Наташа Тапушковић: Дубина суза ме мами

Nataša Tapušković: Dubina suza me mami

30 januara 2019

Stereotipni, komercijalni intervjui, bazirani na senzacionalističkim ciljevima privlačenja pažnje širokih narodnih masa, sa nekim ljudima, su, prosto, besmisleni, jer predstavljaju prozaično i banalno pojednostavljenje njihove suštine.

Nataša Tapušković je jedna od njih. Glumica. Ali ne ona sa naslovnih strana. Već glumica stvorena od jednostavne žene, koja diše umetnost. Heroina ruske literature, junakinja običnog života, glavna uloga svojih ličnih, unutrašnjih predstava, odigranih osvajanjem prvog neba od zemlje.

Istinitih predstava, snažnih, nesvakidašnjih. Takve su joj i one pred publikom. Nataša. Upletena u uzbudljivu aferu života i stvaralaštva, zavedena umetnošću, zarobljena mizanscenom lične utopije, neodvojiva od svog najdubljeg sna, omamljena dubinom suza.

Između njih je samo njena igra staklenih perli, plavih kao more, oči i beskraj, poezija njene melanholije i suština bića, umetničkog i prirodnog, iskazana kroz ovu bezvremenu priču.

* Vaši intervjui su retkost. Šta je prelomilo odluku da trag ostavljate isključivo esencijom svoje umetnosti, a ne medijskim eksponiranjem?

Čini mi se da mladost nosi sobom potrebu da svima kažemo šta mislimo, da se naša istina čuje, ne bismo li dokazali da postojimo. Bilo je i previše intervjua sa moje strane. Toliko sam zahvalna što se kod mene ta potreba suzila, uprkos tendencijama medija i civilizacijskih trendova koji nas i dalje, besomučno, uveravaju da nam bez njih nema života. Sve što sobom nosim, bez ikakvog proračuna, poklanjam publici one večeri kada za nju igramo predstavu. Takođe, i tokom procesa snimanja, dajem sve od sebe da publiku ne podcenim, a sebe, svakako, ne izdam. To je aktivan odnos, razmena. Sve preko toga biva višak.

* Vaš umetnički izraz je veoma autentičan i kompleksan, a odabir uloga pažljivo promišljen. Koliko je, u tom smislu, doslednost sebi vaš imperativ?

Moj umetnički izraz, ako se tako može reći, a da se ne pretenduje na neku konstantu, je posledica krajnje intimnog traganja za onim zajedničkim ujediniteljem svih različitosti u meni. Kretanje u smeru ka toj tački smisla, koja je krajnje intimna, a opet, sasvim univerzalna. Takođe, posledica je radoznalosti i strasti u odnosu na sam život. Usput i truda da hrabro, a bezazleno, pratim trenutak u vremenu, čiji smo svedoci. Otud je i odabir uloga u skladu sa onim što ja, u datom trenutku, jesam.

* Trajanje, u glumi, smatra se jednim od najvećih uspeha. Kakav je pomenuti trag, koji ste do sada ugravirali, a kroz kakvu vizuru gledate u budućnost?

Imala sam sreće da su u tačnom tajmingu dolazile sasvim posebne prilike. Posebne u odnosu na moju vrstu, dakle meni pripadajuće uloge, ukoliko procenjujemo u odnosu na istinu koju branim, i koju sam u stanju da podelim sa drugima. To je, zaista, izuzetna privilegija, ali mislim da ona, barem delom, dolazi iz mog odnosa prema vremenu, poverenju da je ono kružno. Upravo iz tog kružnog pogleda dolazi moja smirenost i sklonost da privučem meni predodređene i pripadajuće projekte i uloge. Naravno, bilo je i pogrešnih procena, ali su i one bile tu da potvrde ovo glavno pravilo. Putovanje i sam proces stvaranja su najuzbudljiviji. Reč “trag” mi se čini previše konačna, fatumska, kao neki spomenik. A ja verujem u beskraj, sam tok. Trag se neprestano menja, preobražava, pamti različite utiske, da bismo, možda, tek u krajnjoj daljini, bili u stanju da nazremo taj konačni utisak. Barem se nadam takvom putu, budućnosti u kojoj sam dovoljno otvorena i budna za nova promišljanja sebe.

* Čime je bio posut vaš dosadašnji put, što je iskristalisalo korake, izbrušilo talenat i osvetlilo prave putokaze?

Različita dešavanja tokom života, rani utisci, moji preci, njihovo pamćenje unutar mene, posmatranje okoline, kao i neprestano bdenje nad sobom i okolinom, jedna duboka introvertnost i tišina, ali takođe i nepokolebljiv entuzijazam da će, na kraju, sve biti radost, je ugao iz kog nastupam. Predosećanje ovog pogleda se javilo veoma rano, ja sam samo bila dovoljno uporna, istrajna i dosledna u uverenju da ne grešim. Tu su i neki divni ljudi na koje sam, nikako slučajno, nailazila, sa njima delila i delim život, trenutke, od njih učim i dalje. Možda su baš susreti, u mom slučaju, presudna stvar. Prepoznavanja.

* U čemu ste se najviše promenili od trenutka kada je vaša gluma dobila zasluženo mesto i šta su vam donele lična i profesionalna zrelost?

Ne znam tačno šta je to zasluženo mesto. Sud o sebi, po pitanju glume i sopstvenog mesta u svetu umetnosti, su podložni uobrazilji i trenutnim utiscima, zadovoljstvu ili očaju, povodom trenutnog stvaralačkog procesa. To je jedna od stvari koja glumački posao čini neodoljivim, ta nemogućnost da držite stvari, da kontrolišete. Subjektivnost kojom, putem umetnosti, osvajate život. Moja najveća zrelost se ogleda u osvajanju prostora za igru, prostora u kome poigravanje sa sobom postaje najveće uzbuđenje. Ta igra iz kontre, diskontinuitet, uprkos odgovornosti, koja mi je oduvek svojstvena. Beg od velikog gesta, to je moja staza. Vežbanje svoje sposobnosti za transcedenciju, preobražaj.

* Često pomerate sopstvene granice u pogledu repertoara koji birate i karaktera koje tumačite. Koliko je to jedna od osnovnih odlika vaše karijere ali i ličnog, intimnog ostvarenja, u umetnosti kojom se bavite?

Dosadno je biti tamo gde je udobno. Isuviše sam radoznala u ispitivanju svojih granica. Nema tu neke posebne namere, dosadno je i sa sobom biti svakodnevno. Zato želja za otkrivanjem drugih prostora neprestano mami. Kako u jednoj divnoj knjizi piše – ljubav je pitanje prostora.

* Vaše uloge nose potpunost u svakom smislu. Da li je to jedan od razloga zbog kog, uprkos pomenutim pogrešnim procenama, niste potamneli, nestali?

Hvala na ovakvim uvidima, osećam stid dok čitam ovakva zapažanja o sebi. Mada, Emili Dikinson kaže da iskreni nemaju čega da se stide. Mislim da je moje dosadašnje trajanje i prisustvo posledica zaljubljenosti u stvaralački proces i energiju, u temperaturu Erosa kojim smo vođeni, a publika zavedena. Osvajanje onog prvog neba od zemlje.

* Složenost vaših uloga, dubina i emotivnost, često tragičnost, stapaju se u snagu uverljivosti. Uplaši li vas, ponekad, beskraj te ogoljenosti na sceni?

Nema tog straha. Ogoljenost je izbor, verovatno zato što je bliska katarzi. Onom čarobnom trenutku sopstvenog nestanka i opet postanka.

* Koju emociju ste najviše “trošili”, zbog određene uloge, uz rizik da je izgubite privatno, da otupite, a ipak ste uspeli da je, i u životu i na sceni, nadogradite?

Ne postoji ništa što je moguće trošiti i bespovratno izgubiti osim sebe. Ta glavna izdaja ne pogađa hrabre, jer oni bez straha, viteški, daruju svoje srce drugima. Pa tako i bivaju nagrađeni. Život i stvaralaštvo su neraskidivo vezani, uvertira su jedno drugome. Na sceni se dokazuje kao moguće samo ono što ste svojim životom osvojili. Isplati se svako posvećenje.

* Čini se da ste sačuvali sebe, da Nataša Tapušković, glumica, nije zasenila i izdeformisala Natašu, običnu ženu. Koliko je to važno u vašem životu?

Svoje inhibicije guram u umetnost, trudeći se da obogatim i učinim uzbudljivijim karaktere koje tumačim, a životu ostavljam jednostavnost. To je pitanje estetike.

* Nosite specifičnu glumačku boju. Koja je primarna boja vašeg života, te obične žene i njenog najistinitijeg portreta?

Možda baš plava, kao more, uz sve nijanse mogućih glečera i fjordova.

* Čega se nikada niste odrekli, a predstavlja suštinu vašeg unutrašnjeg i umetničkog bića?

Ne odričem se sopstvene ideje, moje lične utopije, onog najdubljeg sna!

* S vremena na vreme delujete hladno, tajanstveno, sneno, daleko. Kakav je taj, samo vaš, skriveni, lični svet, koji vas čini takvom kakva jeste?

Čak i da sam želela nešto da sakrijem, moja sintaksa, rečenica, tokom ovog razgovora, otkrivaju me u potpunosti. Ko zna da čita, saznaće i moj karakter, senzibilitet, melanholiju…

* S druge strane, nosite izrazitu toplinu, blagost, osmeh, srdačnost, vedrinu. Koliko su pored datosti i lični izbor, a samim tim i osnov sreće i zadovoljstva?

Sve jeste i uvek je pitanje izbora, ukoliko smo prihvatili odgovornost da budemo kreatori svog života, a te kapacitete uvek imamo. Glavno je pitanje izlazak na crtu, ali sa strašću u odnosu na svaki novi korak, svako skretanje. Takvo kretanje donosi spokoj, raduje, zaceljuje mnoge rane.

* Vidi se, ponekad, u vašim očima dubina osećanja koju nosite, sa kojom se, možda, borite, o kojoj ćutite. Gde odlaze vaše tuge i šta ostaje posle njih?

Stvaranje i kreiranje oslobađa, susret sebi srodnih ljudi, radost dece, njihov zagrljaj.

* Šta ostaje, gubi se ili dobija, posle suza?

Sve suze su pročišćujuće, voda i so. Dezinfikuju našu dušu, istrebe šta treba. Njihova dubina mami.

* Koji, do sada odigran lik, bi vas najbolje shvatio, kao što vi morate njega, da bi mu udahnuli život, a da, u velikoj meri, oslikava vaš senzibilitet?

Možda bi me Čehovljeva Nina, iz „Galeba“, najviše razumela.

* Gde je sklonište od svega, utočište, sigurnost, mir, radost, sreća?

Poezija, Porodica, Planina, Pešačenje, Potok u Planini, Plovidba…i još mnogo toga što neću reći, a počinje nekim drugim slovom.

* Šta nam donosi vaše stvaranje u narednom periodu?

Nadam se da ću privesti kraju rad na komadu “Jul”, Ivana Viripajeva, koji posebno volim.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *