НАТО ће у Србију улазити кришом, као и досад

NATO će u Srbiju ulaziti krišom, kao i dosad

30 marta 2015

Muharem Bazdulj 345 Piše: Muharem Bazdulj

Gručo Marks se na jednom mestu našalio kako je dobro da ljudi imaju pet prstiju, jer bi, da imaju četiri ili šest, propala industrija rukavica. Biće da je zbog tih pet prstiju ljudima broj pet toliko drag, pa svaku godišnjicu što je s peticom deljiva bez ostatka smatraju – jubilarnom. Jubilarne godišnjice po pravilu se obeležavaju svečanije, ozbiljnije i pompeznije od nejubilarnih.

Iz nekog razloga, međutim, svedoci smo da je šesnaesta godišnjica NATO bombardovanja SR Jugoslavije pre nekoliko dana obeležena svečanije, ozbiljnije i pompeznije od petnaeste godišnjice u martu 2014. Podsetimo, ovogodišnja ceremonija obeležavanja počela je u 19:58 sati, 24. marta, tačno na godišnjicu početka napada, a predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić rekao je tom prilikom da Srbija nikad neće zaboraviti bombardovanje i izgubljene živote, ali da je njena obaveza i dužnost prema žrtvama da se bori za bolju budućnost. On je naglasio da je Srbija naučila lekciju, izvukla pouke i da će nastaviti da se bori za normalan i dostojanstven život građana. Ceremoniji su prisustvovali ministri u Vladi Srbije, predstavnici Vojske, gradonačelnik Beograda Siniša Mali, a počasno mesto do samog Aleksandra Vučića imao je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.

Pre dvanaest meseci, mada je godišnjica, rekosmo, bila jubilarna, 24. mart je obeležen nizom manjih manifestacija. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić položio je venac kod spomenika ubijenima u Varvarinu, a tadašnji premijer Ivica Dačić položio je venac na Straževici. Vence su polagali i Nebojša Rodić, Ljubiša Diković, Aleksandar Vulin i Miloš Vučević, ali nije bilo nikakve centralne ceremonije.

Zbog čega je došlo od ovakvog „uozbiljavanja” kad je reč o prisećanju na početak NATO bombardovanja SR Jugoslavije? Zašto je šesnaesta godišnjica bombardovanja u javnosti vidljivija od petnaeste? Da li je reč o nekom zaokretu u politici Vlade Srbije? Znači li to da se Srbija udaljava od Zapada, Evropske unije i NATO-a, da je danas njena odlučnost u kretanju ka evroatlantskim integracijama manja nego pre godinu dana? Da li je i prisustvo Milorada Dodika signal u tom pravcu?

Kao kod Dušana Kovačevića u „Balkanskom špijunu”, sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste. Cilj što je moguće glasnijeg obeležavanja bombardovanja jeste prikrivanje činjenice da su NATO i Srbija bliži nego ikad pre, da – kao u „Politikinom”naslovu od pre neki dan – Srbija nije ušla u NATO, ali NATO jeste u Srbiju. Ionako je već javno objavljeno kako je Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) usaglašen i usvojen. Povika na grehe NATO-a iz prošlosti podriva mogućnost racionalne rasprave na temu Srbija i NATO danas.

Uostalom, možda i najbolji primer politike kako se u javnosti može bučno i agresivno agitovati protiv NATO-a, a suštinski biti na njegovoj liniji jeste upravo politika Milorada Dodika. Prečesto se zaboravlja da je Dodik prvi put i došao na vlast uz logističku podršku tadašnjih mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini. Istini za volju, skraćenica je glasila SFOR, ali se čitala NATO. Takođe, Ana Trišić-Babić, zamenica ministra spoljnih poslova Bosne i Hercegovine i već duži niz godina najvišepozicionirani kadar iz Republike Srpske u spoljnoj politici BiH, inače članica Dodikovog Saveza nezavisnih socijaldemokrata, snažno se i izričito zalaže za pristupanje Bosne i Hercegovine NATO-u. O tome je govorila mnogo i često, a najskoriji slučaj jeste izjava od pre samo tri nedelje, kad je doslovce rekla: „BiH treba postati članica NATO-a, ne samo zbog činjenice što nam to garantuje unutrašnju stabilnost ili što nam je potreban ’bezbjednosni kišobran’, već i zbog toga što će BiH, prilagođavanjem standardima i vrijednostima koje zagovara NATO, postati savremena zemlja, u kojoj je demokratija, vladavina prava i poštivanje ljudskih prva trajna kategorija.”

Postoji onaj zgodan detalj u akcionim filmovima kad se mala grupa boraca suprotstavlja velikoj i kad im je jedina nada da neprijatelj pomisli kako ih ima više. Pa viču, bučni su, bahate se, nekontrolisano pucaju, ne bi li uplašili protivnika. Čini se da je današnja politika donošenja nepopularnih odluka donekle slična, pa se potezi koje javnost ne odobrava potežu baš u vreme kad se najglasnije trubi da se tako nešto nikad neće napraviti. Skorašnja izjava ministra Vujovića o tome da je vlada vest o poskupljenju struje objavila neposredno pre njegovog stupanja na snagu jer nije želela da „opterećuje građane” neobično je otvorena i zapravo paradigmatična za ovakvu politiku.

U tom smislu, kao i kad je reč o „normalizaciji odnosa s Prištinom”, Srbija će faktički ući u NATO na način koji podseća na ono poslovično „kuvanje žabe” – postepeno, da se i ne primeti. A NATO će u Srbiju ulaziti kao i dosad, skriven iza lažnih imena. Pa će tako važno mesto u Individualnom akcionom planu partnerstva da dobiju pitanja rodne ravnopravnosti i jačanja multikulturalnog dijaloga, jer je najlakše i najslađe svakog muškarca koji kaže da nije baš humano i plemenito bombardovati svadbe u Avganistanu, ubijati decu po Bliskom istoku, uništavati libijske vodovode da bi civili zbog čije se dobrobiti liju krokodilske suze pocrkali od žeđi, optužiti da je mizogina svinja, muški šovinista i šovinista opšte prakse. Ako se, pak, u vezi s tim pitanjem oglasi neka žena, postupiće se kao na „pokaznoj vežbi Katarina Đorđević”.

A kad dođe vreme da se NATO ozvaniči, pa se naivci upitaju kako da to nismo ranije znali, naći će se već neki ministar da kaže kako vlada nije htela da „opterećuje građane”.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *