Nataša Bekvalac, građanistički prezir i političke tajne

Tweet

Piše: Zoran Ćirjaković

„PROBALA sam život, veruj probala sam svašta“, poručila je prošle nedelje Srbiji i svetu Nataša Bekvalac, jedna od borbenih i vrednih, ali uporno klevetanih žena. Njoj slučajno srpske elite – kulturno kulturne, svezube i mega pismene – nisu želele da oproste ljubav prema životu. A možda ni lepotu. U pristojnijim izrazima građanističkog prezira, Bekvalac je „novosadska Barbika“.

Nažalost, oni koji veruju da su „posle Srebrenice“ lažirana, filmska „Aida“ i klečanje na livadi u Potočarima prava mera srpskog eskapizma ovde nisu jedini evrofili kojima bi pomoglo suočavanje sa opusom ove fatalne žene koja sada, iz stomaka, hrabro i neodoljivo feministički, peva „moje je prošlo“ i poručuje partneru „uzmi ili ostavi“.

Ne znam koliko je mračnih i sjajnih tajni skriveno u Nataši Bekvalac, mada verujem da tu nije potrebna pokvarena mašta kako nam sugerišu stihovi pesme „Tajne“, koja nosi zavodljivu auru ispovesti. Ali čini mi se da se u „Tajnama“ krije nešto od onoga s čim ne želi da se suoči trust zapadnoljubivih mozgova, koji se Srbiji i svetu obratio dva dana pre Nataše i zatražio „suočavanja sa nasleđem naprednjačke vladavine“.

„Malo je reći da je srpsko društvo pred potpunim kolapsom… Moralno posrnuće, političko i prirodno zagađenje, upropašćavanje kulturnog nasleđa i veličanje neukusa manifestacije su društva duboko ogrezlog u sveopštoj korupciji“, poručio je skup autističnih političkih dinosaurusa, koji veruju da njihovo u Srbiji nikad neće proći.

Pojavi se s vremena na vreme „neukus“ u koji je lako učitati obične, svakodnevne snove i lamente generacija, pesma koja poveže zagubljene niti naših malih života, onih koje ne vodi misionarski kompleks. Posle mladosti, kada se namnože sede i nagomila iskustvo, ume da nam se osladi melanholija, koja priziva omamu sećanja i zaborava.

Bekvalac nam je isporučuje bez pardona i kalkulacija. Ali svaka moćna, opojna pesma, koliko god na prvo slušanje zvučala obično i nepretenciozno, nosi različite poruke. Nalik glavici luka, otkrivaće vam se onoliko koliko ste joj se posvetili, sloj po sloj. Parafraziraću jedan stih. Možda ne baš „sve ono što ne znaš“ o Srbiji ali dosta toga važnog ume da se sakrije u pesmama koje su namrgođeni građanisti skloni da otpišu kao „neukus“.

U „Tajnama“, koje vešto flertuju sa patetikom i sudbinom zvezde na zalasku karijere, prosedi balkanski izabranik nije u stanju da uđe u Natašinu glavu i upozna njenu drugu stranu. Nažalost, naša otuđena, elitistička opozicija i njeni nestranački pastiri uporno odbijaju da uđu u glave Natašine publike i uvaže ljudsku, životnu stranu slabosti i strasti koje caruju unutra.

U ljubavi važi „istina je nekad gora i od laži“, ali ne i u politici. Zato me ne čudi da sva strategija opozicije – za koju je teško reći da li je više rastrojena Aleksandrom Vučićem ili Srbima – staje u slogan koji bi mogao da glasi „Stani – Promeni“. Bez ideja i nesuočeni sa Srbijom kojoj peva Nataša Bekvalac, nisam siguran da umeju išta bolje.

(Novosti)

Tweet