oštro zaostajanje ukrajinskih artiljeraca za ustanicima na planu pripremljenosti i obučenosti, što je dovelo do velikih gubitaka, a protivartiljerijski rat se pokazao izgubljenim.

U proseku je artiljerija Novorusije odgovarala na vatru ukrajinske strane za 4-8 minuta u odnosu na 15-20 minuta „odgovora“ Ukrajinaca. Upravo to je razlog što je, na primer, bila razbijena ukrajinska 26. artiljerijska brigada.

Dva moderna protivartiljerijska radara, koje su VSU poklonili Englezi, izgubljena su isključivo zbog gluposti. Jedan je, recimo, izgubljen jer je nešto pokvareno i pre nego što je stiglo do linije fronta, a drugi su razmestili u liniji baterije, gde je pokrivena. Ovo iznosim uzgred, jer se ne može govoriti o efikasnosti zapadnog oružja ako uz njega ne stoje zapadni stručnjaci. Pri sadašnjem stanju u VSU, bilo koji supermoderni uređaj za tili čas bi bio pretvoren u kantu šrafova i čipova, i to bez pomoći ustanika.

Koji će procenat od mobilisanih 20-30 hiljada ljudi stvarno želeti da se bori – nije poznato. Postoje podaci da se među Ukrajincima razgovori o brzoj predaji vode čak i za vreme obuke.

Humano postupanje DNR i LNR prema ratnim zarobljenicima, što je demonstrirano prošlog leta, oslobodilo je Ukrajince straha od zarobljavanja, koji im je „upumpavala“ kijevska propaganda.

Ukrajinski vojnici su sada spremni da se predaju, što dramatično smanjuje borbenu sposobnost vojske u celini. A poslati na front samo doborvoljačke brigade je nemoguće – njihov broj je takođe ograničen, a društveno-politička situacija u zemlji više neće proizvesti talase patriotizma.

Povrh svega, VSU mora da drži veoma velike snage u Mariupolju i oko njega, bez obzira na ostale planove.

Jasno je da pre ili kasnije neće moći da se izbegnu veoma ozbiljne borbe u toj oblasti, ali se zasad Maripolj masovno ojačava, bez obraćanja pažnje na stepe severno od njega. U Kijevu iz nekog razloga smatraju rejon Volnovahi svojom strateškom tačkom, sa koje se može krenuti opkoljavanje Donjecka, pa nastavljaju da gomilaju na tom mestu prilično velike snage i artiljeriju.

Drugo isforsirano mesto koncentracije je linija Peski-Avdejevka i dalje na severoistok ka Lisičansku.

Jasno je da VSU nikakav pokušaj da povrati Dabaljcevo ili da krene na Gorlovku neće preduzeti, ali jednostavno mora da prati ovu oblast iz ideoloških razloga. Neočekivani proboj VSN, na primer, ka Slavjansku i Kramatorsku naneo bi takav ideološki poraz Kijevu, da režim nikako ne bi mogao da se opravda. Čak i da nazove crno belim, kao što je učinio posle Debaljceva.

Najverovatnije će VSU pokušati da prenese težište novog pokušaja napada ne na donjecki već na luganski prvac s ciljem da ponovo, kao prošlog proleća, pokuša da odseče DNR i LNR od Rusije. U tom cilju, pojačanja neće razmeštati oko Donjecka, već na području Lisičanska, gde su već sada obaveštajci videli oštro intenziviranje drumskog saobraćaja, sa aktivnim korišćenjem kamiona sa poljskim brojevima.

Pored toga, u Kijevu i dalje smatraju Lugansk slabijom karikom od Donjecka, i nadaju se da će tamo izazvati unutrašnju nestabilnost. Nedavni događaji u Krasnom Luču, kada su snage Ministarstva državne bezbednosti eliminisale nekontrolisanu oružanu grupu, sklonu pljačkanju, u Kijevu su protumačili kao znak nestabilnosti u LNR. A situacija je upravo suprotna – potencijalni izvor nestabilnosti (uništena grupa „atamana Kosoroga“) je uspešno razbijena, i to bez učešća ustanika, već samo snagama MDB.

Tokom poslednjih nekoliko dana, VSU aktivno pokušava da povrati borbene mogućnosti svoje avijacije, koliko je to uopšte moguće.

Borbeni avioni, sposobni za letenje, na brzinu se dovede u red.

Na jedini funkicionalni aerodrom u blizini linije fronta – u Kramatorsku – dovoze se helikopteri, kojih još uvek ima. Helikopterske posade redovno izvode trenažne letove u oblasti Slavjanska sa simulacijom borbenih zadataka, čega ranije nije bilo. Kvalifikovanost pilota je daleko od željene, ali povećanje kvalifikacije treningom nije toliko teško kao što se čini na prvi pogled. Na kraju krajeva, mogu se unajmiti Poljaci koji su upoznati sa sovjetskim aparatima.

U uslovima kada su lokacije oklopnih vozila i artiljerije VSN (u velikim skladištima i fabrikama) poznate posmatračima OEBS-a (a samim tim i ukrajinskoj strani) – avijacija ponovo postaje ozbiljna snaga. Kijev je u mogućnosti da nanese preventivni udar po nezaštićenoj tehnici ustanika bez grama goriva i vazdušne zaštite.

U VSN, očigledno, još uvek nemaju mogućnosti da u potpunosti kontrolišu nebo, ili da bar stave pod zaštitu najveća skladišta naoružanja. A ni vere u dobru volju Kijeva takođe nema. Zato VSN mora pokušati da uspostavi ako ne kontrolu neba, onda barem osmatranje ukrajinskih aerodroma ili agenturno obaveštavanje štabova o vojnim jedinicama ukrajinskog vazduhoplovstva.

Ni VSN takođe nije spremna za strateško delovanje zbog hroničnog nedostatka ljudstva. Ogroman ljudski potencijal prinudno je preusmeren na obnovu uništene infrastrukture, za rad u rudnicima, fabrikama i železničkoj mreži, jednostavno – na održavanje života. A to znači, najverovatnije, da ustanici neće menjati ranije veoma uspešnu taktiku mobilne odbrane, koja je pri potpunoj pasivnosti protivnika nekoliko puta dovela do uspešnog opkoljavanja. Utoliko pre što VSN sada ima mogućnost da mobilno razmešta rezerve po dubini svoje teritorije i duž linije fronta, jer je zauzimanje Debaljceva omogućilo direktnu komunikaciju između DNR i LNR.

Konstantna rotacija jedinica ionako je dovodila ukrajinsku stranu do histerije, jer nije mogla da odredi smer glavnog napada, a sada ta taktika može da izazove kompletnu paniku.

VSN je već sada – na samom početku primirja – primorana da razmisli o tome koji će strateški pravac biti izabran za leto. Pogrešan start može biti loša šala, ako se ranije ne razmeste najsposobnije jedinice na pravo mesto.

U BSN još uvek nije završen ni proces unifikacije jedinica, koji bi priveo različite bataljone u opštu strukturu i omogućio stvaranje takozvanih numerisanih – regularnih – umesto dobrovoljačkih bataljona. Ova mera je još uvek politička, a ne čisto vojna, ali ona može značajno poboljšati borbenu sposobnost pojedinih delova VSN. Do leta ovaj posao će verovatno biti završen, i onda možemo realno, a ne hipotetički, proceniti potencijal vojske Novorosije.

(za Fakti.org preveo Srđan Đorđević, Vzglяd)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *